Defanzivni napad

Pripremao sam tekst o Kosovu kao važnom poligonu američkih odnosa sa svetom islama i o srpskim političarima koji su krenuli u diplomatsku ofanzivu verujući da nedelje aktivnosti mogu da prebrišu mesece pasivnosti.

Onda se oglasio Andreas Cobel i poremetio mi koncept. Izgleda da je Nemac u tim poslovima, mislim remećenja, baš dobar. Iako nisam pristalica horskog pevanja, još manje stvaranja utiska o orkestriranoj kampanji, ne mogu da propustim ambasadorovu „možda nejasnu izjavu”. Nit je možda, nit je nejasna.

Poznato je da smatram da je Kosovo kao teritorija izgubljeno. Rusko zatezanje konopca sa Amerikancima samo je otvorilo prostor euforičnim nadanjima i otužnom prebrojavanju onih članica Saveta bezbednosti koje smo – proglasivši ih za nesvrstani šund Titovih vremena – šutnuli čim se ukazala prva prilika.

Ne bih bio u Borisovim ili Vojinim cipelama kada vidim kakav je sastav njujorškog skupa o Kosovu. Uprkos tome, predsednik lije sizifovski znoj u nadi da će diplomatski nešto izgurati. Natmureni premijer drži se kao Nikita Hruščov kada je u UN udarao cipelom. Vladike se vatreno mole.

Onaj famozni srpski kokus u Americi angažuje se tek pošto su uticajni proalbanski senatori već u Gornjem domu Kongresa podneli rezoluciju koja podržava Ahtisarija. Zašto nije bilo prosrpskog nacrta rezolucije?

Opet kasnimo. Zašto šef diplomatije ide po tragovima prištinskih emisara koji su već obišli glasače u Savetu bezbednosti? Zašto smo dopustili da nemamo ambasadore u važnim centrima? Manite me priče o formiranju vlade. Defanzivni napad, što bi rekao Miljan Miljanić.

Ako će se negde nešto dobiti, to je na vremenu jer neće sve ići po američkom projektu brzinom od dva maha. Biće i kozmetičkih ustupaka, ali očekivati da će Ahtisarijev plan biti odbačen, suštinski promenjen ili da će krenuti neki sasvim nov serijal pregovaranja jeste iluzija koju je opasno samonegovati.

Dakle, taman sam se spremao na vivisekciju, kada je pripretio i ironisao pomenuti her Cobel. Rekao je ono što diplomata ne sme da kaže. Poručio je da se manemo Kosova, a ispada da će nahuškati Mađare da traže Vojvodinu ukoliko ne budemo kooperativni oko „nadzirane nezavisnosti”. U priču je uveo i Sandžak.

Svakako nisam usamljen procenjujući da Srbija „zaslužuje bolju političku elitu”, verovatno i „pametnije savetnike”, ali to možemo da kažemo mi koji ovde živimo i ovde glasamo. Uvredljivo je kada to kaže stranac. Nedopustivo kada to govori strani ambasador.

Poučen dosadašnjom praksom, već sam pomišljao da će vlasti podanički progutati još jednu kutlaču pelena. Nisu. I zbog toga mi je drago.

Možda Beograd i ne mora da traži da ambasador malo ode na konsultacije u Berlin sa kojih bi mogao da se vrati malo sutra. Ne bih imao ništa protiv ni da mu se uskrati gostoprimstvo. Kao Britanija irskom ambasadoru koji je sugerisao otvaranje dijaloga o statusu Severne Irske, kao Pakistan američkom ambasadoru, Urugvaj kubanskom, Turkmenistan uzbekistanskom, Sudan emisaru UN, da pomenem neke skorije primere.

Narušena je diplomatska etikecija. Argumenata za prevremeni povratak ima napretek. I ne tiču se isključivo „najgrubljeg mešanja” u naše unutrašnje stvari, kako kažu u Nemanjinoj ulici. Her Cobel direktno radi protiv interesa Nemačke i Evropske unije kojom ta zemlja sada predsedava. Ukoliko je, kako tvrde, njihov cilj evropska, demokratska i reformisana Srbija.

Da li ambasador zna da direktno regrutuje najtvrđe evroskeptike koji ovuda godinama tvrde da Evropu ne interesuje Srbija i da Srbe ne treba da zanima Evropa. Da li je svestan da je pretnjama udario na nacionalni ponos koji, takav kakav je, ima i treba da ima svoje bedeme?

Samo zahvaljujući Njegovoj ekselenciji Toma radikal može da kaže da je „proevropska politika Srbije doživela slom”. Čeda liberal mora da grize nokte jer se – zbog ambasadorovog pokušaja da sve svali na medije – kolonijalnom brzopletošću nasukao u pokušaju da ga brani od novinarske harange.

Mogu li her Cobel i vlada koju predstavlja da zamisle koliko Srba sebi sada kaže: ima li kraja njihovim zahtevima? Koliko je duga ta fantazmagorična lista koja se stalno uvećava za neku novu stavku? Ko garantuje da, ako se i pomirimo sa gubitkom Kosova, sutra zaista neće doći na rad Sandžak i Vojvodina. Zar su se slučajno odmah javili pripadnici Pokreta 64 županije ili podsetnici na Trijanonski sporazum?

Kad bi sve sabrao, Nemac bi morao da se oduzme. I da polako pakuje stvari jer ne vidim kako bi on to sutra, i s kim, mogao da obavlja posao. On je, a ne Kosovo, slučaj sui generis. Konačnu odluku treba da donesu oni koji su ga ovde poslali. Biće to valjani lakmus nemačkog raspoloženja prema Srbiji. Da vidimo da li ćemo u čekaonici EU zaista biti 20-25 godina, kako kaže Cobel.

No, da se vratim Kosovu. Iako različiti delovi svetske zajednice imaju svoje interese i pažljivo prate kako će slučaj biti razrešen, Kosovo je – sem nas, kao stranke u postupku – najvažnije Amerikancima. Ne kao presedan globalnih odnosa i međunarodnog prava, ne ni kao teren na kojem imaju važnu vojnu bazu, već kao teritorija na kojoj SAD pokušavaju da peglaju svoje odnose sa svetom islama.

Priština je jedini muslimanski grad u kome su Amerikanci voljeni, kao darodavci nezavisnosti. Uspešna epizoda borbe za „srca i duše” muslimana kakva je nezamisliva na širokom potezu od Indonezije do Nigerije, od Maroka do Pakistana.

Kosovo je savršena prilika da jevanđeoski neokonzervativci Džordža V. Buša pokažu da nisu u globalnom sukobu sa svetom islama. Kosovo je balansiranje bliskoistočnih debalansa. Ne bi me iznenadilo da se sutra pojavi jednačina u kojoj će figurirati Kosovo i Izrael. Ako je Izrael, uz podršku velikih zapadnih sila svog vremena, napravljen usred muslimanskog sveta, evo Kosova kome Amerika daje državu usred hrišćanskog okruženja. Da li Evropa razmišlja o tome da će možda dobiti permanentno tinjajuće žarište?