URS-ove činjenice o NŠ

Ova stranka reagovala je povodom navoda koje je iznela urednica Biznis magazina Radojka Nikolić, gostujući u Vestima TV B92, komentarišući zloupotrebe u Nacionalnoj štedionici. URS su saopštili da je gospođa Nikolić iznela "niz nepotpunih informacija i netačnih podataka".

Prenosimo saopštenje URS-a u celosti:

Činjenica je da je Nacionalna štedionica postala privatna banka, ali nije istina da je za to odgovoran Mlađan Dinkić.

Činjenica je da je do kraja mandata gospodina Dinkića na mestu guvernera NBJ Vlada je imala indirektno većinsko vlasništvo u Nacionalnoj štedionici od 60 odsto.

Činjenica je za odluke o vlasništvu i udelima Republike Srbije u bankama ovlašćena jedino Vlada Srbije i da je direktna odgovornost za gubitak većinskog državnog vlasništva u Nacionalnoj štedionici isključivo na strani Vlade Srbije i Ministarstva finansija.

Činjenica je da u junu 2002. godine, s obzirom da nijedan od postojećih akcionara, pa ni država, nije iskoristila pravo preče kupovine, NŠ dobija 4 privatna vlasnika.

Činjenica je da o tome NBJ nije bila informisana, niti je traženo njeno mišljenje, jer prema zakonu takva obaveza tada nije postojala, dok nijedan od novih akcionara ne stekne akcije više od 15 odsto.

Činjenica je da se u septembru 2003. godine, mesec dana nakon Dinkićeve smene sa mesta guvernera NBJ, udeo države u vlasništvu NŠ sveo na 10 odsto i to tako što je Vlada Srbije propustila da učestvuje u dokapitalizaciji Nacionalne štedionice i iskoristi pravo preče kupovine – o čemu je nesumnjivo bila obaveštena s obzirom na to da je u UO Nacionalne štedionice imala dva predstavnika.

Činjenica je da je Mlađan Dinkić, 2004. godine u ulozi ministra finansija, dao predlog državi da se deo nekretnina koji je koristila Nacionalna štedionica pretvore u ulog države u ovoj banci.

Činjenica je da se krajem juna 2005. godine realizuje četvrta emisija akcija NŠ kojom Republika Srbija, i to konverzijom dela nekretnina koje banka koristi (10 objekata), povećava svoj udeo u NŠ sa zatečenih 10 odsto na 37,7 odsto.

Činjenica je da je tadašnji ZOP bio deo NBJ, a da je NŠ bila namenski državni projekat u cilju vraćanja poverenja u bankarski sistem, te je bilo sasvim logično da se državni resursi stave u tu funkciju. Korišćenjem kapaciteta ZOP postignuto je da u roku od 3 meseca građanima bude isplaćeno 2 i po miliona štednih partija (8,7 milijardi nemačkih maraka) i da se državi uštedi novac koji bi morala da plati za zakup drugih prostorija.

Činjenica je takođe da ni Savezna ni Republička direkcija za imovinu nikada u ovih 10 godina nisu uputili nijednu primedbu na tu vrstu saradnje između NŠ i ZOP.

Činjenica je da je u cilju obezbeđivanja posla za 7.000 radnika ZOP-a i iskorišćavanja ekspozitura i tehnika ZOP-a u funkciji jačanja finansijskog sistema Srbije, NBJ uz podršku tadašnjeg ministarstva finansija u aprilu 2002. godine uputila pisani zahtev svim bankama da pod jednakim uslovima konkurišu za preuzimanje dela prostora, tehnike i ljudi ZOP, što je 13 banaka i iskoristilo i pod jednakim uslovima sklopilo sporazume sa NBJ. Zauzvrat, banke su se obavezale da u radni odnos prime radnike zaposlene u ZOP i cena zakupa faktički je predstavljala troškove isplata zarada zaposlenim koji bi u suprotnom ostali bez posla. Time je izbegnuta i šteta za državu od 80 milona evra što bi bio direktan džavni trošak isplate eventualnih socijalnih programa i njihovog zaposljavanja na neko drugo radno mesto.

Činjenica je da je jedna od najvećih zabluda Saveta za borbu protiv korupcije da je NŠ ekskluzivan posao isplate stare devizne štednje dobila bez tendera. Stečaj banaka se nigde u svetu ne može unapred najaviti, jer bi svaki nagoveštaj propasti neke banke uznemirio čitav bankarski sistem i doveo do panike među štedišama. Zato se isplatne banke ne određuju tenderom.

Činjenica je da NŠ nije bila privatna banka u momentu kada je, kako se kaže u izveštaju Saveta, preuzela veliki državni posao isplate državne štednje.

Činjenica je i da je NŠ osnovana jer nijedna druga velika banka s kojom su u to doba kontaktirale Narodna banka i Agencija za osiguranje depozita, stečaj i likvidaciju banaka (Komercijalna banka, Vojvođanska banka...) nije bila spremna da se prihvati isplate stare devizne štednje. I to zbog armije ogorčenih deviznih štediša koji bi u tom slučaju zaposeli njihove šaltere i zbog značajnih investicija neophodnih da se uspostavi infrastruktura za servisiranje 2,5 miliona štednih partija.

Činjenica je i da je cilj osnivanja NŠ bilo upravo vraćanje poverenja građana Srbije u bankarski sistem i da je NŠ taj zadatak savršeno ispunila. Država je na ovaj način, uz veliku zaslugu Nacionalne štedionice, povratila poverenje u celokupan bankarski sistem - 2001. godine štednja u bankama je iznosila svega 20-ak miliona EUR, da bi se danas popela na oko 8,5 milijardi EUR.

Privatizacijom Nacionalne štedionice, to jest prodajom državnog udela u Nacionalnoj štedionici EFG Eurobank Ergasias s.a Atina, postignuta je cena od 38 miliona evra (uključujući i dobijene donacije), što je 7,5 puta više od ukupnih ulaganja koja je država izvršila od osnivanja banke do njene privatizacije - ukupan državni ulog u novcu iznosio je svega 1,2 miliona evra, a ulog u nekretninama dodatnih 3,9 miliona evra, što ukupno iznosi samo 5,1 miliona evra. Na ovaj način, država je višestruko zaradila, zbog čega ovaj slučaj predstavlja zapravo jednu od najuspešnijih privatizacija u bankarskom sektoru Srbije.

Činjenica je i da je reforma i modernizacija bankarskog sistema Srbije od strane Svetske banke, između ostalog i zbog isplate stare devizne štednje u tako kratkom roku i vraćanja poverenja građana u banke, proglašena kao najuspešnije sprovedena u čitavoj centralnoj i istočnoj Evropi, a Mlađan Dinkić kao ključni nosilac ove reforme dobio priznanje Ministra finansija godine u svetu za 2006. godinu, od strane prestižnog britanskog magazina Euromani.

Sve dodatne informacije o Nacionalnoj štedionici možete pronaći u tekstu "Istina o Nacionalnoj štedionici" na sajtu URS, zaključeno je u saopštenju.