Panić: Sve šanse smo propustili

Odavno ne dolazite u Srbiju. Šta je razlog?

- Verovali ili ne, ja i dalje vodim jedan uspešan biznis iz oblasti biomedicine. Naravno da sam okupiran time. Ali, Beograd je moj rodni grad. Sada sam tu na promociji knjige ”Balkanski prorok”, koju su o meni napisala dvojica poznatih ruskih novinara Sergej Grizunov i Genadij Sisojev. Jedna od njihovih glavnih teza je da bi ovde danas bilo mnogo drugačije - razume se, bolje - da sam pre dvadeset godina podržan sa svojim idejama mira, slobode, demokratije i tržišne ekonomije. Bila bi mi makar mala satisfakcija ako bi to iskustvo poslužilo barem kao pouka za budućnost. Nemamo puno prostora da tako propuštamo šanse.

Kako danas gledate na period devedesetih i vaš politički angažman?

- Bile su to, naravno, teške godine. Ratne politike diktirale su događaje u gotovo svim krajevima bivše države, a kad su one na sceni, onda ne možete očekivati ništa dobro. Razorene su ekonomije, nacije, porodice, ljudi, demokratski poredak. Jednom reči: katastrofa. Nisam bio naivan, znao sam da treba gigantski napor da se promeni tako rđav tok stvari. Ali, zar je bilo drugog izbora? Ako si odgovoran, moraš pomoći. To je bio moj motiv da dođem.

Kako je došlo do toga da prihvatite funkciju saveznog premijera?

- Pre toga, već sam bio napravio prvu veliku privatizaciju u Srbiji, sa ”Galenikom”. Već sam se jednom nogom, dakle, bio vratio. Uz to, neki moji prijatelji iz biznisa došli su sa idejom da se primim te obaveze. Dušan Mitević bio je najagilniji. U tome času, izgleda da se i Miloševiću činilo da bi mogao da ima koristi od moga rada. Možete li da se prisetite kako su tekli ti pregovori sa Miloševićem?

- Teško bi se to moglo zvati pregovorima. Miloševićeve ponude bile su med i mleko, što je ukazivalo na to da mora da je u gadnom škripcu. Sve je to išlo tako dok se nije prešlo na konkretni teren. Već kod formiranja vlade, na primer, bilo je jasno da su naši politički koncepti različiti. Ali, moja ideja nikad nije bila da nešto pomažem njemu, nego, ako je to moguće, narodu. Što je vreme više odmicalo, to je bivalo sve jasnije.

Kako je došlo do toga da Milošević i vi od bliskih saradnika postanete žestoki protivnici?

- Šta god ko o mislio o ovome što ću reći, Milošević i ja apsolutno nikada nismo bili, kako kažete, bliski saradnici. Razlikovalo nas je mnogo toga, i to duboko: on je raspirivao šovinizam i mržnju, ja toleranciju i razumevanje, on je bio autokrata, ja demokrata, on je vodio ratnu politiku, ja mirovnu. Kako bi takva dva čoveka mogla da sarađuju?

Bivši šef jugoslovenske diplomatije Vladislav Jovanović tvrdi da ste vi ”više bili predstavnik američke vlade u SRJ, nego jugoslovenski predsednik vlade”...

- Prava je istina da takva nesolidna razmišljanja ne zaslužuju ozbiljniji osvrt. Ono što zahteva posebna razmatranja jeste američka politika u Srbiji i regionu. U vreme kada sam ja bio premijer, ona je patila od ozbiljnih nedostataka, pogrešnih procena, i imala je brojne loše učinke. Na neki me je način izdala. Za našu katastrofu postoji, dakle, i deo njene odgovornosti. Kad to kažemo, ne smemo, ipak, nipošto smetnuti s uma onu pretežnu odgovornost koju na sebe mora da primi Miloševićev režim i njegova politika. Krajem devedesetih imali ste dobre odnose i kontakte sa srpskom opozicijom. Ko je bio nada, ko je izneverio?

- Slobodno mogu da kažem: ne da sam imao dobre odnose i kontakte, svojim autoritetom i energijom nastojao sam da povežem često pocepane redove opozicije. Setite se Alijanse za promene koju sam formirao. Moj dobar prijatelj bio je Vladan Batić, veliki borac protiv Miloševića, čak Velja Ilić, a do danas sam u iskrenim odnosima sa Vukom Draškovićem. Miodrag Perišić i ja imali smo obostrane simpatije, ja mislim i profesor Mićunović. Ipak, na posebno mesto stavljam Dobricu Ćosića. Bez obzira na razlike među nama, uvek je postojalo obostrano razumevanje.

Mediji su pisali da ste bili prvi ”stranac” koji je sleteo na beogradski aerodrom posle pada Miloševića. S kim ste se tada sreli, i o čemu ste razgovarali?

- Sreo sam se sa svima koji su predvodili 5. oktobar, ali ne kao gost, nego kao jedan od njih, pobednika. Koštunici sam čestitao, i istovremeno predložio da se za godinu dana organizuju novi izbori, koji bi bili demokratski i fer, i na kojima bi svi mogli učestvovati, uključujući Draškovića, koji je bio osujećen atentatom u Budvi. To se nije desilo. Moj predlog proizašao je iz mog gorkog sećanja na predsedničke izbore u Srbiji 1992, koje mi je Milošević beskrupulozno pokrao. Da li vas je bivša opozicija koju ste predvodili izneverila kada je došla na vlast, čak odbila? Čak vam ni kupovinu ”Galenike” nisu priznali...

- Pa, moglo bi se reći da je to bio vrlo složen odnos. Neki su me bez razloga doživljavali kao političku konkurenciju. Moje lične političke ambicije već tada su, međutim, bile na nuli. ”Galenika” je, s druge strane, jedna žalosna priča. Trostruka šteta: za mene, za državu, za zaposlene. Umesto da ima fabriku od milijardu dolara, sad ima fabriku koju niko neće da kupi. Tada mladi ministar Đelić, sećam se da mi je jednom prilikom, na nekom forumu u Cavtatu, rekao: ”Pazi, Milane, mi nismo mnogo nežniji od Miloševića.”

Šta je za vas predstavljalo najveće razočaranje, iz perioda dok ste bili i politički i poslovno vezani za Srbiju i Balkan?

- Uvrede i podmetanja kojih je bilo nekako prođu. Ja umem da kažem: jadni ljudi. Daleko je, međutim, ozbiljniji problem saznanje da naši građani, vredni i poštovani u svetu, ne uspevaju ovde da naprave prosperitetnu zajednicu. Moje je uverenje da je u pitanju sistem. Stari sistem nije promenjen, ne valja. I još nije promenjen, i još ne valja.