Kako je prodata "Ruska Amerika"

Posle 126 godina pripadanja Rusiji, Aljaska je prodata za 7,2 miliona tadašnjih dolara ili 11 miliona "zlatnih" rubalja i postala deo teritorije SAD.

Sporazum o prodaji, koji su potpisali američki državni sekretar Viljem Sjuard i ruski ambasador u Vašingtonu Eduard Steklj, stupio je na snagu 18. ili 30. marta 1867. godine (zbog razlike u kalendarima), a taj datum i danas stanovnici obeležavaju kao zvanični praznik i "Sjuardov dan". Vlada Aleksandra II 1867. donela je odluku da proda Aljasku, pravdajući to udaljenošću "Ruske Amerike" od centralne Rusije i visokim troškovima.

Sporazum nije naišao na odobravanje ni u Rusiji ni u Americi, gde je smatran glupošću, a kupovinu "bacanjem para u vetar".

U Rusiji se postavljalo pitanje zašto je prodata teritorija na čije je osvajanje tokom 126 godina potrošeno toliko snage i zašto tako jeftino, dok su se u Americi čudili za šta su joj potrebni tih 365 miliona ari smrznute i nenaseljene zemlje.

Ostale su zabeležene različite verzije o novcu dobijenom za Aljasku - od spekulacija da je tih sedam miliona "zlatnih" dolara potonulo s brodom u Finskom zalivu, do toga da je Steklj taj novac pohranio u londonsku banku (od čega su kasnije kupovani brodovi i oprema za železnicu), ali i da je sam potrošio 165.000 - što za advokate i "potplaćivanje novinara i kongresmena", što zadržao kao proviziju i za sebe.

Ostali su u ruskoj publicistici popularni i mitovi da je moguće osporiti ugovor, da Aljaska nije prodata već data u najam na 99 godina, ili da je Aljasku prodala Jekaterina II.

Danas, međutim, mnogo više mogu da žale Rusi jer je na Aljasci najpre pronađeno zlato, potom i nafta i gas. Na Aljasci se nalazi oko polovina američkih nalazišta nafte, uglja, platine, 80 odsto olova, 30 odsto antimona i 20 odsto nikla.

Od 1973. do 1977. izgrađen je naftovod dužine 1.285 kilometara kroz koji dnevno teče više od dva miliona barela nafte. Ta sirovina napravila je od Aljaske državu sa velikim nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika, gde je po podacima iz 2005. nacionalni dohodak iznosio skoro 40 milijardi dolara, a po glavi stanovnika više od 60.000 dolara.

(foto: quido.cz)

Ispostavilo se i da su SAD, osim ekonomske pogodnosti, dobile i dobar geostrateški položaj na severu kontinenta i na ogromnom prostoru Tihog okeana.

Danas na Aljasci živi više od 660.000 ljudi, od kojih su 25 odsto Indijanci, Eskimi i Aleuti.

Do zvanične predaje 18. oktobra 1867. godine, Severoistočna američka kompanija i na njenoj osnovi formirana Rusko-američka kompanija imale su monopol na korišćenje resursa Aljaske, od severnozapadne obale Amerike do Beringovog moreuza, na Aleutskim i drugim ostrvima.

Indijanci, Eskimi i Aleuti su se opirali ugovoru (državljanstvo SAD su dobili tek 1924. godine), a Vašington je 1971. godine doneo „solomonsko rešenje" po kom su domoroci dobili vlasništvo nad oko 11 odsto teritorije i udeo u energetskim naftnim korporacijama.