Budućnost energetskog sektora Srbije

Ova radnja plaća se skupo, od povećanja energetske zavisnosti od svih vrsta energenata, do rasipanja potencijalne energije koja se meri hiljadama kilovat-časova (kWh) i milionima evra.

Zbog toga se realizacija projekata u budućem periodu mora meriti mesecima, a ne godinama.

Liderska pozicija energetskog sektora Srbije kojoj se teži bilo da je u pitanju pozicija ili opozicija, nosi sa sobom mnogo posla - od investiranja u elektroenergetske, gasne i naftne kapacitete do jasnih planova iskorišćavanja obnovljivih izvora energije, i programa smanjenja energetske intenzivnosti.

Iako su očekivanja političkog establišmenta kao i stanovništva još i veća, trenutno stanje ukazuje da će srpski energetski sektor hitno morati da razvije strategiju dostupnosti energije, a tek onda eventualnog liderstva u regionu.

Dok se prethodnih godina u Srbiji „spavalo“, u energetskim sektorima regiona se mnogo toga desilo. U Republici Srpskoj intenzivno se radi na izvoznoj strategiji rafinerije Bosanski Brod, koja je bila na ivici potpunog zatvaranja, čime ona postaje bitan igrač Balkana, upravo onakav kakav Srbija želi godinama za svoj NIS.

Pored toga mogućnosti koje stoje između ove dve strane (Srbije i Republike Srpske) u pogledu iskorišćenja hidropotencijala više služe u predizborne kampanje, čime se dnevno gube hiljade potencijalnih kWh električne energije.

Nadalje, iako je potpisnica Ugovora o Energetskoj zajednici zemalja Jugoistočne Evrope, Srbija već danas kasni u ispunjavanju svih uslova koji se ovim dokumentom traže, a odnose se na usklađivanje sa Direktivama 2003/54 i 2003/55 Evropskog parlamenta, koje se odnose na zajednička pravila za unutrašnje tržište električne energije i gasa. Svima je u regionu jasno da je energetika najvažnija pokretačka snaga društva, i da je njena ponuda ograničena, a tražnja galopirajuća.

Zemlje se udružuju, dogovaraju, prave planove i projekte. Srbija se još nećka – u priči je prva, u realizaciji poslednja. Posledica sporosti jeste moguće zaobilaženje i odsecanje Srbije od unutrašnjeg evropskog energetskog tržišta, a samim tim i linkova sa ostalim regionima.

Ne postoji ni jedna energetika sveta, koja može biti liderska ukoliko nema modernu i efikasnu energetsku infrastrukturu (u gasu, nafti, električnoj i energiji obnovljivih izvora), i koja nije reformisana u svim svojim delovima. Srpski eneregtski sektor to nije.

U Srbiji reforme, posebno u elektroenergetskom sektoru, treba da budu na nacionalnom nivou, da bi zaista bili deo regionalnih energetskih tržišta, a to dalje podrazumeva progresivnu liberealizaciju, otvaranje tržišta električne energije i gasa, razdvajanje delatnosti unutar Elektroprivrede Srbije (EPS) i Srbijagasa, jasnu politiku tarifa koja će odražavati opravdane troškove.

Izostanu li ovi koraci Srbija ne samo da neće biti predvodnik, već neće biti u stanju da prati i odgovori na događanja na tržištu regiona. Brojke su neumoljive, i one pokazuju da će proizvodnja primarne energije u 2008. godini (u odnosu na 2002. godinu) porasti za 14 odsto, a do 2015. godine (u odnosu na 2008. godinu) za još 24 procenta.

U isto vreme potrošnja finalne energije raste za 18 odsto, sa projekcijom da do 2015. godine rast bude još 22 procenta. Neto uvoz energenata 2008. u odnosu na 2002. godinu raste za čak 41 odsto, i to najviše kod uglja i gasa.

Prema tome, važne energetske investicione odluke mogu se doneti samo ukoliko postoji realna projekcija buduće tražnje za električnom energijom i drugim energentima. Kriterijum treba da je realnost, uz uvažavanje svih faktora (i onih koji nam se dopadaju, ali i onih koji ne odgovaraju dnevno političkim programima i ambicijama).

Ako se zna da će, prema svim srpskim zvaničnim dokumentima, do 2015. godine najviše rasti potrebe za gasom, a nešto manje za naftom i električnom energijom, onda je neopohodno toj tražnji izaći u susret, adekvatnom i sigurnom ponudom. Srbija treba da ima najmanje još jedan pravac dotoka gasa, koji ne samo da će omogućiti dodatne količine, već će obezbediti sigurnost snabdevanja.

Uporedo, potrebno je postojanje jasne politika nabavke gasa, kao i borbe sa gubicima u distribuciji i prenosu gasa. Ne postoji ni jedan razlog da Srbija gas nabavlja preko posrednika, ma ko posrednik bio, posebno što to nije bila praksa do pre par godina.

Gas će u Srbiji biti veoma tražen energent, što potvrđuje i Nacionalni plan gasifikacije zemlje, kojim se planira gasifikacija najmanje 400 hiljada domaćinstva, ali i strategija razvoja energetike kojom se planira povećanje upotrebe gasa u proizvodnji električne energije za preko 300 odsto. Upravo zbog toga poslovi koji se u ovoj oblasti obavljaju moraju biti jasni i pregledni, i pre svega ekonomski isplativi.

Dalje, iako svi ovlašćeni i neovlašćeni govore da Srbija godinama nije izgradila ni jedan elektroenergetski kapacitet, promene nema. Kapaciteta i dalje nema i ne zna se kada će ih biti. Nepostojanje čvrstog i jasnog stava i političke razmirice su dovele do toga da se planira enorman uvoz električne energije od preko 800 procenata, dok sa druge strane država ništa ne čini (osim što pravi dodatne prepreke za ulazak nezavisnih proizvođača energije).

U takvoj situaciji, nameće se pitanje - da li neko svesno gura EPS i Srbiju u neracionalno trošenje, i uvoz energije, odnosno u energetski i ekonomski nebezbedno stanje?

Pitanje da li EPS treba ili ne treba da bude privatizovan je irelevantno, i opet je u službi kampanja. Mnogo je važnije da se zna jasan stav države koje kapacitete graditi i na kojim tehnologijama, kao i kako i kada se oni moraju naći na mreži. Priča nas je dovela ovde gde smo, i neko realno treba da položi račune. Jer zbog tog nečinjenja, građani Srbije plaćaju visoku cenu električne energije, ma koliko se neki upinjali da objasne da je ona u stvari niska.

Sva cena koja u sebi sadrži neracionalnosti bilo javne kompanije (u ovom slučaju EPS), bilo države jer ne dozvoljava da se iskoriste svi potencijali (neiskorišćenje mogućnosti hidro kapaciteta, kao i kapaciteta obnovljivih izvora energije) je previsoka.

Za poslednjih šest godina prosečna cena električne energije u Srbiji je povećana 556 odsto. Indeks prosečne cene električne energije pokazuje povećanje od čak 600 odsto za potrošače na visokom i srednjem naponu, nešto malo manje (596 odsto) za ostale na niskom naponu, a 523 odsto za domaćinstva. U isto vreme prosečne neto plate su u Srbiji porasle za 56 odsto (2006/2004, RSZ).

Prema tome, ko god pokušava građane Srbije da ubedi kako je cena koju plaćaju za utrošenu električnu energiju niska, u najmanju ruku nema morala, posebno što potrošači u Srbiji ne mogu da se pohvale uslugom koju, na primer imaju potrošači u bilo kojoj evropskoj ili balkanskoj državi – od sigurnosti ponude, beneficija, ljubaznosti, do odsustva korupcije bilo na nivou montera ili direktora.

Posebna oblast kojoj mora da se posveti pažnja jesu gubici u distribuciji i prenosu gasa i električne energije. U gasu ih je, na primer, nemoguće izmeriti, a u prenosu i distribuciji električne energije, može se postaviti pitanje njihove realnosti. Slikovitije, ti gubici su dva puta viši od projektovanog manjka električne energije u 2010. godini. Da bi se o njima govorilo mora postojati jasna linija razgraničenja proizvodnje-prenosa-distribucije.

Naftni sektor Srbije treba da dobije potrebne investicije, koje se mere stotinama miliona evra.

Tehnologije treba da su vrhunske, jer zdravlje ljudi treba da je najvažniji cilj svake države.

Svaki dan odlaganja vlasničke transformacije NIS u cilju dobijanja potrebnih investicija, jeste dan u kojem se povećava mogućnost oboljenja ljudi. Privatizacija se sprovodi radi investiranja, poboljšanja kvaliteta goriva i saniranja i očuvanja životne sredine. To je način da rafinerije pored potrebnih investicija, zadovolje zahteve domaćeg tržišta, ali i izvoza derivata, i da proizvodnja benzina i dizela bude u skladu sa standardima, da se smanje troškovi prerade po jedinici, odnosno da se postigne energetska optimizacija.

O tome koliko je važno pospešiti domaću proizvodnju nafte, koja danas čini oko 20 posto srpskih potreba, sa projekcijom trajanja još oko 50 godina, ne treba mnogo govoriti. Osim što je jasno da ona ne sme biti više korektivni faktor u prikazivanju naftnih bilansa, već se o njoj mora brinuti i u nju ulagati. U eri ne samo visokih cena, već i stalne nestašice nafte, takvo bogatstvo se ne prepušta nikom drugom do državi.

Prioritet razvoja naftnog sektora mora biti i proizvodnja tečnog naftnog gasa (TNG), kao što je slučaj u svetu. Zadovoljenje stalno rastuće tražnje i iznalaženje mogućnosti za postizanje enrgetske bezbednosti, nije šarena laža nekih zemalja sveta, već pitanje politika, strategija i ekonomskih ratova, bilo velikih bilo malih država. Strategija srpske energetike nije smela ostati uskraćena za budući razvoj TNG, niti ovaj energent treba da bude opterećivan stalnim novim i većim dažbinama.

Pored toga, Srbija treba da ponovo preuzme lidersku poziciju u realizaciji projekta PanEvropskogNaftovoda (PEOP), pa u tom smislu studija izvodljivosti za deo naftovoda koji bi prošao kroz našu zemlju treba da bude što pre urađena.

Kao što je povećanje energetske efikasnosti interes unutar zemlje, tako razvijanje, pokretanje i ubrzavanje na izgradnji PEOP mora biti državni interes svih srpskih zvaničnika.

Jednako važan zadatak u čijoj se realizaciji odavno kasni jeste povećanje energetske efikasnosti. Iako je to bitka na dugi rok, sa stanovišta Srbije, o njoj se malo priča i malo radi, iako je na nivou države postoji adekvatna Agencija. Više od dve godine od osnivanja, može se konstatovati da se projekat postojanja bilo ove Agencije za energetsku efikasnost, bilo Regulatorne agencije za energiju, nije pokazao uspešnim.

Formirane da bi bile nezavisne i izbegle upliv politike, lobija, i drugih, one su se pretvorile u suprotnost. Upravo je zavisnost glavni kriterijum izbora članova Saveta Agencije. Postojanje dodatne kontrole rada i izvršavanja definisanih ciljeva i strategija jedan je od mogućih načina rešenja problema.

Srbija, na primer, još uvek nema zakon o podizanju energetske efikasnosti, niti ima Fond za te namene. Čak i ono što se čuje u javnosti o načinu „punjenja“ Fonda - preko cene električne energije ili litra derivata nafte, je pogubno.

Država mnogo više mora da se angažuje po ovom pitanju, jer Srbija je zemlja koja najneracionalnije troši energiju u regionu. U situaciji kada se projektuje uvoz energije na jednoj, razbacivanje energije na drugoj strani je „jeres“.

Prvi korak jeste da ne sme biti abolicije za neplatiše, niti sme biti političkih igara u naplati potraživanja. Zdravstvo, školstvo, kultura i drugi sistemi koji se finansiraju iz budžeta, treba da budu podržani kako bi svoju nasleđenu energetsku neefikasnost prevazišli i podneli cenu energije.

Najugroženiji su potrošači iz kategorije domaćinstava. Udeo energije u kućnim budžetima je preko 48 odsto, što je previsoko i nedopustivo. Imajući u vidu da kućni budžet već danas teško podmiruje sve obaveze, jasno da nema mogućnosti da se dodatno investira u povećanje energetske efikanosti.

Struktura troškova po domaćinstvu (za zemlju na istoj geografskoj širini kao što je Srbija) ukazuje na značajna stanja:

- oko 44 procenta energije jednog domaćinstva se troši na zagrevanje/hlađenje stambenog prostora. Od unete energije, preko 30 odsto se nepotrebno gubi;

- u strukturi gubitaka, 33 procenta se odnosi na gubitke zbog neadekvatne izolacije zidova plafona i podova, a preko 20 odsto zbog loše izolovanih prozora, spoljnih i ulaznih vrata. Građevinski standardi moraju biti inovirani za nove objekte, a za one postojeće, i njihovu rekonstrukciju mora se obezbediti državna stručna i finansijska pomoć;

- oko 14 odsto energije se troši na obezbeđenje tople vode (u Srbiji je to i dalje najviše električna energija, a u manjem obimu gas ili centralni razvod tople vode iz toplana). Istraživanja kažu, da se naše podneblje odlikuje tvrdom krečnjačkom vodom, pa godišnje čišćenje kamenca svih bojlera starijih od 15 godina, može prepoloviti utrošak električne energije (namenjen grejanju vode). Ili, stimulisanje ugradnje jednoručnih baterija, jer je dokazano da se njihovim korišćenjem redukuje 40 procenata utroška tople vode;

- na pripremu jela, osvetljenje, frižidere, veš mašine, otpada oko 33 procenta ukupno utrošene energije. Da li je potrebno naglašavati da samo korišćenje energetski efikasnog savremenog posuđa štedi i do polovinu energije za kuvanje, ili da fluorescentne sijalice troše tri do pet puta manje električne energija za isti osvetljaj (u odnosu na klasične sijalice sa užarenim vlaknom).

Kritična tačka jeste pitanje atestiranih proizvoda, jer samo takvi mogu biti korišćeni i eventualno stimulisani od strane države. Druga kritična tačka jeste edukovanje potrošača.

Potreba da energiju racionalnije trošimo mora biti naša svakodnevnica, a ne pritisak. Već na prvi pogled, mogućnosti je mnogo. Ono što nedostaje jeste sveobuhvatna akcija na nivou države, podržana od svih relevatnih institucija.

Skraćeno, da bi ostvarila osnovni cilj postojanja energetskog sektora a to je sigurno i bezbedno snabdevanje energijom, Srbija mora imati diversifikovane puteve snabdevanja gasa i nafte, nove elektroenergetske kapacitete, nezavisne proizvođače energije iz obnovljivih izvora, i dinamičnu strategiju podizanja energetske efikasnosti u svim sektorima (industrija, poljoprivreda, saobraćaj, domaćinstva).

Paralelno sa tim, oni čiji je to posao moraju rešiti nagomilana pitanja koja nanose senku na vredne radnike unutar ovog sektora, a odnose se na funkcionisanje EPS-a, EMS-a, NIS-a, Srbijagasa, Jugorosgasa, Agencije za energetsku efikanost, kao i Regulatorne agencije.