Ekonomska logika predsedničkih izbora

Predsednik ima vrlo limitirana ustavna ovlašćenja jer izvršnu vlast „nosi“ Vlada, ali budući da se radi o liderima dve vodeće partije u Srbiji naš izbor itekako dobija na značaju.

Geopolitička orijentacija Srbije i njen ekonomski razvoj su u velikoj međuzavisnosti. Pobeda Nikolića bi i uz najbolje reformske zakone (koji bi bili i implementirani), snažan pad korupcije, drastično povećanje energetske efikasnosti i ostalo, zbog zamrzavanja evropskih integracija, odnosno promene strateške orijentacije zemlje (za koju se praktično on zalaže) u ogromnoj meri negativno uticala na privredu, tako da bi rapidan pad životnog standarda bio neizbežan.

U narednom delu teksta pokušaću da ovu tezu, preko analize platnog bilansa (koji pokazuje ekonomske transakcije jedne zemlje sa inostranstvom) i njegovog reziduala - deviznih rezervi NBS, dokažem.

Predsednik Republike ima male ingerencije, ali pobeda donosi značajan politički plen za DS ili SRS (važan i za nadolazeće pokrajinsko-lokalne izbore). Nije nemoguće da se održi vladajuća koalicija i uz budućeg predsednika Republike iz SRS.

Iako bi on, verovatno, u dobroj meri bio marginalizovan (nešto slično kao nekada Milan Milutinovć), Srbiji bi bila napravljena značajna šteta, kroz, praktično, „odbijanje“ stranih investicija, odnosno investitora, koji bi u svoje anticipacije poslovnog ambijenta za biznis ukalkulisali i trijumf anti-evropskih snaga 3. februara.

Platni bilans i devizne rezerve

Srbija poslednjih sedam godina troši za oko petinu više nego što proizvodi zahvaljujući deviznim prilivima iz inostranstva (koji se registruju u platnom bilansu), i to, pre svega, kroz ino-zaduživanje, strane direktne (i portfolio) investicije, doznake i donacije.

U slučaju rapidnog povećanja političkog rizika tj. pobede Nikolića priliv stranih direktnih (i portfolio) investicija bio bi dramatično redukovan, dok bi spoljno zaduživanje bilo otežano i pod nepovoljnijim uslovima.

Ulaganja iz Rusije, koja bi, pre svega, mogla da idu u energetski sektor, i u manjoj meri eventualno mašinsku industriju (dok je industrija osnovnih metala već, faktički, privatizovana) bila bi nedovoljna da se ne upadne u neodrživu platnobilansnu situaciju. Odliv kapitala doveo bi do topljenja deviznih rezervi NBS i pritiska na korekciju (na dole) kursa dinara.

Naravno, valja imati u vidu eventualni korektivni uticaj velikih stranih investitora (koji su uneli stotine miliona evra u Srbiju i ne mogu da ih tek tako povuku), na ublažavanje kursa Nikolića prema zapadu, koji ipak ne bi mogao biti od suštinskog značaja.

Zaista je teško očekivati punu saradnju sa Hagom, brze evropske integracije, dosta pasivan odgovor na nezavisnost Kosova, jer bi to praktično bila izdaja programa stranke, što sam Nikolić, i da hoće (a, po svemu sudeći, neće!) ne bi mogao, bez teških lomova u stranci da učini.

Treba imati u vidu da su naizgled obimne devizne rezerve NBS (od skoro 10 milijardi evra) najvećim delom obaveze NBS, čiji bi imaoci lako mogli požuriti da naplate svoja potraživanja.

Naime, oko dve milijarde evra čine obaveze NBS po osnovu obavezne rezerve na ino-kreditne linije banaka (uglavnom u stranom vlasništvu), dok dodatne preko dve milijarde evra čine potraživanja od NBS po osnovu obavezne rezerve na deviznu štednju građana (koji bi se vrlo lako odlučili da svoja sredstva razoroče).

Pored toga, komercijalne banke potražuju 211 milijardi dinara (preko 2,6 milijardi evra) po osnovu repo-kupljenih blagajničkih zapisa NBS, koji dostižu za maksimalno 14 dana, te bi u slučaju političke krize sa tim dinarima (koje ne bi opet uložile u zapise NBS) „izašle“ na devizno tržište da kupe evre.

Treba dodati da pojedinci i preduzeća u kešu i na računima po viđenju imaju oko 150 milijardi dinara (oko 1,6 milijardi evra), te bi se dobar deo i tog novca mogao pojaviti na deviznom tržištu u vidu tražnje za jačom valutom. Takva ogromna ponuda dinara i snažno povećana tražnja za devizama dovela bi do osipanja deviznih rezervi i neminovnog snažnog pada kursa domaće monete.

U slučaju pobede Tomislava Nikolića već 4. februara (kao i početkom maja 2007. godine) berza bi se stropoštala, dok bi pritisak na kurs sačekao jedan dan (jer za ponedeljak 4. 2. 2008. važi kurs formiran 1. 2. 2008).

I dok bi berzanski indeksi ''padali'' NBS bi se suočila sa dilemom kojim intenzitetom braniti dinar (jer bi mnogi hteli da pređu u sigurnije vrste aktive), odnosno da troši devizne rezerve. To bi opet zavisilo od politike - ako bi premijer i DS jasno stavili do znanja da Vlada opstaje na dogovorenim principima stvar bi se mogla donekle smiriti; berza bi se mogla stabilizovati (ali na nižem nivou), kurs dinara bi bio blago oslabljen, dok bi kretanje realnih ekonomskih agregata u 2008. (BDP, industrija, izvoz) moglo biti umereno, i uz nastavak privatizacije velikih sistema, verovatno, bi bila izbegnuta recesija.

Treba se podsetiti majskog pada berze (za tri dana oko 15 odsto) i dinara, koji su koincidirali sa izborom Nikolića za predsednika skupštine. Njegovo smenjivanje sa tog položaja dovelo je do najvećeg dnevnog rasta Belexa15 u istoriji i do stabilizacije, odnosno jačanja kursa dinara.

EU bi i takvoj, formalno nepromenjenoj Vladi dala podršku, jer se pokazalo da je to, praktično, jedina efektivna poluga uticaja na Sribiju, u kontekstu upravljanja eventualnim krizama u regionu.

Naravno, od Srbije bi se očekivalo da ni na koji način ne utiče na eskalaciju nasilja posle eventualnog proglašenja nezavisnosti Kosova, ali je, ipak, realno da se bi vlast u Beogradu mogla ponašati kooperativno, znajući da ima posla sa NATO, koji je uz to, praktično, jedini garant sigurnosti kosovskih Srba. EU ne bi primoravala Srbiju da prizna Kosovo, znajući da to vlast u Beogradu, zaista, ne može učiniti.

Ako bi, pak, SRS ušla u vlast (bez ili posle novih parlamentarnih izbora) priliv stranog kapitala, koji je, u biti, ključni faktor podizanja životnog standarda i posrnule privrede posle 2000, izuzev ruskog, bio bi minimiziran.

Zemlja bi faktički, iako ne formalno, bila izolovana, a BDP bi u najboljem slučaju stagnirao. Beogradska berza bi opstala, ali u rudimentarnoj formi, bez ozbiljnijeg prometa i sa stropoštanom vrednošću akcija. Kurs dinara bio bi pod velikim pritiskom; devizne rezerve bi se topile.

U tom scenariju redukovani priliv kapitala iz zapadnih zemalja pokušao bi da se nadomesti kapitalom koji pristiže od novog strateškog saveznika. Imajujući u vidu solidne devizne rezerve, čak i u ovom scenariju moguće je, uz prodaju velikih sistema, nekoliko godina obezbediti kakvu-takvu stabilnost.

Posle toga, u, praktično, izolovanoj zemlji sa rapidno redukovanim obimom spoljne trgovine, stranih ulaganja i donacija, sledi neminovni krah (platnobilansna kriza, praćena redukcijom uvoza, izvoza i stropoštavanjem dinara). Nešto kasnije, kako to ekonomski zakoni nalažu, ravnoteža se, ipak, uspostavlja, ali na znatno nižem nivou (dohotka, plata, penzija, zaposlenosti, investicija).

Nastavak ekonomskog oporavka uz Tadićev novi mandat

Pobeda Borisa Tadića skoro bi izvesno sačuvala Vladu Srbije i (ojačani) DS bi ublažavao namere dela Vlade da zategne odnose sa EU i SAD, posle njihovog skoro izvesnog priznanja nezavisnosti Kosova (npr. umesto prekida diplomatskih odnosa mogli bi, privremeno, povući ambasadore ili pak tužiti te zemlje zbog nelegalnog čina).

“Zatezanje” političkih odnosa Srbije sa tim državama dovodi do toga da Srbija postaje zemlja većeg političkog rizika (kapital je manje spreman da dolazi na takvo područje), ali bi veštim manevrisanjem DS (i G17) šteta mogla biti ublažena.

EU ne bi svojim kontramerama dodatno otežavala poziciju Srbije; čak bi i intenzivirano ''bavljenje'' srpskih vlasti severom Kosova, koji bi mogao postati nova tačka jedinstvene pozicije DSS, DS i G17, mogla tolerisati niz godina (dosta je moguće da tema severa Kosova spasi vladajuću koaliciju, uz neaktivno neslaganje EU).

Proses stabilizacije i pridruživanja EU zavisiće, kako od dela Vlade tako i od nekih zemalja EU. Potpisivanje ''sporazuma'' sa EU bi relaksiralo tešku političku situaciju, i povećalo bi poverenje u srpsku ekonomiju. Zamrzavanje evropskih integracija otežavalo bi političku i ekonomsku situaciju u zemlji.

Bruto domaći proizvod bi 2008. mogao da ostvari solidan rast, zahvaljujući i prenešenoj inerciji iz 2007. (ključni doprinosi se očekuju od trgovine, saobraćaja, agrara i građevinarstva, dok bi industrija trebalo da održi trend).

Natezanje oko Haga bi se nastavilo, politika neutralnosti bila bi faktički na delu (i pored toga što bi se aktivnosti u sklopu programa Parnterstvo za mir nastavile), ekonomski odnosi sa zapadom bi trpeli zbog (blagog) političkog zatezanja, ali je ovo najbolja moguća opcija, koju Srbija može očekivati u ovoj godini.

Ovde treba dodati da bi se eksterni ekonomski faktori mogli urotiti protiv Srbije, jer se recesija u SAD, i njeno ublaženo prelivanje u EU, čini skoro izvesnom, i ona bi mogla imati negativne posledice i na našu zemlju (Srbija zbog visokog minusnog salda u razmeni sa svetom spada među ugroženije zemlje istočne Evrope).

Srbija bi mogla biti „pogođena“ kroz manji dotok kapitala, što bi značilo smanjivanje ''cross-border'' zaduživanja i stranih direktnih (i portfolio) investicija (a to su važni izvori pokrivanja deficita tekućeg dela platnog bilansa).

Ipak, faktor koji će opredeliti solidan priliv ino-kapitala u Srbiju u ovoj godini su najavljene privatizacije (NIS, JAT, pored ostalih), dok će se strano neto-zaduživanje nastaviti. Pored toga, neto-priliv po osnovu doznaka bi u 2008. mogao dostići i četiri milijarde dolara.

Dakle, po svemu sudeći, ponuda deviza biće obilna i vrlo je verovatno da bi se, inače solidan nivo deviznih rezervi, mogao povećati u 2008. (odnosno i u ovoj godini ukupni platni bilans biće u plusu). U svakom slučaju, stabilnost dinara ne bi došla u pitanje.