Da li hrvatsko more stvarno najlepše miriše?

Hrvatska, tako lepa, a tako blizu, kao što kaže reklama, veliki raj, koji tokom vožnje hrvatskim Jadranom uz čitanje stihova „Torcide" kojim se veliča domovinski rat i pod budnim okom Ante Gotovine koji nam sa plakata i bilborda broji kilometre, može u sekundi da se pretvori u mali pakao.

Rano jutro, pusta zavučena plaža na dalmatinskom ostrvu Pag (ili bilo kom drugom), bistro prozirna boja mora, miris borovine, tek probuđeni zraci sunca i galebovi. Pod nogama savršeno sitan kamen, ne žulja stopala kao šljunak i ne zavlači se svuda po telu kao pesak. Miris Mediterana i ukus soli koja vraća čula u pun pogon... Osećaj savršenstva prirodne lepote koji ne može da negira ni najveći kroatofob iz Srbije. Bar dok je plaža pusta... Statistike poslednjih godina broje stalni rast dolazaka srpskih turista na hrvatsko more za „više od duplo". Letovanje u Hrvatskoj je sve manje „mala lična operacija 'Survajver'", ali i dalje letovanje u zemlji sa 1.244 otoka može da se završi sa još jednim otokom, onom na glavi srpskog turiste. Bacanje automobila sa srpskim tablicama sa rive (polako) izlazi iz mode, a lepa reč od ugostitelja nije svakodnevica.

Ali može da se čuje. U šizofreniji emocija Srba prema „njihovom" primorju, Hrvatska poslednjih godina u svojoj strategiji razvoja turizma snažno pokušava kod srpskih turista da probudi nostalgiju i zaboravljenu emociju za hrvatska ostrva, plaže i more koje miriše najlepše na svetu.

I mnogo je onih koji stegnu petlju i zakorače u Dalmaciju, a izbegnu letovanje po principu „odlazak u Vodice po modrice", koji se vrate sa najlepšim rečima i razbijenim predrasudama. Ili su samo navučeni na nove predrasude?

Da li more u Hrvatskoj zaista lepše miriše nego na drugim mestima Mediterana, po čemu je bor u Dubrovniku zeleniji od bora u Baru, i po čemu je so iz hvarske vode ukusnija od one u Sutomoru? Ili je to samo urođena ljudska falinka koja nas vuče prema nečemu što je zabranjeno i deluje tako nedostižno. Dok je odlazak u Crnu Goru na letovanje kao odlazak u dnevnu sobu, o šetnji splitskom rivom na kafenisanju se prepričava narednih godinu dana.

Reporteri Pressa su se u pola noći vozili magistralom kroz Ploče, odlično uređenim putevima kojima samo nedostaju benzinske pumpe i polako ostajali bez benzina na relaciji Ploče - Neum, zvanično jedini izlazak Bosne na more, suštinski jedini izlaz na more Herceg-Bosne.

Putokazi koji upućuju da je blizu Metković (tvrdo jezgro onih koji se potpisuju sa velikim U) i kazaljke na satu koje pokazuju više od dva sata iza ponoći, sa srpskim tablicama govore nam da smo izabrali najgoru situaciju za testiranje dobrodošlice. U „leru" se gegamo do jedine pumpe u širem krugu koja radi celu noć, a pumpadžija nas dočekuje sa osmehom od uva do uva.

"Pa gde ste vi, bre?!", smeje se.

I kuka nam kako teško podnosi vrućinu. I da mu je preko glave Albanaca koji špartaju magistralom kao da je relacija Drač - Tirana. Kosovarski gastarbajteri, naime, iz Zapadne Evrope za Kosovo zaobilaze Srbiju, te preko Hrvatske i Crne Gore idu u našu južnu pokrajinu. "Kada mi dođe po sedam, osam automobila u grupi, ne mogu sist i vode popit dok ih natankam", priča nam vremešni pumpadžija. I želi nam sve najbolje i da se ponovo vidimo. U Splitu, u centru grada odmah do rive, sedimo u kafiću posvećenom kome drugom do Hajduku. I kelner samo što nas ne zamoli da ga povedemo u Beograd na narodnjake. I koliko je sve to iskreno. Da li je mali „torcidaš„ potpuno odlepio?

Otkud se sad javlja želja kod Hrvata da slušaju ekavicu u svojim kafićima i klubovima, koji pokušavaju da pariraju svetskim centrima lude morske zabave poput Ibice? Možda zato što je hrvatska obala polako dosadila i Hrvatima.

Na putu Herceg Novi - Dubrovnik prelazili smo granicu, a jedan hrvatski graničar nam se požalio da mu je „pun kufer" turizma i turista, jer on kao državni službenik nema od toga zaradu, a u celom gradu skaču cene. On zato živi u Dubrovniku, a letuje na Ohridu do kog preko Hrvatske i Albanije putuje tri dana i tri noći?!

Kada smo posetili ostrvo Pag i čuvenu plažu Zrće, Ibicu na Jadranu, stecište najboljih riba i meku seksa za jednu noć, videli smo da su Zrćem oduševljeni svi osim Hrvata, koji o svojoj Ibici govore kao o najvećoj marketinškoj prevari hrvatskog turizma i najvećem pederbalu u Evropi, jer je pi-ar učinio da brojno stanje bude značajno u korist muškaraca, zbog čega mnogi često ostanu neostvarenih fantazija.

A na plaži se osim pijanih i drogiranih Engleza najbolje provode Srbi i Slovenci.

Kako nam je rekao jedan Zagrepčanin koji je došao da radi na Pagu, „frajeri po celu godinu ne izlaze iz teretane da bi se spremili za Zrće, onda dođu ovde i vide da je deset frajera na jednu ribu".

Hrvatima dolaze Nemci i Česi, koji kao da nisu čuli da osim Jadranskog postoji još sijaset mora ne lepom i sunčanom Mediteranu. Ima i veselih Bošnjaka. A, sa druge strane, čuje se i pokoji vapaj sa obale koji bi mogao da se izrazi stavom „Srbi, vratite se, sve vam je oprošteno". A Srbi, oduvek slabi na fino šuškanje milozvučnih Hrvatica i obalu na koju su u vreme Jugoslavije voleli mnogo više nego Crnogorsko primorje, sve manje i manje svraćaju.

Otuda što su Srbi, bar u kafani, uvek bili lafovi. I koliko god su vremenom postali skloniji paradajz-turizmu, ne zato što vole, nego zato što im sitna plata ne dozvoljava da se opuste u preskupom restoranu na rivijeri, ipak vole da se ljudski provesele kad krenu da naručuju „ožujsko".

I ovog kao i svakog drugog leta vole da nas pozovu, pod objašnjenjem da, jel'te, nema jezičke barijere, a i more nam je poznato. Razlog za ljubazni poziv je ipak surovo ekonomske prirode.

Mlađi Beograđani će se možda upecati na ljubazne pozive iz Hrvatske, jer su mnogi među njima slušali od roditelja da su Brač, Korčula i Hvar prelepi. Stariji sugrađani se sećaju letovanja na Cresu, kada je sve bilo mirno i veselo, a požutele fotografije služe za podsećanje na lepa vremena. U sećanju su još i Rijeka, Kvarner, Crikvenica, Opatija... ali, ljude brine što bi, pored činjenice da treba ostaviti solidnu količinu evra nekadašnjoj zapadnoj braći, trebalo tri puta da razmisle preko nego što u prodavnici zatraže hleb umesto kruha.

A onda nam kažu da ni to više nije problem jer Crnogorci masovno dolaze u Hrvatsku, posebno u Dubrovnik. Oni više nisu Srbi, a isto traže hleb. A, recimo, kada se sa lokalcima u Dubrovniku zapodene razgovor, dođemo do toga da njima u stvari ne smetaju svi Srbi, već najviše Hercegovci koji dolaze iz Trebinja i „okolice". Jer, oni „sa sobom nose svoju rajčicu", ne troše pare, već samo ostavljaju smeće.

I tako su Hrvati, taman kad su se ponovo zaljubili u Srbe, bar kad je njihov izdašni novčanik na rivijeri u pitanju, počeli da vređaju komšije Bosance iz obrnutog razloga. Tekst pod naslovom „Turistička stvarnost koju moramo mijenjati", iz pera HDZ-ovca Iva Ćurkovića, osvanuo je pre neki dan i izazvao priličan gnev poštenih paradajz-turista iz BiH. Ni to nije bila dovoljno jasna poruka, tekst koji bljuje rasizam osvanuo je na naslovnoj strani, sa naslovom „Gosti koji su višak".

Autor, sa agresivnim fašističkim prizvukom, objašnjava kako mu je skoro muka kada svako jutro vidi 50 autobusa iz BiH, koji kreću u pravcu makarske rivijere na jednodnevan izlet.

"Već sam izgled autobusa pokazivao je da se tu ne radi o gostima koji su spremni nešto i potrošiti na izletu. Njihov cilj je dočepati se dijela plaže, sunčati se i kupati, te navečer natrag kući", oplevio je Ćurković po poštenim izletnicima.

Njega je iznerviralo i to što takav izlet košta samo 15 evra, pa se detaljno raspisao u računici i sav usplahiren zaključio kako Bosanci, eto, ostave samo 30 evra sve ukupno kada svrate na jedan dan u „lijepu njihovu". Malo li je? U nepravednom gnevu, stigao je i do analize urinokulture.

"Mokrenje obavljaju u moru, a WC koriste samo u krajnjoj potrebi", analizira Ćurković.

Ćurković na kraju zaključuje da, ipak, sve to nije krivica poštenih Bosanaca koji bi malo da se brčnu u Jadranskom moru, nego u samoj organizaciji što se ne naplaćuje više usluga za građane BiH, a i sve ostale.

"Radi se o kampanjskim gostima koji smetaju, ali koji se ne mogu izbeći ili eliminisati", sa tugom u peru konstatuje Ćurković i dodaje da je bolje da jedan gost dnevno ostavi 500 evra nego njih deset po 30 evra! Da nije bolesno, bilo bi alanfordovski smešno.

I zato je „općina" u Dubrovniku podigla „namete", zbog čega ugostitelji moraju da „biflaju" cene, te ručak za dvoje ne može da se naruči za manje od trideset evra čak ni u brdima prema Konavlama.

Hrvatska Ibica

Plaža Zrće na ostrvu Pag, koje se u turističkim brošurama promoviše kao hrvatska Ibica, i novi kutak za opušteni seks-turizam, nalazi se nedaleko od nekadašnjih logora i stratšita iz Drugog svetskog rata. Dušan Bastašić, predsednik Udruženja građana „Jadovno 1941", upozorio je ovih dana da bi turisti trebalo da znaju da se na samo osam kilometara od lude žurke nalazi selo Metajna, gde je u junu 1941. otvoren prvi logor za srpske i jevrejske žene i decu u Drugom svetskom ratu. Pored njega je bio i logor „Slana".

Na mestu srpsko-jevrejskog stratišta bila je postavljena i spomen-ploča, koja je razbijena.

"Mi smo je obnovili prošle godine, ali je posle dva dana srušena. Tada je služen i parastos, što je bilo shvaćeno kao prst u oko tamošnjim vlastima koje su tražile da na ploči bude drugačiji tekst, jer je to njima kontraproduktivno za razvoj turizma", rekao je Bastašić.

Članovi udruženja, koji ove godine obeležavaju 70. godišnjicu formiranja logorskog kompleksa „Jadovno", nisu išli u obilazak Paga, a hrvatske vlasti su to pravdale problemima spoljne prirode.

"To je za nas potomke žrtava čisto prikrivanje zločina od strane Hrvatske, a za njih je bilo nezgodno da se ove godine ide na Pag, jer da bi se morem došlo do Zrća treba proći kroz Paška vrata", rekao je Bastašić. Zatočenici su na stratište dovođeni brodovima iz Karlobaga, kroz Paška vrata, gde je u more bačeno 8.020 zatočenika. Ubijanima je vezivan kamen oko vrata i sečen stomak da ne bi isplivali, na mestu gde se danas ljudi zabavljaju.

Neki od slogana kojima se reklamiraju Pag glase i „Dođite i uživajte u uvali Slana", ili „Osjetite mističnu tišinu koja vlada i koju prikrivaju krici galebova i orlova", naveo je Baštalić. On napominje da postoje i slike na kojima se ljudi sunčaju na mestu gde su Italijani ekshumirali 793 tela logoraša, od čega 91 dete.

"Zamislite da se u blizini „Jasenovca" napravi neki zabavni klub ili golf teren, a ovo na Pagu je licemerstvo nezamislivog nivoa", istakao je Bastašić i ponovio da je neshvatljivo da hrvatske vlasti na sve načine pokušavaju da sakriju istinu o tome šta se dešavalo na tom mestu.

U kompleksu ustaških logora „Jadovno - Gospić", a u koje spadaju i stratišta na Pagu, pobijeno je ne manje od 40.123 žrtve, od čega 38.010 Srba i 1.999 Jevreja i drugih ideoloških protivnika NDH.