Stanje u saobraćajnoj policiji

Moramo priznati da je saobraćajna policija ušla u tokove koji vode ka modernizaciji službe i profesionalizmu koji postoji u najrazvijenijim zemljama, mada je situacija daleko od idealne. „Rutinske kontrole“ polako padaju u zaborav, a vozači se najčešće zaustavljaju onda kada naprave neki prekršaj. Pritužbi na samovoljno ponašanje je sve manje. Međutim, napredak u povećanju saobraćajne kulture je spor, a ono što koči kako policiju, tako i društvo je prvenstveno odsustvo novog Zakona o bezbednosti saobraćaja, koji nikako da bude usvojen...

Ujedno, u poslednje vreme svedoci smo velikog broja teških saobraćajnih nesreća u kojima su mnogi, najčešće mladi ljudi, izgubili živote ili su povređeni. Stanje saobraćajnica, ali i rad saobraćajne policije bili su povod da zatražimo intervju sa najkopetentnijom osobom u MUP-u Srbije povezanom sa ovom problematikom, načelnikom Uprave saobraćajne policije generalom Stojadinom Jovanovićem.

Želeli bismo da čujemo vaše mišljenje u vezi sa ljudskim faktorom i povećanoj agresivnosti kod vozača, koja je često uzrok velikih saobraćajnih tragedija...

Jovanović: Čim nešto u saobraćaju nije u redu ili se povećava broj nezgoda, odmah su oči uprte u saobraćajnu policiju. To je nama jasno, i to nam u suštini ne smeta. Ipak, istakao bih dve stvari, odnosno jednu koja je aktuelna. Obe se tiču generalne slike ili analize bezbednosti u saobraćaju, i sa tog aspekta, mi smo 90-ih godina na našim putevima imali oko 1700-1800 poginulih lica. Nakon 2000. i do 2002. godine smo izmenom zakonskih propisa i organizovanijim radom MUP-a uspeli da smanjimo broj nezgoda i broj poginulih lica za 428 u odnosu na prethodnu godinu, a broj povređenih je umanjen za više od 5000. Praktično smo prepolovili broj stradanja u saobraćajnim nezgodama. Sada ulazimo u period kada se, ipak, stabilizuju uslovi za odvijanje saobraćaja, kada se popravlja situacija na našim putevima. Ono što je, takođe, važno, je da imamo blago smanjenje ukupnog broja saobraćajnih nezgoda, u periodu prva tri meseca 2008. godine. Broj poginulih lica je znatno manji, za nekih 20% u odnosu na isti period prethodne godine, a broj povređenih je nekih 3,6% manji u odnosu na 2003.

Šta je uzrok smanjenju broja saobraćajnih nezgoda?

Jovanović: Prvenstveno kontinuiran rad Saobraćajne policije je razlog smanjenju broja nezgoda, jer se još uvek drugi subjekti nedovoljno uključuju u primenu pre svega preventivnih mera, ili su te mere kampanjske, odnosno traju mesec, dva, tri, pa onda se zastane i potom mesecima ništa ne preduzima na tom planu. Ipak, početkom i sredinom aprila imali smo jedan broj nezgoda, čak veći broj težih nezgoda. I mi praktično u nedostatku pravih preventivnih mera drugih subjekata te saobraćajne nezgode eksploatišemo u funkciji preventive i mislim da tu nema ničeg lošeg! Praktično, neka stradanja iskoristimo da povećamo svest i savest ljudi, pre svega u poštovanju propisa kako se takve nezgode ne bi događale. To može da stvori sliku da je ovde katastrofalno stanje, ali kao što vidite, ako se malo analiziraju podaci, to nije tako. Pogotovo ako se ima u vidu ovo što mi planiramo da uradimo u narednom periodu, što će doprineti kontinuiranoj stabilizaciji stanja. Mi ne možemo govoriti o enormnim smanjenjima, jer smo analizirajući stanje sa drugim državama u okruženju utvrdili da je Srbija praktično tu negde u sredini po kriterijumu bezbednosti.

Javnost je stekla utisak da su usled zakonskih propusta i još nedonesenog, a spremnog novog Zakona o bezbednosti u saobraćaju, saobraćajnoj policiji jednostavno ”vezane ruke”, prvenstveno zbog blage kaznene politike, kao i sve većeg broja vozila na našim drumovima. O čemu se zapravo radi?

Jovanović: Slažem se sa vama da je kaznena politika blaga. I u suštini postupanje sudova i dovodi do toga da na neki način saobraćajnoj policiji budu ”vezane ruke”. Mi smo imali slučajeve da, recimo, zaustavimo nekog drskog vozača, nakon čega se vrlo brzo utvrdi da on ima pedesetak teških saobraćajnih prekršaja gde je oslobođen odgovornosti ili je obustavljen postupak. Dakle, država nema dovoljno snage da stane na put takvim vozačima. To i jeste glavni razlog u suštini. Ukoliko sankcija nije blagovremena, ukoliko ne pogodi počinioca prekršaja, ništa se ne dobija. U Srbiji, kada vozač prođe kroz crveno svetlo, prvo treba da se utvrdi ko je u pitanju, zatim će se slučaj tri, četiri meseca prolongirati kod sudije, zatim ako nema ispravnu prijavu prebivališta biće još teže ga sankcionisati, tako da je to jedan od razloga što imamo izvestan broj čestih prekršilaca. Ipak, situacija je sada generalno bolja, jer veći broj vozača vezuje pojas, poštuje propise i signalizaciju, kao i ograničenja brzine, ali problem čini desetak procenata vozača koji zaista čine namerne prekršaje, bezobzirne prekršaje itd. I tu zakon treba da reaguje, a mi smo novim zakonom i predvideli znatno strožije sankcije za takve vozače, i nadamo se da ćemo taj deo rešiti.

Imate li dovoljno resursa za to?

Jovanović: Što se tiče resursa MUP-a, ono u okviru plana i nabavke preduzima mere u zavisnosti od toga šta je najčešći uzrok, te se na taj način trudi da smanji nezgode. Činjenica je da najveći broj nezgoda nastaje kao posledica neprilagođene brzine, koja je uzrok jedne trećine ukupnog broja nezgoda, a čak jedne polovine teških nezgoda u kojima dolazi do stradanja lica. Ako eliminišemo taj uzrok, ili ga svedemo na neke razumne mere, u svakom slučaju ćemo imati bolje stanje i to je razlog što smo nabavili jedan broj novih, moćnih radara koji memorišu svako izmereno prekoračenje brzine, tako da sada policijski službenik na ulici ne može da toleriše prekršaj kao što je ranije bio slučaj. Za svako prekoračenje je obavezan da podnese prijavu, da naplati kaznu, odnosno da podnese prijavu sudu u slučaju težeg prekršaja. I to sad stvara jednu obavezu i prema našim ljudima, ali sa druge strane uvodi red među vozačima. Naravno, moraju se sankcionisati i drugi prekršaji, kao što je upravljanje vozilom pod dejstvom alkohola i opojnih droga. I to je velik problem. Potom, kao bitni uzroci nezgoda nameću se i neustupanje prvenstva prolaza i nepropisnog preticanja. To su uglavnom svesni prekršaji koji se namerno čine.

Novi Zakon o bezbednosti saobraćaja (ZOBS) daće odrešenije ruke i saobraćajnoj policiji, ali i sudskim organima. Smatrate li da će to bitno uticati na rad i šira ovlašćenja saobraćajaca?

Jovanović: Što se novog zakona tiče, mi smo ga zajedno pripremali sa Ministarstvom za infrastrukturu. Sada još ostaje, s obzirom da su druga ministarstva dala svoje sugestije, da se prilagodi tim mišljenjima. Nadam se da će biti među prvim zakonima novog parlamenta, jer u suštini očekujemo da zaživi što pre. Pre svega očekujemo to od brojnih mera koje se u svetu primenjuju, koje smo mi predvideli tim zakonom, a koje se trenutno ne primenjuju kod nas. S druge strane, nadamo se da ćemo tim zakonom imati kontinuirano poboljšanje stanja u ovoj oblasti. Ulaganje u saobraćaj je vrlo isplativo, jer nekoliko desetina radara koje smo nabavili će se višestruko isplatiti, i već su se isplatili ako računate smanjenje nezgoda, žrtava i materijalne štete koja nastaje u tim nesrećama. To je ogromna ušteda za državu i društvo.

Javljali su nam se čitaoci koji su pitali da li saobraćajna policija ima pravo da kontroliše i zaustavlja motorna vozila po koridorima, poput autoputa Zagreb-Beograd, pozivajući se na međunarodne propise o nedodirljivosti evropskih putnih pravaca. Koliko ima istine u tome?

Jovanović: Suština je u sledećem. Dakle, ne postoji međunarodni zakon koji zabranjuje policijsku kontrolu na autoputu. Kao primer navešću jednu akciju koju smo realizovali početkom marta. Sprovedena je akcija u kojoj su učestvovale sve policije od Atine do Dablina. I sve policije su na toj deonici radile toga dana, a isključivo je kontrolisan teretni saobraćaj. Kada analizirate rezultate, mi smo država u kojoj ima najveći broj otkrivenih prekoračenja brzine, upravo iz tog razloga što je veliki broj vozača računao na to da ovde neće biti kontrole brzine. Još jedna stvar je u pitanju, a to je da smo mi analizirali kontrolu na autoputu i utvrdili da se metodologija rada tu mora menjati, pre svega kada je reč o samom načinu zaustavljanja vozila.

Mislite na vozila ”presretače”?

Jovanović: Trenutno smo u fazi nabavke vozila kojima će se vršiti kontrola na autoputu. Mi imamo nekoliko koja su u eksploataciji, a vrlo brzo, već do početka turističke sezone ćemo imati kompletnu jedinicu ”presretača”. Čak smo ove godine dobili u okviru Nacionalnog investicionog plana izdvojena sredstva upravo za tu namenu. Uključili smo stručnjake koji se u svetu bave tom tematikom, da bi na adekvatan način osmislili sistem kontrole na autoputu. Nabavljamo različite tipove vozila, tako da se ne desi slučaj kao u nekim državama gde su automobili bili istog tipa i iste boje, pa su vozači unapred znali da je policija u pitanju.

Evropske integracije nalažu i dosta izmena u radu i ovlašćenjima saobraćajne policije. Tako na primer u EU, detaljnu, a nenajavljenu kontrolu teretnih vozila u saobraćaju obavlja posebna služba, kao recimo u Nemačkoj BAG, koju čine policajac, saobraćajni inženjer, ekolog, tehnolog, carinik i dr. Koliko je to primenjivo kod nas i koliko bi olakšalo rad saobraćajne policije?

Jovanović: Primenjivo je... I upravo je Nemačka nama i bila uzor. Prisustvovali smo tome u Bavarskoj i ono što je na neki način karakteristično je da ta kontrola nekog vozača teretnog vozila, recimo na ulazu u Minhen, traje oko sat vremena. Kada bi u Srbiji nekog vozača zaustavili sat vremena, mislim da bi ministar sutra zvao da pita o čemu se radi. No, moraćemo da se priviknemo na te kontrole, jer one su izuzetno značajne i složene. Ne može svako da je obavlja, jer je ona multidisciplinarna, te zahteva ljude različitih profila, različite nadležnosti. Već imamo neke specijalizovane ekipe koje to rade, a planiramo da u narednom periodu obučimo i nove timove. Do sada se ta kontrola uglavnom svodila na poštovanje propisa, tehničku ispravnost i kontrolu parametara pomoću tahografa. I kontrola tahografa će biti drugačija, s obzirom da je sve više digitalnih uređaja. Kompletna kontrola će biti sadržajnija, i u smislu tereta, te poštovanja radnog vremena vozača, carinskih papira itd.

U EU postoji veliki broj tzv. pasivnih radara, uređaja koji evidentiraju brzinu i snimaju vozača i vozilo. Kazna u tom slučaju je odmah naplativa bez ikakvog postupka. Zašto se u Srbiji ne pribegava sličnom sistemu?

Jovanović: To je nešto od čega mi očekujemo najviše efekta u narednom periodu. Ipak, tu su sistemski propisi odlučujući. Kod nas u pravnom sistemu postoji princip subjektivne odgovornosti. To znači da za prekršaj može odgovarati samo onaj koji je načinio prekršaj. Mi imamo u anglo-saksonskom pravu, pa i u drugim, neke druge principe. Recimo, princip objektivne odgovornosti je slučaj gde vlasnik vozila odgovara za neki prekršaj učinjen tim vozilom, bez obzira da li je on upravljao ili ne. Mi ne možemo generalno napustiti princip subjektivne odgovornosti zbog načina na koji je ustrojen naš pravni sistem, ali možemo, i to je naš predlog bio, da se za određene vrste prekršaja napravi izuzetak. To praktično znači da za jedan manji broj saobraćajnih prekršaja možemo da učinimo odgovornim vlasnike vozila. Mi smo predlagali da to budu prekršaji prekoračenja brzine, s obzirom da se meri tehnikom koja može da dokaže da li se radi o vlasniku vozila, zatim prolazak kroz crveno svetlo na semaforu, nepropisno parkiranje itd. Na taj način bi se izbegli mnogi problemi koji se javljaju u praksi. Tada mi mali broj ljudi koristio vozila ”na tuđe ime”, jer bi svaki vlasnik i odgovarao za svoje vozilo. To je značajno za MUP i u širem smislu, jer bi se prijava podnosila protiv vlasnika vozila. I Francuska je po tom pitanju najefikasnija. Počinilac prekršaja već sutradan na osnovu fotografije dobija kaznu na kućnu adresu. Ukoliko ne plati kaznu u roku od 8 dana mu se skida novac sa računa i to je to. To je ona efikasnost o kojoj sam govorio.

Da li su novčane kazne male?

Jovanović: Zavisi, kako za koga. Po nama, novčane kazne u Srbiji treba malo povećati. I odmah nakon učinjenog prekršaja one moraju biti plaćene. Kada se to desi, neće se više olako praviti prekršaji i više će se misliti na poštovanje propisa.

Saobraćajna policija je samo deo MUP-a. Kakvu saradnju imate sa ostalim upravama u okviru ministarstva, a kakvu sa Carinom, Pograničnom policijom, saobraćajnom inspekcijom, parking servisima, AMSS-om i drugima?

Jovanović: Saradnja je veoma dobra. Odlično sarađujemo u okviru MUP-a i moramo je imati, jer smo neprestano povezani i sa Upravom kriminalističke policije, sa Upravom policije i sa Graničnom policijom. Imamo jedan tim koji je zadužen za saradnju, tim za koordinaciju, koji u suštini treba da posluži kao uvod u koordinaciono telo predviđeno novim zakonom. On se sastoji od predstavnika MUP-a, Ministarstva za infrastrukturu, Ministarstva pravde, Ministarstva prosvete, JP-a ”Putevi Srbije”, i AMSS-a. Aktivnosti tog tela za koordinaciju su šire i na normativnom planu, ali i na povezivanje tih mera, pre svega u prevenciji, kao i edukaciji i zaštiti dece u saobraćaju.

Koliko je saobraćajna kultura stranaca koji prolaze kroz Srbiju veća u odnosu na naše vozače?

Jovanović: Imamo strukturu vozača koji su tranzitni i koji su mahom sa prostora jugoistočne Evrope, gde je situacija slična kao sa našim vozačima. Tamo gde znaju da će ih kazna stići oni voze dosta bezbedno i disciplinovano. Međutim, kada znaju da mogu da se provuku sa većom brzinom i prođu nekažnjeni, tu im popusti pažnja. Dakle, to su vozači koji nisu imuni od činjenja prekršaja, a sa druge strane ti vozači prolaze kroz Srbiju kada su psihofizički iscrpljeni, te često žure svojim kućama. Tu vrlo često dolazi do nezgoda prouzrokovanih umorom. Druga kategorija stranih učesnika u saobraćaju su vozači koji zaista poštuju propise. To su vozači koji se po navici tako ponašaju. Ne pada im na pamet da prekorače brzinu itd. Potom, imamo jedan broj naših vozača koji upravljaju stranim vozilima, koji u inostranstvu poštuju propise i ne smeta im kontrola, ali kada dođu ovamo sve ih iritira. Konačno, mi smanjujemo tu rutinsku kontrolu, nismo je u potpunosti eliminisali, mada je veći broj evropskih zemalja to uradio. Kod nas se to svelo na neku minimalnu meru, ali velik problem je što kod nas ljudi često smatraju da je čak i normalno to što su učinili prekršaj! I to najčešče dovodi do saobraćajnih nezgoda.

U Hrvatskoj je teretnim vozilima u tranzitu zabranjeno da koriste druge putne pravce, osim autoputeva. To je dovelo do smanjenja gužvi, povećanja prihoda od putarine, ali i smanjenja broja nezgoda za preko 40%. Da li je tako nešto primenjivo i kod nas?

Jovanović: Naravno da jeste. Mi smo tako nešto i predlagali, zajedno sa Ministarstvom za infrastrukturu. Postojala je procena da posle ekonomske blokade, nakon svih problema koje su strani vozači, odnosno prevoznici imali sa Srbijom nije popularno odmah uvoditi ograničenja. Iz tog razloga je preovladalo mišljenje da treba liberalno pristupiti problemu. Lično smatram da je hrvatski način, korisna mera, pogotovo u našim uslovima. Nekoliko puteva zaslužuje takav tretman, a pre svega Ibarska magistrala. Treba rasteretiti regionalne puteve, upravo iz ova dva razloga, koje ste spomenuli. S jedne strane, pravite bezbedniju deonicu, a s druge bezbednije učešće teretnih vozila na autoputu. I konačno tu bi i država imala veće finansijske koristi.

I za kraj, šta mislite o novom ZOBS-u?

Jovanović: U svakom slučaju mi se pozitivno odnosimo prema novom zakonu. Mišljenja smo da on pruža mnogo veću bezbednost za vozače, a sa aspekta građana smatram da je u svačijem interesu da njegovo dete i on sam budu bezbedniji u saobraćaju, a intencija novog ZOBS-a je upravo to. Dakle, i u interesu je građana unapređenje bezbednosti, bez obzira što će kaznena politika biti strožija. S druge strane, s aspekta policije smatramo da novi zakon, ipak, pruža veće mogućnosti policiji da se suprotstavi, naročito jednom broju vozača koji čine ove prekršaje, zbog kojih zapravo i dolazi do nezgoda, te se nadamo da će to doprineti boljoj atmosferi, jer uvođenjem savremenih metoda dovodimo sve u ravnopravnu situaciju. Građani treba da znaju da policija nije tu da bi ih kažnjavala, već zaštitila. Godišnje sankcionišemo preko milion i po vozača. Nikada nam nije cilj da ih sankcionišemo što više, nego nam je cilj da ljudi poštuju propise da bi saobraćaj bio bezbedniji. Nijedan deo sredstava naplaćenih od kazni ne ide MUP-u. Mi sada predlažemo da se deo tih sredstava ulaže u preventivu, da se namenski izdvaja za povećanje bezbednosti...

Autori: S. Bojkić i Pavle Barta, Vrele Gume