Mocartova sestra bila talentovana kao njen brat?

"Pišem ti s erekcijom na glavi i bojim se da ne zapalim kosu" napisala je Marija Ana, poznatija kao Nanerl, u pismu svom bratu Volfgangu Amadeusu. Ono što je predstavljalo erekciju bila je velika frizura koju su podigli na njenoj glavi neposredno pre nego što je počela da pozira za porodični portret.

Na toj slici, koja se nalazi u Mocarthausu, tj. u Volfgangovom stanu u Beču, nedaleko od ulaznih vrata, brat i sestra sede za klavirom dok isprepletenih ruku oboje sviraju. I to je jedan od pokazatelja da je Mocart imao sestru koja je, verovali ili ne, isto znala da svira. I to ao i njen brat. Ako ne i bolje...

Teško je doći do informacija o Nanerl, jer čak i ako se bacite na proučavanje Mocartovih biografija, nećete puno toga naći o njegovoj sestri. Najvećim blagom za otkriće sestre pokazaće se porodična pisma. Postoje ih na stotine, a sačuvana su zato što je na njih pazila Volfgangova starija sestra.

Većinu su pisali Leopold (njihov otac) i Volfgang, ali preživela su i neka Nanerlina pisma. A pomoću tih pisama polako će izniknuti lik sestre koja je odrastala i živela u senci poznatog brata.

Marija Ana je bila dete genijalac. Sa bratom je bila na turneji po Evropi (čak su 18 meseci ostali u Londonu - 1764. i 1765. godine), te su zajedno nastupali kao 'vunderkindi'.

Postoji nekolicina recenzija u kojima se uzdiže Nanerlino umeće, te je ona čak prva počela da zarađuje od tih nastupa. To je trajalo sve do njenog 18. rođendana.

Devojčica je nastupala i išla na turneje, i nije bilo ničeg čudnog u tome, ali ako bi to isto nastavila da radi mlada žena, ona je rizikovala gubitak reputacije.

I tako je u jednom trenutku jednostavno ostavljena u Salcburgu, a njen otac je poveo samo sina na sledeće putovanje širom Evrope. Nanerl više nikad nije išla na turneju, a niko je nije pitao što o tome misli ni kako se oseća.

Ali usprkos tome što je morala da stisne zube i nastavi bez reči, ona nije nikad odustala od svojih snova. Pisala je muziku i slala svoje kompozicije ocu i bratu. Volfgang ih je prozvao 'predivnima' i podsticao je da nastavi da piše još više, ali koliko je poznato, otac nije ništa komentarisao, piše Gardijan.

Nije poznato da li je nastavila da piše, jer njezina muzika nije preživela. Možda nikom nije pokazala nove kompozicije, možda ih je uništila, možda ih otkrijemo jednog dana... a možda već i jesmo samo smo ih pogrešno pripisali njenom bratu?!

U ono vreme žene se nisu ohrabrivale da komponuju ili izvode muziku, iako je Volfgang pisao da niko nije znao tako dobro izvoditi njegovu muziku kao njegova sestra, a otac je opisao kao 'jednu od najvještijih izvođačica u Evropi', sa 'savršenim uvidom u harmoniju i modulacije', te je rekao da je ona znala toliko uspešno da improvizuje, da bi svi ostali bez teksta.

Uprkos svemu tome, Nanerl nije dobila priliku da doživi vrhunac svojih uspeha. A čak ni ono što je stvorila nije bilo cenjeno ni sačuvano, kao što je uostalom većina ženskih kompozitorki i izvođačica onog doba zaboravljena, tako je i njihova muzika zaboravljena ili skuplja prašinu u nekoj knjižari.

Zato je Silvija Milo s rediteljem Isakom Birnom odlučila da oda počast Mocartovoj sestri, a na taj način i svim drugim sestrama i ženama onoga doba, koje su morale svoj talenat i umeće spakovati u fioku zbog toga što su rođene u 'pogrešnom polu u pogrešno vreme'.

I tako je nastala predstava u kojoj doduše nema pokušaja stvaranja Nanerline muzike, ali je prikazan portret njene muzičke mašte i koriste se zvukovi koje je verovatno nosila u ušima i glavi, a koji su činili njenu svakodnevicu.

Predstava 'Other Mozart' na turneji je već dve godine, a uskoro će se prikazati 100. put, i to blizu mesta na kojem je nekad Marija Ana svirala u Londonu, pa će tako još jednom, 250 godina kasnije, oduševiti publiku.