Bakšiš i kazna

Ne znam kako vi, ali ja se gotovo uvek uspaničim kad nasmejani konobar krene sa računom u ruci ka meni. Prvo i prvo, zašto ga daje baš meni, a za stolom sedi još ljudi, a nisu u pitanju žene?

Drugo, zašto su oči svih prisutnih uprte direktno u mene, očekujući da vide kojom ću brzinom potegnuti novčanik iz džepa?

Nije mi baš najjasnije kako se desilo da je baš ta užasna tradicija, da neko od nas za stolom mora da se isprsi i dokaže osobine velikodušne osobe tako što će da časti, još uvek u funkciji. Ako bar jednom niste u društvu platili večeru, karte za bioskop ili bar turu pića, mora da niste neki dobar čovek.

Nekako iako nam je tranzicija odavno zagorčala život, ovde se i dalje princip “svako plaća svoje” tretira prećutnim prekršajem u kome jedino mogu da uživaju oni uštogljeni Slovenci ili hladni Šveđani, koji goste u kuću ne zovu ni pod tačkom raznom. I taman kada ste odlučili da nećete te večeri biti ni stipsa ni loš čovek, ponosno izvadite sve svoje kartice, da ljudi vide dokle ste dogurali, ostaje vam samo još jedna mala sitnica, koja verovali ili ne, može da povuče velike posledice. To vam je onaj šlag na torti užasa – napojnica ili od milošte bakšiš.

Dok se vi razmišljate na kojoj kartici imate najveći limit, ljudi oko vas, isti oni vaši prijatelji za stolom i dalje bulje šta ćete da uradite. A tek što vas merka onaj nasmejani konobar od malopre.

Njemu ste baš vi sada centar sveta. Gleda da li će i sledeći put da vam pronađe sto ili će da vam pljune u supu. Da se odmah razumemo, iako dobro znam da je napojnica najčešće mala količina novca koja se u znak zahvalnosti ili kao nagrada daje nekome za kvalitetno obavljenu uslugu, meni se nešto stegne u stomaku, i žao mi da je dam.

S druge strane, mislim da je ta institucija ostavljanja “dodatnog novca” i smišljena kako bi se ljudi upravo usled nelagode odlučivali na to da je mnogo bolje ostaviti nešto, nego ništa, kako se ne bi dogodilo da sa vama “ispiraju usta”. Ozbiljno vam to kažem, jer na primer jedna domaća poznata ličnost mi se klela da konobari čuvenih gradskih restorana imaju tačan spisak onih koji ostavljaju, ali i spisak onih koji se štekaju. Verujte, možda to šljaka kao gradska legenda, ali konobari trljaju ruke. Kako god da se okrene, po meni je najgora opcija plaćanje u kešu. Dakle, ukoliko vam je stalo da sačuvate svoj status, a i stanje na računu, gledajte da uvek plaćate karticama. Na taj način, ukoliko ste zaista cicija, elegantno možete da izbegnete ostavljanje “nečega”, jer jednostavno niste pri živoj lovi.

Međutim, tu ima još jedna caka, ukoliko ne želite baš da vas prijatelji ili “neprijatelji” vide koliko zaista ostavljate novca po restoranima, ne budite lenji, preduhitrite konobara, pa sami otiđite do aparata za kartice da biste ukucali svoj pin kod. Nemojte čekati da vam ga donesu, jer u tom međuvremenu, em što možete smisliti koliko imate u džepu da izdvojite za bakšiš, možete čak, po cenu da vas konobar iz dna duše prezire, i da izbegnete ostavljanje bakšiša.

S obzirom na to da postoje drugačija pravila u raznim kulturama, ekonomski stručnjaci su pokušali da daju neka opšta pravila koja važe u najvećem broju slučajeva.

Na primer, u Evropi se preporučuje da bakšiš u restoranu bude od 5 pa do 15% od ukupne cene, posebno kada su u pitanju skuplji restorani. Za taksi usluge ta vrednost je oko 10%, a za nosače u hotelima se pod pristojnim podrazumeva evro po torbi. Jedan evro se daje i za organizaciju prevoza ili rezervaciju u nekom restoranu.

Međutim, posebni prohtevi se nagrađuju i sa 15 evra. U Japanu je međutim bakšiš uvredljiv, ali ne i u Kini gde se očekuje makar 3% od ukupne cene. Naprotiv, kineski taksisti ne očekuju bakšiš, ali oni u Hongkongu da. U Americi veličina bakšiša varira od mesta do mesta. U većim gradovima poput Njujorka očekivani bakšiš je 15% od cene, dok je po manjim mestima dovoljan sitniš.

Takođe, visinu bakšiša određuje i eksluzivnost same usluge. U skromnijim hotelima bakšiš za nosača iznosi dolar po torbi, ali u skupljim, cena se kreće od 2,5 dolara pa i više, ukoliko je torba teža. Zaključak stručnjaka je da je zaista najbolje ostaviti bar nešto, čisto forme radi.

Nepisana pravila mogu da iskomplikuju život, jer nam do kraja nije jasno zašto ona postoje. U svakom slučaju, ako vam je baš teško da ostavite bakšiš, kao i meni, onda pomislite kako bi vama bilo da ste na mestu onoga koji to očekuje. Čini mi se da mi tada pare lakše izlaze iz novčanika. A i manje se blamiram.

Jordan Cvetanović je autor drame Terapija koja se igra u pozorištu Atelje 212. Njegova najnovija drama Simptomi uskoro će imati svoju premijeru u Narodnom pozorištu u Subotici.

Iako dobro znam da je napojnica najčešće mala nagrada nekome za kvalitetno obavljenu uslugu, meni se nešto stegne u stomaku, i žao mi da je dam.

Otvorite se... Gde napojnica “završava posao”, a gde nije neophodna

Kod frizera

U ovom slučaju se ne treba igrati, jer ipak vam neko “radi o glavi”. Naročito, ako koristite i usluge brijanja. Zato, odrešite kesu.

U taksiju

Iako su taksisti poznati kao najveće gradske tračare, niste dužni da ostavljate bakšiš, jer ruku na srce, oni često neće ni kofer da vam ubace u gepek.

U noćnom klubu

To je već pitanje stila. Ukoliko vam je stalo da ostavite utisak gradskog šmekera, onda se isprsite. Realno, većina konobara voli da “potkrada” tako da će i mimo vaše volje uzeti pozamašnu napojnicu.

Na pijaci

Neko vam da krompir, a neko kivi viška. Ovde se ipak radi o subjektivnom osećaju – ko vam je simpatičan, vi ga i nagradite. Pažnja, na pijaci ne vole cicije.