Pulsiranje "tvitosfere"

Već prva dostignuća tinejdžera iz Misurija nagoveštavala su da bi nešto krupno moglo da se desi. Dok su njegovi vršnjaci sanjali o tome da postanu uspešni sportisti, glumci ili “biznismeni”, njegov posao iz snova bio je u virtuelnoj sferi. Sa samo 15 godina uspeva da osmisli program za koordiniranje taksi vozila, a o rešenju koje je ponudio najbolje svedoči podatak da i danas, posle punih 20 godina, pojedine taksi kompanije u Americi koriste njegov softver. Na putu do svog najvećeg izuma, potvrdio je sada već čuveno pravilo. Umesto da završi studije na Njujorškom univerzitetu, Džek Dorsi u maniru najvećih IT vizionara napušta fakultet i započinje sopstveni biznis na Internetu. Baš kao što su pre njega redom činili Bil Gejts, Stiv Džobs i Mark Zakerberg. Nije to, međutim, jedina sličnost jer se jedan naizgled beznačajan potez ispostavio kao najbitniji u njegovom životu, baš kao i u slučaju mnogo poznatijih kolega.

A prekretnica u životu Džeka Dorsija koja će imati globalne posledice dogodila se 21. marta 2006. godine, kada je zvanično objavljen prvi tweet na probnoj verziji jednog od najpoznatijih servisa današnjice. “Upravo postavljam svoj twttr”, kratko je napisao Dorsi ne sluteći da će ove reči ostati upamćene kao početak jedne nove ere u globalnom komuniciranju. Zanimljivo je da se do dobro poznatog naziva došlo sasvim slučajno, i da je to zapravo bilo tek četvrto rešenje.

Radni naziv tokom osmišljavanja celog projekta bio je “Status”, što se može videti na prvobitnom nacrtu ideje, potom se razmatrao naziv “Twitch” (trzaj), koji nije ilustrovao suštinu servisa, pa se u prvom tweetu koristio naziv “Twttr” (kratak niz nepovezanih slova). Ispostavilo se, međutim, da petocifreni kod već koristi magazin Teen People, zbog čega je i ovaj naziv morao da bude promenjen.

“Tako smo naziv počeli da tražimo u rečniku i naišli smo na reč 'twitter', a to je bio jednostavno savršen naziv. Definicija glasi 'kratak niz nepovezanih informacija' ili 'cvrkut ptica', a to je upravo ono što je naš proizvod bio”, kaže Dorsi. “Cvrkut ptica zvuči potpuno besmisleno za nas, ali ima značenje za druge ptice. Isto važi i za Twitter. Mnoge poruke mogu delovati potpuno besmisleno i beskorisno kada ih posmatrate sa strane, ali one imaju značenje za one kojima su upućene”, objašnjava osnivač Twittera zašto je odabran baš ovaj naziv.

A prva verzija Twittera sve do 15. jula 2006. godine zapravo funkcioniše kao interni servis za zaposlene u kompaniji Odeo, za koju je radio i sam Dorsi. Tek tada je Twitter i zvanično predstavljen javnosti i postao dostupan korisnicima širom sveta, a Džek Dorsi, Biz Stoun i Evan Vilijams osnivaju kompaniju “Twitter, Inc.” koja će u narednih šest godina prerasti u jednu od najpoznatijih kompanija današnjice. Nije, međutim, sve od početka delovalo kao genijalna ideja. Pored neprikosnovenog Facebooka na kojem se delilo sve, od poruka, preko fotografija, do video zapisa, Dorsijevih 140 karaktera delovalo je suviše skromno. Zapravo, delovalo je kao da nema nikakvu šansu, jer je za prvih 18 meseci Twitter privukao svega 500.000 korisnika. O potencijalu ove društvene mreže, međutim, nikad nisu govorile samo brojke, pa prva priznanja stižu znatno pre nego što je čuvena ptičica postala jedan od najpopularnijih logotipa na svetu.

Prekretnica se dešava 2007. godine na konferenciji Southwest Interactive (SXSWi), kada čelnici Twittera u konferencijskom holu postavljaju dva plazma ekrana na kojima se prikazuju svi tweetovi učesnika. Samo tokom ovog događaja ukupan broj tweetova se sa 20.000 povećao na 60.000 dnevno, a stotine učesnika, uključujući predavače i paneliste, preko svojih mobilnih uređaja konstantno prate objave svojih kolega. Od potpunog autsajdera Twitter tako postaje prva zvezda konferencije, a organizatori jednoglasno odlučuju da nagradu za najbolju veb inovaciju dodele upravo Twitteru. “Želeli bismo da vam se zahvalimo u 140 karaktera, i to smo upravo učinili”, ponosno su poručili čelnici Twittera i ostali dosledni svojoj ideji čak i na dodeli nagrade. Tih 140 karaktera od tada postaje nezaobilazan deo sličnih manifestacija širom sveta, a sada već čuveni znak “et” (@) polako prerasta u svojevrsni simbol IT zajednice jer postaje sastavni deo imena svakog korisnika.

Rosaura Ochoa / Flickr.com

Značajniji rast ove društvene mreže dolazi tek iduće godine, ali se prvi pravi nagoveštaj ekspanzije Twittera desio tek 25. juna 2009. godine, kada planetu obilazi tragična vest o smrti Majkla Džeksona, a fanovi objavljuju više od 100.000 tweetova sa imenom omiljenog pevača po satu. Bio je to prvi i jedini put kada osnivače Twittera ni najmanje nije zabrinula informacija da su serveri njihove mreže pali, jer su konačno postali svesni da su stvorili dostojnog konkurenta još uvek neprikosnovenom Facebooku. Veliki sportski događaji u junu naredne godine samo su potvrdili da je tweetomania na pomolu. Kada je Japan 14. juna 2010. postigao pobedonosni gol protiv Kameruna na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Južnoj Africi, fanovi su slali 2.940 tweetova po sekundi postavljajući rekord po broju objava. Samo tri dana kasnije, pobedu Los Anđeles Lejkersa u finalu NBA plej-ofa pratilo je 3.085 tweetova po sekundi, da bi nepunih sedam dana kasnije bio postavljen novi rekord tokom fudbalske utakmice između Japana i Danske (3.283 tweetova po sekundi).

Praktično nijedan veliki događaj od tada nije protekao bez aktivne upotrebe Twittera, a tvitomanija polako zahvata ceo svet. Tweetuju sportisti, političari, muzičari, novinari, a najviše “obični” građani, pa danas broj registrovanih korisnika premašuje cifru od 500 miliona. Svakog dana se pošalje više od 340 miliona kratkih poruka, pa ne čudi što se ova društvena mreža već nalazi na listi 10 najposećenijih sajtova na svetu. Nešto se, međutim, ni danas nije promenilo. Za razliku od Facebooka koji gotovo svako godišnje doba najavi određenim novinama, Twitter je ostao isti od prvog do današnjeg dana i bez suštinskih promena svog servisa uticao na sve sfere društva. Na veliku scenu stupa tokom Arapskog proleća, kada prvi put postaje jasno da je tweetovanje mnogo više od “ćaskanja” u virtuelnom svetu, a doprinos koji tada daje organizovanju nezadovoljnih naroda bila je svojevrsna ulaznica u svet politike. Vrlo brzo su počele da tweetuju političke partije širom sveta, to isto čine vlade, ministarstva, a snalažljivi lideri koriste svaku priliku da uzburkaju “twittosferu”. Nije slučajno Nikola Sarkozi svoju ponovnu kandidaturu za predsednika Francuske najavio baš na Twitteru, niti je 9. maja ove godine Barak Obama baš na ovoj društvenoj mreži objavio vest dana. "Istopolni parovi bi trebalo da imaju pravo na brak", kratko se oglasio američki predsednik i postao “vlasnik” najpopularnijeg političkog tweeta do sada, jer je više od 62.000 korisnika ekspresno retweetovalo ovu objavu.

Tako i predizborne trke polako počinju da se vode na ovoj društvenoj mreži. U čuvenim izborima 2008. godine, Facebook je odigrao možda i ključnu ulogu u pobedi Baraka Obame, četiri godine kasnije to bi mogao upravo Twitter. Ugledni Istraživački centar PEW (Pew Research Center) u nedavno objavljenom izveštaju navodi da Twitter značajno utiče na razvoj predizborne debate u SAD, kao i da u ovom trenutku Obama tweetuje više, ali Mit Romni bolje. Njegove objave se češće preuzimaju i dele, što ukazuje da su njegove pristalice motivisanije, pa je dobro poznato pravilo da nije bitno koliko već kako tweetujete za sada njegov jedini adut, jer u finišu kampanje ima čak 20 puta manje pratilaca od aktuelnog predsednika.

Poučeni iskustvom iz 2008. godine kada niko nije verovao u efekte onlajn kampanje, mediji širom sveta sada sa velikom pažnjom osluškuju šta se dešava u virtuelnoj sferi. Francuski list Ekspres navodi da bi izbori koji će se održati idućeg meseca mogli da budu prvi u kojima će tweetovi odlučiti izbor novog predsednika, BBC sve češće izveštava o aktivnostima kandidata na ovoj društvenoj mreži, a američki mediji navode da je definitivno došlo vreme nekih novih trendova u politici. Kao što je Frenklin Ruzvelt prvi iskoristio radio, Džon Kenedi moć televizije, a Ronald Regan prvi shvatio značaj velikih događaja u kampanji, tako danas polako koračamo ka eri društvenih mreža.

Možda Twitter neće presudno uticati na izbor novog predsednika, ali bi njegovo zanemarivanje vodilo u siguran poraz.

O tome koliko je postao uticajan projekat Džeka Dorsija najbolje svedoči činjenica da se u svetu već odomaćio termin “tviplomatija”, koji, najjednostavnije rečeno, označava diplomatiju na Twitter kao najnoviji fenomen digitalnog doba. Tako prva globalna studija o svetskim liderima na ovoj društvenoj mreži pod nazivom “Twiplomacy” (Tviplomatija) pokazuje da je skoro dve trećine vlada od ukupno 193 zemlje članice Ujedinjenih nacija prisutno na Twitteru, a 120 od ukupno 264 analiziranih naloga pripada šefovima država ili vlada, mada svega trećina njih tweetuje samostalno.

Najpopularniji lideri na planeti su Barak Obama sa više od 20 miliona sledbenika i Ugo Čavez sa oko 3,5 miliona. Twitter je inače najpopularniji u Severnoj i Južnoj Americi u kojima je oko 80 odsto vlada aktivno na ovoj društvenoj mreži, a čak devet od 25 najumreženijih naloga na svetu dolazi upravo iz ovog regiona.

Iako društvene mreže omogućuju i uzajamno povezivanje državnika, već spomenuto istraživanje koje je sprovela kompanija Burson-Marsteler pokazuje da je svega nekoliko lidera na planeti iskoristilo ovu mogućnost na pravi način. Čak polovina analiziranih naloga nema uzajamnu vezu sa svojim kolegama u svetu, četvrtina svetskih lidera i vlada prati Baraka Obamu i Belu kuću, ali @BarackObama i @WhiteHouse imaju “twitter vezu” sa svega trojicom kolega – sa norveškim premijerom Jensom Stoltenbergom, premijerom Ujedinjenog Kraljevstva i ruskim premijerom Dimitrijem Medvedevim.

Ruski predsednik Vladimir Putin, predsednik Ruande Paul Kagame, premijer Singapura Li Kuan Jev, holandski premijer Mark Rute i još 35 lidera ne prati nijednog drugog korisnika Twittera, a mogućnost onlajn povezivanja najbolje je iskoristio predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej (@euHvR) koji uzajamno prati profile 11 kolega i najbolje je povezan lider na svetu. Zanimljivo je da se među 25 najumreženijih vlada na svetu nalaze i vlade Hrvatske i Crne Gore, dok je, poređenja radi, vlada naše zemlje na Twitter bila aktivna svega dve nedelje tokom marta ove godine, da bi krajem tog meseca ugasila nalog. Tako u ovom trenutku Vlada Srbije nije prisutna ni na jednoj društvenoj mreži, a sudeći prema najavama iz vladine Kancelarije za odnose sa medijima, tako će i ostati, bar još neko vreme.

I dok tako komuniciranje u novoj političkoj areni postaje sve intenzivnije širom sveta, mnogi i dalje veruju da ono što se događa u tvitosferi tu i ostaje, bez značajnijeg uticaja na dešavanja u realnom svetu. Mnogi primeri, međutim, dokazuju upravo suprotno, a možda najilustrativniji dolaze iz novinarske profesije. Osim što je iz korena promenio tradicionalnu definiciju vesti, odnosno aktuelnosti, sve popularniji servis za umrežavanje počeo je dramatično da menja i samu profesiju, neretko i živote pojedinih novinara.

Posebno onih koji su ga koristili kao još jednu mogućnost za zabavu, ili su, pak, i sami sumnjali u domete ili ozbiljnost tweetovanja. Prvi “onlajn prestupnici” najavili su još sredinom 2010. godine seriju kontroverznih slučajeva, koji su potvrdili da je još tada Twitter bio mnogo više od virtuelnog dopisivanja. Tako sportski novinar Vašington posta Majk Vajz, posle glasina o navodnom seksualnom uznemiravanju dvadesetogodišnje studentkinje od strane kvoterbeka Pitsburga Bena Rotlisbergera, u šali objavljuje tweet o navodnoj suspenziji zvezde američkog fudbala.

“Rečeno mi je da će Ben Rotlisberger dobiti pet mečeva suspenzije”, objavio je na svom profilu Vajz, a za manje od pola sata pojasnio da je u pitanju pošalica. Majami herald i NBC do tada su već preuzeli “ekskluzivnu informaciju” i osramotili se u američkoj javnosti, a Vajz je kasnije objašnjavao da je samo želeo da pokaže da “na Internetu bilo ko može da objavi bilo šta”. I uspeo je u tome, ali je od svoje redakcije suspendovan na mesec dana.

Mnogo poznatija koleginica sa televizije nije imala toliko sreće, a njen slučaj ostaje upamćen kao jedan od najkontroverznijih do sada. Tako u julu mesecu iste godine urednica CNN-a za Bliski istok Oktavia Nasr na svom profilu na Twitteru izražava veliko poštovanje prema preminulom osnivaču Hezbolaha, ajatolahu Muhamedu Huseinu Fadlalahu, u američkoj javnosti povezivanog sa bombaškim napadima u kojima je ubijeno više od 260 Amerikanaca. “Tužno je čuti da je umro Muhamed Husein Fadlalah, jedan od Hezbolahovih velikana kojeg poštujem mnogo”, kratko je napisala urednica nakon smrti najuticajnijeg verskog vođe šijita, kasnije pojašnjavajući da je cenila njegovo zalaganje za prava žena, a ne njegove političke aktivnosti, ali da zbog ograničenja od 140 karaktera to nije mogla da precizira. CNN nije imao milosti. Nakon 20 godina provedenih u redakciji ove medijske kuće, Oktavia Nars dobija otkaz uz obrazloženje da je ugrozila svoj profesionalni kredibilitet.

Već tada je postalo jasno da polako ulazimo u fazu u kojoj granica između onlajn i oflajn sfere postaje sve tanja, što je bio signal da je vreme za osvajanje Twittera.

A u tom pohodu neprikosnovenu pobedu odnose mlade muzičke zvezde, pa listu globalnih “Top 5” predvodi Lejdi Gaga sa gotovo 30 miliona pratilaca, slede Džastin Biber sa 28 miliona, Kejti Peri sa 27, Rijana sa 26, dok se na petom mestu nalazi Britni Spirs sa 20 miliona, ujedno jedina sa spiska starija od 30 godina.
Muzičku dominaciju na kratko prekida šestoplasirani Barak Obama, da bi se potom nastavila dominacija generacije koja se na javnoj sceni pojavila praktično kada i sam Twitter. Potencijal koji se meri u milionima pratilaca ne koriste, međutim, samo za promociju svojih pesama i nastupa, kao što bi se moglo pretpostaviti, već tweetovanje sa takvim kapitalom već prerasta u pravi biznis. Uostalom, dobro je poznato da su u digitalnoj eri korisnici najdragocenija “roba”, pa ne čudi što je lista poznatih koji tweetuju o automobilima, raznim brendovima i filmovima svakim danom sve duža.

“Hoću da zaposlim pripravnika”, tweetovao je junak serije “Dva i po muškarca” Čarli Šin ostavljajući na kraju kratke poruke link ka sajtu kompanije za zapošljavanje. Za nepunih sat vremena 95.000 klikova je znatiželjne twitteraše odvelo ka sajtu kompanije “Internships” koja ga je angažovala, a Šin je za tu uslugu dobio 9.500 dolara. Ako se pitate zašto je baš Čarli Šin jedan od najplaćenijih twitteraša, koristan će biti podatak da je za samo jedan dan dobio milion sledbenika i tako postavio aktuelan rekord.

Kada je o našoj zemlji reč, najveći broj političara ili ne tweetuje ili bezuspešno pokušava. Ni javne ličnosti se nisu proslavile, a ako Jeleni Karleuši oduzmemo 20.000 kupljenih pratilaca, satirični profil @PokojnaMileva postaje najpopularniji nalog u Srbiji. Zvezda društvenih mreža koja sarkastičnim komentarima redovno proziva mnoge estradne “umetnike” i političare već je uspela da prikupi 48.500 pratilaca na Twitteru, a iza dobro poznatog profila sve vreme se “krije” tridesettrogodišnji dizajner iz Beograda Boris Trivan.

Da su šaljivi tweetovi definitivno najpopularniji u našoj zemlji svedoči i @BratPantela, koji je sa 30.000 pratilaca omiljeni twitteraš jačeg pola, a nije teško pretpostaviti da su već spomenuta Jelena Karleuša i Ceca Ražnatović najumreženije ličnosti sa domaće estrade. Svima je, međutim, dobro poznato da su šaljivi tweetovi tu da nas nasmeju i oraspolože, pa ih niko i ne shvata ozbiljno, ali je pitanje šta se dešava kada objave na Twitteru ne možemo da proverimo. Možda je baš to trenutak u kojem se na najbolji način ilustruje moć Twittera, koji je već postao sinonim za svet brzih informacija, ali i jednako brzih dezinformacija. U oba slučaja postoji nešto zajedničko, nešto što Twitter ujedno razlikuje od svih drugih medija. Najveća moć na ovoj društvenoj mreži nije u rukama političara, glumaca ili muzičara. Njihov tweet se deli, na njega se odgovara, često se o njemu i raspravlja, ali ona najveća moć leži u rukama građana. Dva događaja verovatno najbolje svedoče o tome.

Stravične scene na ulicama Port-o-Prensa. “Strahuje se da je u zemljotresu poginulo između 30.000 i 50.000 ljudi”, izjavio je predsednik Haitija Rene Preval, a preneli svi svetski mediji. Ispostaviće se da je konačan broj daleko veći i da je u katastrofalnom zemljotresu koji je 12. januara 2010. pogodio Haiti stradalo više od 200.000 ljudi. Bio je to najrazorniji zemljotres na Haitiju, najveći na planeti od 1976. godine, i događaj nakon kojeg društvene mreže u očima kritičara više nikada neće biti ono što su do tada bile. Bio je to ujedno prvi događaj u kojem je Twitter spasio više života nego medicinska pomoć, i to u trenucima kada je emitovanje programa mnogih televizija bilo u prekidu, kada je distribucija štampe praktično bila onemogućena, a najnovije informacije bile potrebnije više nego ikada. Nalog Crvenog krsta koji je do zemljotresa dnevno dobijao između 50 i 100 pratilaca, samo tokom tog 12. januara dobija novih 10.000. Za građane koji su se već nalazili na ulicama, Twitter je praktično bio jedini način da dobiju informacije o “kritičnim tačkama”, sigurnim zonama i mestima na kojima mogu da dobiju preko potrebnu pomoć.

O “Twitter-efektu” najbolje govori istraživanje kompanije Sysomos, koja već 15. januara objavljuje izveštaj koji pokazuje da je u prethodna tri dana poslato 2,3 miliona tweetova koji se odnose na Haiti i Crveni krst, kao i da je 59 odsto njih retweetovano. Neki od tih tweetova spasili su živote mnogih Haićana, pa ne čudi što je, primera radi, i na dan zemljotresa i cunamija u Japanu poslato više od 177 miliona kratkih poruka.

O drugoj strani medalje svedoče, međutim, mnogo aktuelniji događaji. Informacija da je Dobrica Ćosić novi dobitnih Nobelove nagrade prvo se pojavila na Twitteru, na kojem su, između ostalog, više puta prerano prežaljene mnoge poznate ličnosti. A nešto što je počelo potpuno bezazlenim tweetom, završilo se početkom proteklog meseca pravom panikom u predgrađu Meksiko Sitija. Latino Foks njuz je preneo navode o oružanim borbama i bezakonju na periferiji grada koji su se brzo širili Twitterom, što izaziva pravu paniku među stanovnicima Meksika. Roditelji užurbano odlaze po decu u škole, vozači autobusa preko radio veze izveštavaju o tome koje bi ulice trebalo izbegavati, a tweetovi o naoružanim bandama koje navodno krstare gradom postaju sve brojniji. Svako ko se igrom slučaja u tom trenutku zadesio na ulicama “ozloglašenog” predgrađa odgovarao je opisu sa mreže, što unosi dodatnu paniku među stanovnike tog dela grada. A u gradu se, zapravo, nije dešavalo baš ništa neuobičajeno, a za one “neinformisane” sve je najnormalnije i izgledalo.

Iniciran ovim događajem, magazin Forbs nekoliko dana kasnije podseća na davnu 1938. godinu kada su Amerikanci panično napuštali svoje domove u strahu od invazije vanzemaljaca, koju je izazvala fiktivna radio drama “Rat svetova” Orsona Velsa. “Sedamdeset i četiri godine kasnije moguće je da se ponovi isto rasulo, ali će to ovoga puta biti u režiji 140 karaktera”, zaključuje novinar ovog lista Met Miler. Rat svetova svakako neće, ali ćemo i u godinama koje slede sasvim izvesno sa još većom pažnjom osluškivati otkucaje tvitosfere, čija je istorija tek počela da se ispisuje.