80% – za start od nule na debelom minusu

Aktuelni momenat u srpskom fudbalu donosi pred Partizan više nego poznatu situaciju, praktično iskopiranu iz prethodnih godina, predvidivu do mere u kojoj ni famozni "incident na Voždovcu" potvrđuje snagu.

Jasno je, izuzeci upućuju na to da će se nekakva ustaljena pravila pokazivati tačnim u svakom slučaju koji usledi posle njih, u svem svom potencijalu.

Faktori koji utiču na dešavanja su u jednom, spoljnom delu permanentni i nepopravljivi, dok se na drugoj strani spektra dodatna snaga za suočavanje sa vetrenjačama neumitno troši na međusobna razračunavanja

Svedoci smo kroz godine za nama da su postala manje-više uobičajena, uz prečesto razlivanje detalja o njima i na stranicama crne hronike.

Iz tog razloga, sadašnji trenutak se u ogromnoj meri razlikuje od onog proizašlog kroz simbolično naricanje uz "tango smrti" jer su tadašnji otpisani iza sebe imali pun stadion, dok se aktuelni često suočavaju sa mukom sa tribina i to ne zbog nekakvog predivnog poteza koji ostavlja bez daha zainteresovanu javnost.

Sećanje na iracionalna dešavanja iz 2017. godine bi moglo u određenoj meri da probudi prizivačke sposobnosti zaposlenika na crno-beloj strani Topčiderskog brda, ali je iznad svega, i to se takođe čini, veoma jasno, da svest o realnosti postoji, iako je suština sportskih nadmetanja da se o toj kategoriji ne razmišlja jer ume da postavi granice preko kojih je teško proći, čak i sa viziranom kartom.

Uprkos svemu, stvarnost Partizana i dalje ima otvorenu mogućnost da bude bar na neki drugačiji način kvalitetna i plodonosna, a stvari od imaginarne nule, iako postoji ozbiljan materijalni minus, kreću u prvim danima nove dekade.

Nulta tačka

Srdjan Stevanovic/Starsport

Svu težinu srpskog fudbala iz Partizanove perspektive je ogolila odluka Marka Nikolića da kao osvajač duple krune odluči da propusti priliku da sa našpanovanom ekipom pokuša da napadne plasman u neko od evropskih takmičenja.

Pravo vraćanje na početak zapravo nije bilo ni moguće, Miroslav Đukić se latio posla sa epitetom stručnjaka u čijoj eri je Partizan igrao takozvani lep, atraktivan i oku prosečnog gledaoca dopadljiv fudbal.

Drugačije okolnosti nisu donele reprizu svega, iako je napad na Evropu okončan u prvom kolu druge faze sekundarnog takmičenja, ponovo volšebnom avanturom, u tom slučaju, sa češkim Plzenjom kao mestom odigravanja.

Đukić je sa komplet objašnjavanjem svog porekla otišao, nedavno je pronašao posao u sebi profesionalno komotnijoj Španiji, a u Humskoj 1 je došlo do vremena za pokazivanje kuraži, odvažnosti i strpljenja.

Zoran Mirković je pao na tom ispitu, uz uzimanje u obzir privatnih životnih okolnosti, te nezgodnog trenutka u kom je sve mirisalo na debakl, nekada stameni defanzivac, čovek koji nije prezao od radikalnih poteza ne bi li izazvao reakciju za buđenje usnulih, doneo je odluku da se povuče i ostavi rupu iza sebe, spremnu za novog "teletabisa" dovoljno ludog i hrabrog da zavezanih očiju skoči u nju.

Ime Sava Miloševića je u proteklom periodu moglo da se pročita sa strane "onih drugih" u odnosu na trenutnu nomenklaturu kadrova u upravi Partizana, ali je pronađen zajednički interes, dovoljno jak da prethodne nesuglasice ostanu zarobljene u prošlosti i u video arhivama.

Sa nula dana aktivnog trenerskog iskustva, ali uz temeljno poznavanje fudbalske igre i domaćih prilika u igri na travnatom pravougaoniku, te teoretsko znanje stečeno na najvišim nivoima, nekadašnji golgeter je seo na klupu svestan svih mogućih aspekata te odluke.

Otpisani

Srdjan Stevanovic/Starsport

Godinama je Savo Milošević tražio svoju pravu nišu u sportskom, pa i društveno-političkom okruženju, često izlazeći iz okvira koji su nekakvim nepisanim pravilima nametani vrhunskim sportistima, uglavnom ih ostavljajući u uskoj sferi interesovanja i delovanja.

Njegova poslednja inkarnacija se čini kao najsrećnija za njega, iako je tokom jesenjeg dela sezone bilo mnogo momenata u kojima se našao sa druge strane, pokazujući znakove nemoći u situacijama koje su mu potpuno nove.

Njegov dolazak na klupu Partizana je značio novi početak, daleko lakše je sve delovalo posle osvajanja Kupa Srbije, a prvi prelazni rok za koji je bio zadužen mogao bi da se ispostavi kao jedan od najvažnijih u istoriji kluba.

Ne tako blistava finansijska situacija nije dozvoljavala prevelike egzibicije, ali ni prava na greške, pa su manje-više sva inostrana pojačanja bila upravo to.

Vredi napomenuti da je iskustvo stečeno na pozicijama u Fudbalskom savezu Srbije koje su uključivale bavljenje mlađim kategorijama odlično preneo na klupsku scenu, te velike zasluge za jedan od najvećih transfera u istoriji Partizana, prodaju prava na usluge Strahinje Pavlovića, idu upravo na račun Miloševića.

Svojevrsna revolucija su srpskom fudbalu su i slučajevi igrača poput Bojana Ostojića, Slobodana Uroševića i Sejdube Sume, koji su već bili viđeni na nekom drugom radnom mestu, ali je Milošević iz njih uspeo da izvuče maksimume, da prepozna njihove kvalitete i da ih usmeri na pravi način.

Uz sve to, ove ili one okolnosti su sprečile njega i klub da u tim dovede još nekog fudbalera u finišu prelaznog roka, stigao je samo Lazar Marković, kome treba rehabilitovati zdravlje i karijeru, pa je celokupna jesenja avantura u Evropi, uz psihofizički iscrpljujuće akrobacije na domaćim terenima protekla uz aktivno korišćenje manje od 20 igrača.

Upisani

Srdjan Stevanovic/Starsport

Velika energetska potrošnja standardnih prvotimaca, uz neadekvatne zamene, pre svega na pozicijama u odbrani i napadu, kao rezultat je donela sunovrat ekipe u mečevima koji su bili ključni za eventualan miran zimski san, pa je zadatak za upravu i stručni štab u ovom periodu apsolutno jasan.

Plasman u Ligu Evrope, koji se može smatrati velikim iznenađenjem, uzevši u obzir okolnosti u kojima je taj uspeh postignut, doprineo je da se fudbalerima koji su izneli taj poduhvat dramatično poveća vrednost, u čemu je slučaj već pomenutog Pavlovića, letos odbijenog u Laciju zbog navodnih zdravstvenih problema, najbolja slika.

Već je i ranijih godina bilo mnogo reči o tome da se ekipa za narednu sezonu priprema na zimu aktuelne, pri čemu je od ključne važnosti da okosnica tima ostane na okupu, te da se želja za prilivom novčanih sredstava može zadovoljiti samo ukoliko postoje bar jednako dobre alternative.

“Idealno bi bilo da 90 odsto tima imamo sad spremno za jul. U već namešten tim nije problem ubaciti još jednog-dvojicu. Mi sada imamo 80 odsto spreman tim za Evropu. Nedostaje nam još nekoliko igrača za rotaciju. U mnogo smo boljoj poziciji nego u julu, a sad i nemamo problem sa odlascima stranaca, oni bi tek trebalo da igraju još bolje. Imamo formiran i dobrim delom uigran tim“, rekao je nedavno Milošević.

Uprkos unosnom transferu Pavlovića, te prilivu novca iz Evrope, Partizan nikako nije u mogućnosti da se kocka i da dovodi igrače samo da bi ih dovodio jer je jasno u šta se sve može pretvoriti ukoliko nova i skupa karika ne bude mogla da pronađe pravi način da postane integralni deo lanca.

“Ne smemo da lutamo, samo da popunimo nekoliko kockica i bitno je da to što dovodimo ne narušava ovo što imamo. Poslednju liniju moramo da osvežimo, tu je sve jasno, nije nikakva tajna. Kad je napadač u pitanju, rezon je da možda dovedemo našeg. Stranca sigurno nećemo sad, jer ćemo imati manji broj utakmica. Moramo da imamo fizički igrača na toj poziciji, pošto je Petar Gigić imao problem da ne može da prati promenu zahteva i brzinu“, dodao je Milošević.

Upravo je poslednja reč iz izjave negde i ključ momenta u kom se nalaze “crno-beli“. Nekako istovremeno treba naći brza rešenja, brzo dejstvovati i brzo reagovati na tržištu koje je sve manje prijateljsko za klubove poput Partizana, a sve u saglasju sa ideologijom koju su proklamovali Milošević i njegov stručni štab, pre svih njegov prvi saradnik Milan Đuričić – fudbal u brzini više, za brzinu više.

Spasoje Veselinović