Ovi momci nisu loši

Ne volim da pišem tekstove u prvom licu, ali sada moram tako da počnem.

Možda ću biti previše subjektivan u nekim trenucima i preći neku granicu objektivnosti, ali kada pišem o ovom timu, ne mogu da se suzdržim.

Detroit Pistonsi iz sezone 2003/04 su moj omiljeni šampionski tim, iz više razloga.

Izvini Hakime, i dalje si mi ti omiljeni igrač.

Jednostavno, nekako se nakupilo sve godinama i smučila nam se dominacija Lejkersa i dosadna finala gde oni i Sparsi čiste timove sa Istoka, kao da je prva runda plej-ofa, a ne finale.

Kada neki tim previše dominira, svi se okrenu protiv njega, tako je uglavnom u svakom sportu.

Zato većina ljudi i ne voli Golden Stejt Voriorse, zato se navijalo za Jutu i Sijetl protiv Džordana, zato se mislilo da će Džejson Kid nekim čudom uspeti nešto protiv Lejkersa, kasnije San Antonio protiv Lebrona, Vejda i Boša, i tako dalje.

Detroit Pistonsi su stigli u pravom trenutku. Posle Džordana i Bulsa imali smo dve titule Sparsa, jedna pre i jedna posle tri vezane titule Kobija i Šeka.

Zanimljivo, od 1994. do 2003. godine šampionski prsten uzimali su ili Stiv Ker ili Robert Ori, koji su igrali za Čikago, Hjuston, Lejkerse i San Antonio.

Tačnije, Ori je igrao za Lejkerse i Hjuston, a Ker za Bulse i Sparse.

Vreme je bilo da se preseče. Pred sezonu 2002/03, generalni menadžer Pistonsa Džo Dumars, koji je inače bio dva puta šampion sa Detroitom i bio MVP finala, napravio je sjajan posao.

Trejdovao je za Ripa Hamiltona, koji je stigao iz Vizardsa i potpisao je slobodnog agenta Čonsija Bilapsa.

Tu je bio i Ben Valas, Tejšon Prins, Klif Robinson, pa i naš Željko Rebrača.

Trener je bio Rik Karlajl, koji će devet godina kasnije voditi Dalas Maverikse do prve i jedine titule u istoriji franšize.

Pistonsi su završili na prvom mestu Istočne konferencije, sa 50 pobeda i 32 poraza i delovalo je kao da idu do kraja.

Pobedili su Orlando u prvoj rundi, posle preokreta od 1:3 i tada je Trejsi Megrejdi bio najbliži da ostvari pobedu u jednoj plej-of seriji, ali do kraja karijere to nikada nije učinio jer je Hjuston pobeđivao bez njega, a u Sparsima gotovo da nije igrao, pa mu ne možemo to ozbiljno računati.

Ajversona i Filu pobedili su 4:2, ali su pali u finalu Istoka, gde su ih neočekivano počistili Netsi (4:0) i otišli u finale, gde su njih razbili Sparsi.

Malo im je falilo, pa je Dumars imao plan za narednu sezonu. Vratićemo se samo na jedan detalj iz prošle sezone.

Trejdovan je Klif Robinson, a Rik Karlajl je pored svega dobio otkaz i na njegovo mesto došao je Leri Braun.

Takođe, imali su jednog pika na draftu i to je bio pun pogodak.

Uzeli su Tejšona Prinsa sa 23. mesta i bivši student univerziteta Kentaki bio je jako bitan u šampionskom pohodu.

A sledeći draft... Da se ne ponavljamo milion puta.

Dvejn Vejd, Karmelo Entoni, Kris Boš, sve su to franšizni igrači, koje su Pistonsi mogli da biraju i da imaju budućnost.

Odlučili su se da izaberu centra iz Srbije, koji je sa 18 godina izgledao kao razbijač, dobro se kretao i izgledao kao pun pogodak.

Na kraju se ispostavilo da nije tako, ali ko zna zašto je to dobro.

Možda igra Pistonsa ne bi bila ista te sezone da su uzeli nekog drugog i možda se ne bi tako dobro razvijali u Detroitu.

Ali naravno, to je samo što se tiče te sezone.

Za duge staze, napravili su katastrofalno rešenje.

Malo je kriv i Leri Braun, ali kriv je i MIličić.

Za ovu sezonu, to toliko nije ni bitno.

Bitno je za ono što je bilo posle toga. Birali su još i Karlosa Delfina i Andreasa Gliniadakisa (ko?), ali oni nisu ostali u Detroitu.

Roster je delovao odlično.

Ben Valas bio je dvostruki osvajač nagrade za defanzivca godine, dva puta zaredom bio je Ol-star i to je bilo sjajno.

Imali su 33-16 posle prve polovine sezone, ali su onda doživeli šest vezanih poraza i upali u problem.

Nešto je moralo da se menja.

Jedan trejd promenio je sve.

Rašid Valas, koji je iz Porlanda otišao u Atlanta Hokse i odigrao samo jednu utakmicu za njih, stigao je u Detroit.

To je bilo to.

Šampionski tim je kompletiran.

Čonsi Bilaps

Čonsi je sa univerziteta Kolorado stigao u NBA ligu kao treći pik na draftu 1997. godine, od strane Boston Seltiksa.

Nije se uklopio u sistem Rika Pitina, sa kojim nije imao dobar odnos i Boston, koji je bio u reizgradnji, trejdovao je trećeg pika u Toronto Reptorse.

To su bile godine lutanja za Čonsija, koji je igrao za Denver, Orlando, Minesota Timbervulvse, a pronašao se upravo u Detroitu.

Nije bio poznat kao dobar šuter, ali se u Pistonsima sve promenilo.

Postao je majstor polu distance i dobar šuter za tri poena, a na liniji za slobodna bacanja bio je nepogrešiv, pogotovo kada je najpotrebnije.

Odbačeni treći pik sa drafta, koji je lutao po NBA timovima i tražio svoju ulogu, završio je kao legenda Pistonsa.

Rešavao je utakmice u plej-ofu, bio najbolji u finalu protiv Lejkersa i zasluženo postao MVP finala.

Pet puta je bio Ol-star, po jednom je bio u drugoj i trećoj najboljoj petorci NBA lige, a dva puta je bio i u defanzivnom timu godine.

Čonsi je bio sve.

Bio je najvoljeniji saigrač, i za to je dobijao nagrade, a propast Pistonsa 2008. godine počela je kada je Dumars trejdovao Bilapsa i to mu navijači nisu oprostili.

Karijeru je završio upravo u Detroitu, gde se vratio za jednu poslednju sezonu.

Ričard Hamilton

Ričard Hamilton dobio je nadimak Rip jer je stalno cepao pelene kada je bio beba.

Mislio sam da je taj nadimak zato što je uništavao protivnike ili tako nešto, ali slučaj je skroz drugačiji.

Rip je takođe bio visok pik kao i Čonsi i birali su ga Vizardsi sa sedmog mesta.

Proveo je tri sezone sa Majklom Džordanom, od kojeg je naučio sve što zna, barem je tako rekao u podkastu kod Stivena Džeksona i Meta Barnsa.

Stigao je u Detroit 2002. godine u trejdu za Džerija Stekhausa i brzo postao najbolji strelac tima, što je bio i u šampionskom pohodu sa 21,8 poenom u proseku.

Proveo je devet godina u Pistonsima, a karijeru je završio u Čikago Bulsima.

Trostrukom Ol-staru su Pistonsi povukli dres sa brojem 32.

Hamilton je bio i sjajan koledž igrač, s obzirom da je UConn vodio do titule u NCAA.

Tejšon Prins

Čovek koji je "zaključao" Kobija Brajanta.

Draftovan je samo godinu dana ranije sa Kentakija, gde je proveo četiri godine i 23. pik sa drafta 2002. godine osvojio je titulu u sofmor sezoni.

Nije bio skorer i nije imao dobar šut, ali je odbranu igrao neverovatno i možda ima i najbolju blokadu svih vremena u plej-ofu (dobro, posle Lebrona), nad Redžijem Milerom, u klipu koji možete videti iznad.

Proveo je 11 godina u Pistonsima i ostao je veran franšizi gotovo do kraja, koju je morao da napusti zbog ribildinga i velikog ugovora.

Sjajno je čuvao Kobija u finalu i po tome će se dugo pamtiti.

Sezona posle titule mu je bila najbolja, gde je dobio više prostora i beležio 14,7 poena u proseku.

Četiri puta je bio u defanzivnom timu godine.

Rašid Volas

Lopta nikada ne laže.

Ni Rašid nikada ne laže, samo je malo nezgodan, s obzirom da ima najviše tehničkih greški u istoriji NBA lige, i ukupno i u jednoj sezoni.

Veliki je uživalac marihuane i nekoliko puta je kažnjen, jer je sa Dejmonom Stademajerom propuštao treninge, kako bi "duvali" i igrali Plejstejšn.

Rašid je bio svašta i svakakav, ali jedno mu se ne može osporiti, a to je da je bio je**no dobar igrač, kao što bi on rekao.

Četvrti pik 1995. godine je Severnu Karolinu zamenio Vašingtonom, koji ga je naredne godine poslao u Portland, gde je proveo osam godina i bio praktično opljačkan za barem jedno finale pre ovoga.

Da, pričam o sedmoj utakmici između Blejzersa i Lejkersa, gde je Los Anđeles preokrenuo 15 razlike u poslednjoj četvrtini, uz veliku pomoć sudija i Skotija Pipena, koji se "raspao" i pokazao da nije Majkl Džordan i da nije Betmen, već Robin. I to bi trebalo da je okej.

Raša je stigao u februaru u Pistonse i odmah se video napredak, pošto su Pistonsi pobedili na 13 od narednih 19 mečeva.

Uz svog prezimenjaka Bena, jedini je bio Ol-star pre šampionske titule i bio je još dva puta posle nje, oba puta u dresu Pistonsa.

Bio je streč četvorka pre streč četvorki i imao je sjajan šut za tri poena, što je tada u NBA ligi bila prednost, kao kada bi Rudi Gober mogao da pogodi sa polu distance.

Rašid je kasnije sa Bostonom igrao još jedno finale, a posle dve godine pauze došao je u Nikse, gde je završio karijeru.

U Pistonsima je jedne sezone bio i pomoćni trener.

Kad je bilo gusto u četvrtoj utakmici, Rašid je preuzeo.

Ben Valas

Big Ben.

Centar visok "samo" 206 centimetara uopšte nije ni draftovan, a pre nego što je zaigrao u NBA, igrao je u Italiji.

Posle Vizadrsa i Medžika, 2000. je stigao u Detroit, gde je bio do 2006. godine i bio je fenomenalan.

Četiri puta je bio defanzivni igrač godine, dva puta po dva puta u nizu, pet puta je bio u defanzivnom timu godine, dva puta je bio najbolji skakač i jednom najbolji bloker lige, tri puta je bio u drugoj najboljoj petorci NBA lige i dva puta u trećoj.

Impresivan rezime košarkaša čiji je broj 3 povučen iz upotrebe u Detroitu.

Jednostavno, Big Ben je bio najveća zvezda i može se reći najbolji igrač ove ekipe.

Šeka je "uštopovao" u ovom finalu i prosto je bio neverovatan.

On je najbolji igrač svih vremena koji nije draftovan.

Prošle godine nije ušao u Kuću slavnih, ali to ga čeka kad tad. Kada pogledate, svako je imao svoju utakmicu.

Ben je zaustavio Šeka u petoj, Prins Kobija u prvoj utakmici, a u četvrtoj je Rašid rešio.

U trećoj je Rip bio fantastičan, a Bilaps je na svakoj odigrao doktorski.

Samo da pomenemo da je Darko Miličić imao 1,7 minuta u proseku i da se nije upisao u strelce u finalu.

Ali, on je najmlađi šampion ikada i taj rekord mu niko neće nikada oboriti, s obzirom da igrači više ne mogu direktno iz srednje škole da ulaze u ligu.

Istorija je istorija.

Nije Darko jedini Srbin sa prstenom

Mnogi ne znaju to.

Igor Kokoškov je bio šampion sa Detroit Pistonsima.

Bio je pomoćnik Leriju Braunu, zajedno sa Majkom Vudsonom i Erbom Braunom.

Selektor reprezentacije Srbije imao je samo 33 godine.

U Pistonsima se zadržao pet sezona (2003-2008). Pistonsi su tu sezonu završili na trećem mestu Istočne konferencije sa 54 pobede i 28 poraza.

U istoj su diviziji sa prvoplasiranim Indijana Pejsersima, koji su imali 61 pobedu i 21 poraz, pa su uprkos drugom najboljem skoru završili na trećem mestu, s obzirom da su Netsi sa 47 pobeda i 35 poraza bili najbolji u svojoj diviziji i tako su dobili drugo mesto.

Čudan je tada bio sistem i možda malo nepravedan.

U prvoj rundi su pobedili Milvoki Bakse sa Rej Alenom 3:1, a onda je usledio duel protiv Netsa, koji su ih počistili u prošlogodišnjem finalu Istoka.

Tu je bilo izuzetno napeto.

Imali su 2:0 prednost, a onda su Netsi preokrenuli na 3:2, gde su petu utakmicu "uzeli" posle čak tri produžetka i pravog ludila.

Izvukli su šestu utakmicu prepoznatljivom odbranom, a u sedmom meču na gostujućem parketu su razbili Netse (90:69), zahvaljujući neverovatnoj odbrani Čonsija Bilapsa i Tejšona Prinsa.

Spustili su Džejsona Kida, ma šta spustili, najbolji plejmejker na svetu i čovek koji je igrao dva finala zaredom, nije postigao nijedan poen. Nula! U finalu Istoka savladali su Pejserse 4:2 i zakazali duel sa Lejkersima.

Lejkersi ni u jednoj utakmici nisu postigli 100 poena protiv Pistonsa, iako se u jednoj čak igrao i produžetak!

U trećoj utakmici spustili su Lejkerse na 68 poena.

Džej Leno je tada rekao: "68 poena? 68 je dobar rezultat, ali samo u golfu". Ekipa koja je imala najbolja dva igrača na svetu Šekila O'Nila i Kobija Brajanta, najbolju četvorku ikada Karla Melouna, koji je te sezone postao najstariji igrač ikada koji je ostvario tripl-dabl, i Gerija Pejtona, koji je već igrao finale i smatrao se za najboljeg defanzivnog beka na svetu, izgubila je od ekipe koja je imala ukupno četiri Ol-star nastupa i to od dva čoveka.

Ekipa koja je imala odbačenog trećeg pika, neiskorišćenog sedmog pika, drugog pika sa tadašnjeg drafta koji uopšte nije ni ulazio u igru, čoveka koji nije draftovan i igra centra sa 2,06, problematičnog čoveka sa najviše tehničkih grešaka u istoriji, igrača u drugoj sezoni od kojeg se mnogo očekuje, gomilu regularnih igrača sa klupe, uspela je da osvoji titulu.

Da prekine dominaciju i rasturi jedan super tim, koji je mogao da vlada još 5 godina.

To su oni uspeli.

Ali, nije samo ni to.

Ova ekipa je igrala još pet finala Istoka i finale naredne godine, koje su izgubili u sedam utakmica, samo jer je Robert Ori rešio da upali svoje supermoći i preokrene finale i jer se Dankan probudio u drugom poluvremenu poslednje utakmice, posle katastrofalnog prvog poluvremena.

Posle me pitate, zašto mi je ovo omiljena titula.

Zato.

Marko Đinđić (Džezmenski)