Kako prepoznati (sa)igrača?

Boje koje su se koristile bile su jarke: crvena, roze, zelena, plava, žuta. Najzastupljenije su bile pruge različite debljine, ali i drugi geometrijski oblici: trouglovi, kvadrati, romboidi kao i apstraktni „umetnički“ dizajni, oni jednostavni bili su prava retkost. Pravilo je bilo „što šarenije to bolje“! Valjda je to bio odraz originalnosti. Zbog takvog dizajna ponekad nije bilo moguće videti grb kluba ili sponzora.

Bilo je onih koje je inspirisala priroda odnosno životinje pa su kreirali ’’tigraste’’ dresove, kao npr. Hal Siti koji je pet godina imao takvu opremu. Neki drugi su bili podstaknuti dečijim crtežima pa su dresovi izgledali kao da se po njima šaralo temperama ili vodenim bojama (Sautend Junajted, Preston Nort End, Port Vejl). Novina je bila da su štampana imena igrača na poleđini što je bio odličan marketinški potez jer su navijači mogli da kupe dresove svojih idola.

Najšareniji

Kao najistaknutiji predstavnik ’’novog talasa’’ bio je Hadersfild Taun. Pri pomenu reči Hadersfild, ljudi u Srbiji uglavnom pomisle ili na popularnu predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ili film. Međutim, u Engleskoj, Hadersfild je poznatiji kao fudbalski klub koji je tri godine uzastopno osvajao titulu državnog prvaka (1923/24, 1924/25, 1925/26) sa trenerom koji taj uspeh zamalo ponovio sa londonskim Arsenalom, Herbertom Čepmanom. Klub više nikada nije ponovio uspeh iz dvadesetih godina prošlog veka i danas se nalazi u trećoj ligi Engleske.

Osim što je jedan od četiri kluba koji je tri puta uzastopno bio šampion Engleske (kao i Mančester Junajted, Liverpul i Arsenal), Hadersfild je poznat i po neobičnom dizajnu dresova koje su fudbaleri nosili kao gostujući tim. Dresovi te ekipe uglavnom su bili dvobojni tj. plavo-beli. Razlikovali su se u nijansama boja. Preokret u dizajnu dešava se krajem osamdesetih godina prošlog veka. Međutim, u tom periodu klubovi u Engleskoj suočavaju se sa kritikama od strane navijača zbog čestih promena dresova. Slična situacija bila je i sa Hadersfildom koji je nekoliko godina uzastopno plasirao drugačije i „šarenije“ kolekcije. Jedna od garnitura dresova bila je u dve nijanse žute boje sa nepravilnim plavim geometrijskim oblicima. Još interesantniji bili su prugasti ružičasto-beli dresovi sa plavo-ružičastim detaljima sa leve strane. Vrhunac „šarenila“ dostignut je 1993. godine sa golmanovom opremom na kojoj su bile zastupljene sve dugine boje i teško je bilo reći koja dominira.

Slična stvar dešava se i sa izgledom opreme nekih drugih evropskih pre svega engleskih klubova, ali i sa reprezentacijama. Fudbalska selekcija Holandije pokrenula je taj trend na Evropskom prvenstvu 1988. godine sa dresovima nekoliko nijansi narandžaste boje. Australija je imala ’’zanimljiv’’ žuto-zeleni dres apstraktnog dizajna 1991. Poznat je Šmajhelov dres u reprezentaciji Danske tokom 1992. i 1993. godine koji je podsećao na šarene stakliće kaleidoskopa.

Sâm svoj majstor

Meksikanac Horhe Kampos neobičan je zbog najmanje dve stvare. Osim što je poznat po tome što mu je pozicija u timu bila golman-napadač, on je sam dizajnirao dresove u kojima se pojavljivao na utakmicama. Najveću pažnju privukli su oni u kojima je igrao za nacionalni tim Meksika na Svetskom prvenstvu 1994. godine u SAD.

Uglavnom su bile zastupljene krive linije jarkih boja i na majici i na šortsu: zelene, roze, žute, crvene i plave, ali i neki drugi geometrijski oblici kao što je trougao.