Rukometno "đuskanje" Anđele Janjušević: "Srbija zaostaje, a imamo toliko potencijala"

"Mala, niska, bucmasta devojčica sa masnicom na oku. Kada sam je pitao gde je to zaradila, rekla je u školi, ali isto tako i na plesu. Video sam nešto ratoborno u njoj", tim rečima je Milan Anđelković, trener u RK Voždovac. svojevremeno opisao Anđelu, tada našu veliku rukometnu nadu, a danas jednog od lidera seniorske reprezentacije.

Netipičan put je prešao naš bek od osnovne škole u Kumodraškoj i uspešne plesne karijere, do igranja rukometa na najvišim nivoima.

Kako od plesa rukomet, ni Anđeli nije jasno. 

"Volim da provodim vreme sa dragim ljudima, volim da čitam knjige, slažem slagalice, a volim i da đuskam. Ples je ostao moja druga ljubav, obožavam muziku, ali prosto put me je odveo na drugu stranu. Mada, uvek kad je muzika tu volim i da zaigram. I naravno, uvek je pitanje kako se desilo rukomet i ples", počinje razgovor Janjušević za B92.sport. 

Da daje čitavu sebe, bez obzira na to šta je u pitanju, bilo je evidentno i na nedavnom Svetskom prvenstvu gde je bilo lako razaznati je. Nije bilo potrebe da se traži broj na leđima, boja patika ili neki dodatni deo sportske opreme. Iz daljine se mogao videti podliv ispod oka.

"Nažalost propustila sam neka prvenstva u godinama iza zbog povreda i jako mi je žao sto nisam mogla da budem deo tima. Prosto i te povrede su sastavni deo sporta. Iz svega toga još više cenim svaku godinu kada mogu da igram i kada nema nikakvih problema. Uvek volim da sam 100 odsto u onome što radim. Imam sreću da radim ono što volim, pa je onda i lako ne čuvati se", objašnjava svoju požrtvovanu prirodu Janjušević.

"Protiv Farskih ostrva presudile sudije – treba uzeti kao lekciju"

STARSPORT / Shutterstock Editorial / Profimedia

Svojih 100 odsto je dala i na planetarnom šampionatu gde je Srbija stala u drugoj fazi, na bod od plasmana u nokaut rundu. 

"Prvi cilj prolazak grupe je ostvaren. Mislim da smo ostvarili dobar rezultat, ako izuzmemo tu poslednju utakmicu protiv Crne Gore gde stvarno nismo očekivali takav rezultat i gde stvari jednostavno nisu funkcionisale. Koštao nas je taj jedan bod protiv Farskih Ostrva gde smo mogli i do devetog mesta, ali generalno kao utisak celokupnog prvenstva stigli smo do četvrtfinala i to je za mlade devojke u našem timu velika stvar", sumira utiske Janjušević.

Baš utakmica protiv male ostrvske države je ona po kojoj ćemo pamtiti taj šampionat, kako je Srbija na volšeban način ispustila pobedu.

U poslednjem minutu smo poveli sa 31:30, a onda je golman Jovana Risović odbranila zicer, nakon čega smo pozvali tajm-aut 20 sekundi pre kraja. Iz njega je stvoren zicer za Jovanu Jovović, koja je bila potpuno sama, ali je oklevala da krene ka golu i sudije su joj oduzele loptu zbog pasivnog napada.

To ne bi bio najgori scenario sedam sekundi pre kraja, da Jovović nije ometala izvođenje lopte, pa je zbog toga dobila crveni karton, a Farska ostrva sedmerac za konačnih 31:31.

"Tu je definitivno presudila loša sudijska procena, što je kasnije i javno priznato od strane IHF-a. Mi na kraju od toga nemamo ništa, ali mislim da se i iz ovoga uči. Treba tu situaciju uzeti kao lekciju. Značiće i za iskustvo mnogo. Nije bila utakmica za prolaz ili za medalju da bi se o tome pravio još veći haos, jer bilo je mnogo ružnih komentara, što nije prijatno ni za jednog sportistu, ali ljudi koji se bave tim komentarisanjem to ne mogu da razumeju", šalje naša igračica jasnu poruku.

 

Od avgusta je na mestu selektora Španac Hose Ignasio Predens Pons.

"Španska škola mi je poznata i od pre. Poslednjih par godina sam u klubu igrala u takvom sistemu, tako da znam negde šta je zamisao selektora i šta se traži od nas. Mislim da su sve devojke lepo prihvatile njegov način rada", kaže Janjušević, koja se osvrnula i na činjenicu da je i na klupi muške selekcije španski stručnjak (Raul Gonzales):

"Mislim da mogu uneti brzu igru i novine u naš način igre, što sigurno može značiti mladim igračima i igračicama koji nemaju iskustvo igranja u inostranstvu. Nije strano da se dešavaju takve situacije i ne mislim da je to zbog odsustva domaćih trenera".

Zajedno sa Hose Ignasiom, u stručnom štabu odnedavno sarađuju Andrea Lekić i Katarina Tomašević. Jedna od najboljih igračica u istoriji našeg rukometa, te tzv. ministarka odbrane.

"Imati Leki u timu je sjajno, mislim da je nekad njoj teže nego nama (smeh), jer gledati sve sa strane je mnogo teže nego kad se obuju patike i izađe na teren. Svakako srećne smo što je ostala u ekipi, u malo drugačijoj ulozi i posle karijere", 

Nakon dama, koje su zatvorile 2025. godinu, red je da momci otvore 2026. godinu na Evropskom prvenstvu u danskom Herningu.

Srbija će igrati protiv Austrije, Nemačke i Španije u tzv. grupi smrti ili, kako bi to rekao Vladimir Cupara, "gore nije moglo".

"Svaka utakmica će biti teška i važna. Želim momcima puno sreće na prvenstvu, verujem da mogu u narednu fazu. Kako kažu: ‘Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara.‘", šalje Janjušević optimističnu poruku na kraju dela razgovora o reprezentaciji.

Mađarska kao uzor Srbiji

Marco Wolf / imago sportfotodienst / Profimedia

 

Od 2016. godine ne nastupa u Srbiji, a od tada je konstantno bila na relaciji Mađarska-Rumunija. Ipak, za nju postoji samo jedna idealna karijerna destinacija.

"Najlepše mi je bilo u Mađarskoj, teško je navići se na taj režim, ali ko se navikne i zavoli posle gde god da ode nedostaje mu Mađarska. Mislim da je ta zemlja sjajna za razvoj mladih igračica. U Rumuniji sam igrala Ligu šampiona sa Rapidom i to nosi svoje čari", kaže Janjušević.

Iz prve rečenice u ovom podnaslovu se da dosta toga izvući. Kao i drugi najuspešnji srpski sportisti, Anđela je otišla u inostranstvo kako bi ostvarila svoj pun potencijal, te i bila adekvatno kompenzovana za to.

Kada govorimo o, uslovno rečeno, manjim sportovima kao što je rukomet, problem je utoliko izraženiji. Oni koji žele da od njega žive imaju samo jedan put.

"Mislim da negde zaostajemo za drugim zemljama, rukomet nije jedan od glavnih sportova u koji se ulaže u Srbiji, kao što su to košarka ili fudbal. Pomenuću i tu ligu koja nije na nivou kao što su recimo Mađarska, Rumunija, Francuska ali se nadam da će se i to promeniti u godinama koje su pred nama i da će rukomet napredovati. Taj momenat povezanosti sa medijima napreduje i situacija se dosta promenila u odnosu na pre, u pozitivnom smislu", realno opisuje situaciju naša sagovornica.

Kada se Janjušević probijala u nacionalni tim, bila je to ekipa vicešampiona sveta. Mnogo toga se u međuvremenu promenilo, ali sve kreće najpre iz nacionalnih okvira. 

Iako dosta toga jeste, nije sve baš toliko crno...

"Žao mi je što u zemlji imamo toliko potencijala, a ligu nismo uspeli da podignemo na taj nivo kao što je recimo mađarska liga. Ono što nikad ne bih promenila je ta srčanost koju nosimo u sebi, kako umemo da se borimo jedni za druge na terenu unutar tima i to što imamo ‘lude glave‘ koje se ne predaju, inat koji nema svako. Imamo toliko predivnih i uspešnih sportista, u timu i individualno, da je prosto lepota gledati sve to i znati da dolazimo iz iste zemlje. Ponosna sam što sam iz Srbije".

Klub je klub, ali je igranje za reprezentaciju srpskim sportistima po pravilu bez premca. Situacija nije drugačija ni ovde.

"Svaki sportista koji je bar jednom obukao nacionalni dres i slušao himnu zna da nema ništa lepše od toga da si deo reprezentacije. Jedno je klupska karijera i jeste istina da sportisti ‘žive i zarađuju‘ od toga, ali biti deo reprezentacije je velika čast i posebno mi je drago kakav odnos naši sportisti imaju prema tome. Kod nas, igrači u timu ili individualno, igraju srcem i dušom za svoju zemlju. Mi smo sportska nacija i mislim da se negde kod nas i ne postavlja pitanje kada su drzava i grb u pitanju", zdrav je stav Janjušević.

Nije uvek lako pronaći motiv, ali je važno za vrhunskog sportistu da smnogne snage i iznađe način da prebrodi krizne periode.

"Normalno je da se svim profesionalnim sportistima dešavaju mometi emocionalne praznine posle osvajanja medalje ili možda isto tako i nekih teških poraza, ali to dođe i prođe,ta ljubav prema dresu reprezentacije je nešto zaista posebno".

Veruje da ono što dolazi ima razloga da pobudi optimizam. Među talentovanim naraštajem koji dolazi sledeći, Anđela ima svog favorita.

"Ekipa je dosta podmlađena, uz rad i disciplinu devojke očekuje lepa budućnost. Ima više mladih igračica, sviđa mi se naša juniorska reprezentacija i mislim da će tu biti dosta devojaka koje će nastupiti i u prvom timu. Od juniorki bih izdvojila naše desno krilo, Mia Nedeljković, kulturna, preslatka i uvek 100 odsto na treningu i utakmici", daje starija koleginica veliki podstrek lideru novog naraštaja.

 

"Novak Đoković primer u svakom smislu"

 

Aleksandar Djorovic / imago sportfotodienst / Profimedia

 

Svaki sportista je nekada imao svog idola čije je visine želeo da dostigne. Bez ranije postavljenih rekorda i želje za nadmetanjem onih sa takmičarskim duhom, ko zna da li bi i na šta ličio profesionalni sport danas.

Umesto da ima samo jednog, Anđela je od više njih "čupkala" pomalo i kombinovala ih u put kojim je pošla.

"Ima ih dosta od kojih se može mnogo naučiti, koje sam pratila, učila, koji su bili i još uvek su primer kroz svoje karijere. Od svakoga po malo i svi oni stanu u jedan GOAT, da tako kažem", kaže bez da otkrkiva ko joj je sve bio inspiracija.

Jedno ime je na kraju moralo da se spomene na temu uzora i najvećih svih vremena. Kako to obično i biva.

"Imamo mnogo sjajnih sportista, koji ne prestaju da oduševljavaju i donose radost svojoj zemlji. Jedan jedini i najveći Novak Đoković, primer u svakom smislu, čovek kakav se jednom rađa. Kada je ekipa u pitanju ne mogu da ne pomenem našu vaterpolo reprezentaciju, svako poštovanje za uspehe, ponašanje i tim. Godinama su već primer", ne zaboravlja Janjušević ni saborce iz grupe neadekvatno zastupljenih.

Sa 30 godina spada u red veterana, a to sa sobom logično nosi i iskustvo. Kada se priseća najlepših trenutaka u karijeri vezuje ih opet najpre za reprezentaciju, te ljude koje je upoznala pre nego za titule.

"Nosim sa sobom predivne uspomene, ima ih baš mnogo. Recimo Svetsko prvenstvo u Japanu je jedna od mnogo uspomena koje ću zauvek nositi u srcu. U karijeri sam upoznala mnogo predivnih ljudi, proživela mnogo predivnih emocija, naučila mnogo kroz sport i to je negde i najlepša stvar koja ostaje za ceo život. Medalje i trofeji su naravno nešto čemu teži svaki sportista, ali ono najlepše je zapravo neopipljivo,to je ono što posle karijere nosimo u sebi, te sve proživljene emocije".

Sa godinama staža je došao i otklon od posebne rutine, obroka ili bilo kakvih drugih ritualnih stremljenja na dan utakmice.

"Volim da odem u šetnju taj dan, nemam neke posebne rituale. O tome sam više vodila računa kao mlađa, sada već radim po osećaju. Imam malo više iskustva u ovim godinama", kroz osmeh privodi kraju ovaj razgovor Janjušević.

Za kraj, san je jedan isti za sve naše sportiste i dok je tako nema zime za nas. Barem ne na tom planu...

"Medalja sa reprezentacijom je ja mislim nešto o čemu svaki sportista sanja. Tako i ja!"