Krik u ponoć

Čuli su ga s jednog na drugi kraj Pariza, istočno, severno i južno, da je verovatno trgnuo odnekud iz sna i usnulog francuskog predsednika Emanuela Makrona.

Zamislite scenu, Makron u pidžami, kad odjednom poskoči kao oparen:

„Pobogu, šta se to dešava? Ko se to toliko dere?“, uplašeno je izgovorio skočivši sa kreveta i izletevši iz sobe, na šta je dobio odgovor majordoma.

„Rekao bih da je neki Srbin pobedio tamo na Garosu, pa je sebi dao malo oduška“, stigao je brz odgovor.

„Oh, mon dieu“, konstatovao je samo Makron i vratio se nazad u postelju.

Ne zamerite, malo šale posle onoliko tenzije, nije na odmet.

No, biće da je ono „šta je, bre biloooo!?“, čuo i Rafael Nadal, tamo iz svoje hotelske sobe kraj Ajfelovog tornja.

Iako nije možda razumeo ni reč, smisao sigurno jeste, biće da je to Noletovo odvrtanje čepa emocija u prohladno veče, bio jasan signal koliko mu je stalo da pobedi i po šta je došao na ovaj turnir.

Uh, kakav je to bio dan. Spotakla se mlada šampionka Iga Švjontek, ispala je nova Serena, Kori Gof. Barbora Krejčikova je opet pokazala da nije samo majstor u dublu. A grčka polufinala - Marija Sakari pridružila se Cicipasu. Dašak vetra sa Egeja dopreo je do pariskih tribina, baš lepo. I Marija i Cici su tako nešto zaslužili. Hoće li se za vikend igrati Sirtaki? Lupati čaše i tanjiri uz vragolaste zvuke iz Grka Zorbe? Imaju pravo na nadu. Ovo je igra, sport.

Ipak, pre svega toga sledi meč nad mečevima...

Rafin „fistpumping“ uz izraz lica sa stisnutim zubima, iz meča protiv Švarcmana, pa onda taj Novakov krik tigra, u ponoć, čitavih šest sati kasnije – nema šta, crno na belo, dobili smo što smo tražili, meč nad mečevima!

Jer to je nešto što smo svi mi, a najviše Novak Đoković, priželjkivali da se dogodi. Novi pariski sastanak dva kolosa tenisa. Čelendž. Izazov šampionu.

Poznajući Novaka Đokovića, verujem da je bar ponekad u ovih proteklih osam ili devet meseci razmišljao o tom nesrećnom popodnevu na istom mestu gde je ovog puta završio i drugi deo „italijanskog posla“.

Ne sumnjam da je do tančina sve proučio i shvatio gde je tada grešio. Ne, neće biti šest drop šotova u prvom gemu. Budite spokojni.

Vraški su bili opasni ti „ragazzi“, Museti i Beretini, ukrali su tri seta Novaku, dosta ga namučili, ali znate šta, možda to, kako je rekao Novak, i nije toliko loše.

Pripremili su ga kroz paklene teniske krugove za najveći mogući izazov – pokušaj da se upiše u istoriju kao jedini čovek koji je dva puta pobedio Nadala u Parizu.

Pitate se posle te lude teniske srede - koliko je to realno, koliko je tako nešto moguće?

Znam da ima mnogo onih koji veruju, ali da ima i onih koji ne veruju. Svako će se povoditi za svojim parametrima zašto tako misli i veruje. Novak ima jedan, Rafa 13 pariskih trofeja. To su činjenice.

Ali znate šta? Prošlo se ne računa. Ne donosi to poene u novom meču.

Kada izađete opet na teren, to je samo ta situacija, taj trenutak u vremenu, prilika, i kakav god da je protivnik s druge strane, imate barem jednake šanse na uspeh, posebno ako ste šampioni jednakog kalibra, kao što Novak i Rafa svakako jesu. I ako igrate najbolje što umete.

Zato želim da verujem da će u petak Novak znati šta treba da radi kako bi zaustavio nesumnjivo favorizovanog protivnika na njegovom omiljenim terenu. Da li je to dovoljno, videćemo.

Ono što je Novaku Melburn, Nadalu je Pariz. To je nesporno i brojke to dokazuju.

Ali ipak, taj njihov meč iz 2015. je dokaz da je i to moguće, da neko ko se ne zove Robin Soderling, može da pobedi Rafaela Nadala u zemljanom carstvu Rolan Garosa.

Pomalo mi je žao Beretinija i Švarcmana – pogledajte koliko su ti momci uložili snage, napora, nerava, koliko su dobro, rekao bih sjajno igrali, ali su opet ostali kratkih rukava!

Znao je to i Endi Mari, koji je imao taj neizdrž negde usred meča da je morao da napiše na Tviteru da može slobodno da stavi kuću na to da će Novak pobediti Beretinija.

Pitam se samo koju kuću, Endi, onu iz Sarija u Oksšotu ili tamo u Škotskoj? Svejedno, mogao je dečko da profitira.

Kako god bilo, brzina kojom je Rafa Nadal krenuo da igra posle dva i po seta, kada se činilo da ga Švarcman polako gura ka konopcima, kada je pomalo delovao grogirano i van udarca, kada je mašio što obično ne promašuje, to je brzina svetlosti.

To je njegova nestvarna teniska dimenzija, nešto što gotovo niko ne može da odigra na taj način na tom mestu i na ovoj vrsti podloge.

Ta brutalna snaga kojom je samleo protivnika od sredine trećeg seta do kraja meča, nešto je što je video, samo na drugačiji, suptilniji, novakovski način i Lorenco Museti u prošlom kolu u sudaru sa Đokovićem.

Teniski nivoi bogova tenisa – nekoliko spratova viši u odnosu na sve ostale. Može im se, imaju takvu moć. Ali šta biva kada se dohvate u klinč na terenu, jedan protiv drugog?

Magija, gospodo, magija. I ništa manje ne očekujemo ni ovog puta.

Šta mi se posebno dopalo kod Novaka u tom meču sa Beretinijem koji je počet u 20 časova sa publikom na tribinama, a završen tih 12 minuta pre ponoći, bez iste?

Pre svega ta istrajnost, što tako opasnom protivniku nije dozvolio nijednom u toku meča da mu oduzme servis gem!

To što je u situacijama kada je bio pod pritiskom, da mora da dobije servis gem, uvek to činio. Što je odlično pogađao prvi servis i time demoralisao Italijana sa druge strane.

To što je u defanzivi bio sjajan, u tranziciji vešt, maštovit u igri, što je konstantno tražio rešenja i nije posustajao, uvek je verovao u sebe.

Što je posle pauze zbog pražnjenja tribina sačuvao prisebnost da ostane u fokusu i ne dozvoli peti set.

Naravno, mogao je sve da završi u tri seta i to bi bilo idealno, u smislu pripreme za finale pre finala sa Nadalom, ali u redu, i Rafa je igrao četiri seta protiv srčanog Argentinca iz Buenos Ajresa, Dijega Švarcmana.

Novak se i set manje „potrošio“ u odnosu na ono polufinale od jesenas, kada je sa Cicipasom igrao pet setova posle prednosti od 2:0.

Možda je i to neki dobar signal, ko će ga znati.

Ako ništa drugo, barem će u petak sve biti drugačije u odnosu na onaj oktobarski, jesenji, kišni dan.

Neće biti oblaka, biće toplo, neće odnekud sa Atlantika doći ni neprijatelj u vidu ciklona Migel, kao pre dve godine u polufinalu sa Dominikom Timom. Ne, ovog puta to neće biti Nadalov saveznik.

Španac će definitivno imati na svojoj strani publiku. Kao što je većinski imao Beretini u ovom meču. Ali i na to smo navikli, setite se samo nekih mečeva, recimo finala Vimbldona pre dve godine.

Neki od onih navijača koji su onako bestijalno isterani pre 23 časa, kada je počinjao policijski čas u Parizu, biće verovatno opet na tribinama.

Voleo bih samo da ne bude onih nepristojnih, koji su Novaka i protiv Italijana često ometali, što im služi samo na čast. Nije im prošla provokacija. Ali na to ne može da se utiče.

Na Novaku je da se maksimalno odmori i spremi a onda krene po BREJK u trci za GOAT.

Suludo je da govorim koliko ovaj meč ima značaja za krajnji ishod te trke. 21:18, nije isto što i 20:19. A na semaforu u toj grend slem trci, posle novog okršaja dvojice velikana, biće jedan od ta dva rezultata.

Završiću Novakovim rečima posle pobede nad Mateom.

„Samouveren sam. Verujem da mogu da pobedim, inače ne bih bio ovde. Hajde da vidimo veliku bitku“.

Baš tako. U bitku, Nole, u bitku!