Reč od Boga

"We were just a kid, but we were the culture."
From right to left: God Shammgod, Biggie Smalls and Stephon Marbury, NYC, 90's. pic.twitter.com/LUUhEbiqW8

— کبابچی سانچو (@Kebapcisancho) December 15, 2020

Gad Šemgad je svetskoj košarkaškoj publici poznat po svom takozvanom "biču" koji je patentirao Dejan Bodiroga, ali u Americi je taj potez poznat kao "Shamgod".

"Odrastao sam u Bruklinu 1980-ih, mesto u kom su pljačkali čak i male bebe. Imao sam sedam godina i kao stariji brat, uvek odvedem mlađeg brata i sestru prvo u vrtić, pa onda odem u školu. I sećam se da smo jednog dana otišli pre škole u "White castle" na čizburgere i pomfrit. Ako nikada nisi pre škole to jeo na parkingu, ti nisi iz Njujorka. Da nastavim priču, kako smo prilazili školi i razgovarali o tome kako ćemo jesti te burgere, stariji momak mi je prišao i pitao me da li može da pomiriše moju kesu sa hranom. Pre nego što sam shvatio šta se dogodilo, oteo mi je burgere i šutnuo me u stomak. Brat i sestra su odmah počeli da plaču, ali ja sam samo pogledao u nebo i rekao da je život dobar. Hodamo, zdravi smo. Dobrodošli na svet", počinje priču Gad Šemgad.

Ljudi su mislili da mu je to nadimak, ali zapravo mu je to pravo ime koje stoji i na ličnim dokumentima.

"Kada je moj otac uhapšen, preselili smo se u Harlem i tamo sam upoznao Mejsona Betu koji će postati moj najbolji prijatelj na celom svetu. Tamo su svi govorili o muzici, košarci, garderobi, dok smo se u Bruklinu po čitav dan tukli. Mejs je zapravo bio prvi lik koji me je upoznao sa košarkom i vodio me na Raker Park da gledamo sve te košarkaške veličine. Za nas je to bio Medison Skver Garden".

Naučio je košarku da igra na ulici, njegov talenat je cvetao i stvari koje je radio sa loptom podsećale su na velikane poput Volta Frejžera i Pistol Pita Maraviča.

"Sećam se, imao sam 13 godina i mislio sam da sam najbolji na svetu. Na terenu sam krosoverom znao da "bacim na zadnjicu" čak i odrasle ljude. Moj nastavnik fizičkog, gospodin Arčibald, mrzeo je trikove sa loptom. On nas je konstantno učio da dodajemo loptu sa dve ruke i tako te gluposti koje stariji ljudi vole, znate ono, stara škola. Jednog dana sam se naljutio kada je vikao na mene zbog tih trikova i pitao ga šta on zna pošto je običan nastavnik fizičkog. Kažnjen sam za to, naravno, a najluđa stvar tek sledi. Kada sam došao kući jednog dana, uzeo sam VHS kasetu i pustio neke od svojih starih košarkaških utakmica koje sam voleo da gledam. Pistol Pita, Volta Frejžera i slučajno primetim jednog čoveka. Nosio je bele čarape skroz do kolena i bio paklen igrač. Zvali su ga Tajni. NE, NE, NE, NE. TO NIJE MOGUĆE! Barem dvadeset puta sam premotao. Ma nema šanse da je to on... Moj nastavnik fizičkog je Nejt Tajni Arčibald?! Kada sam sutradan došao u školu, pitao sam ga da li je on nekada igrao za Seltikse, a prosto mi je odgovorio: "Jesam". Zamislite sada da vam predaje fizičko Kris Pol i vi ga kao pitate da li ste vi igrali za Kliperse i on kaže Da, onako usputno. Bio sam ushićen, nisam znao kako se zovem, pa NBA ikona mi predaje fizičko, a on me je mirnim glasom pitao: 'Da li si sada spreman da me slušaš?'. Kao Joda. Odgovorio sam bez oklevanja da sam spreman i da ću uraditi sve što on od mene traži. Nejt Arčibald mi je promenio život. Sećam se da mi je rekao, ukoliko znam da driblam uvek ću imati posao. Te njegove vežbe sam ponavljao po šest sati dnevno, bez preterivanja". Kao što je već rečeno, Šemgad je rođen na ulici, a kada je bio četvrta godina srednje škole upoznao je mladića koji je došao iz Evrope i sa njim započeo veoma lepo prijateljstvo.

"Otišao sam onaj ABCD kamp i delio sam sobu s momkom koga smo zvali Francuska. On se baš ljutio na nas i govorio kako dolazi iz Italije, ali nas to nije zanimalo. On je hodao kao Džordan, pričao kao Džordan, čak je i žvakao žvaku kao Džordan. Jednog dana me je njegov otac zamolio da treniram sa njegovim sinom, jer on ima sve osim driblinga i mora to da popravi. Pristao sam, ali sam rekao da ja treniram rano ujutru i da on ne sme da kasni, pa mi je čovek rekao da ne brinem. Ljudi, dolazim u salu oko 6 pola 7, uvek sam bio veliki radnik, a tog jutra ulazim u salu očekujući da se Francuska neće pojaviti, kad ono već je tu. On se čak i znojio kao Džordan, trenirao je sigurno već sat vremena. Rekoh mu, 'Alo, Francuska, šta je sa tobom?!' Ljutito mi je odgovorio: 'Ja sam Kobi, nisam Francuska'. Hahahahaha, da ljudi, moji. Da. Kobi Brajant. Ludilo koliko je kompetitivan i koliko smo dobar trening odradili. Satima smo samo driblali i tapkali loptu, nismo igrali košarku, radili smo".

On je posle igračke karijere odlučio da bude trener. Kako on kaže od neposlušnog klinca koji ničiji savet nije želeo da posluša je postao upravo taj 'matorac' koji pokušava nečemu da te nauči.

"Ovo je luda priča. Tek sam došao na Providens i sitgao sam u stari kraj u Harlem sa širokom majicom i "tonom" nakita na sebi. Znao sam da to nije pametno, izgledalo je kao da se hvalim, ali nije tako bilo, zaboga, imao sam 34 godine tada. Nekih sat vremena kasnije sam sa prijeteljem krenuo na ručak i ispred nas se zaustavlja auto. Iz njega izlazi 5,6 osoba i svi upiru oružje u mene. Jedan u čelo, drugi u potiljak, dva u koleno: 'Znamo ko si. Da te ne bismo ubili na mestu skidaj sav taj nakit. Brzo!' Pomislio sam kako se sve ponavlja i setio se scene iz školskog dvorišta kada sam imao sedam godina. Pljačkali su me i ranije, znam dobro kako to ide. Bog mi je poslao poruku, ako hoću da se promenim i da postanem novi čovek, moram da se rešim starih navika".