Fredi Haus za B92.sport: "Palo mi je na pamet da treniram Partizan – sa Dejanom Milojevićem"

Nije to nostalgija bivšeg igrača koji se priseća lepih dana, već zrelo sećanje čoveka koji razume koliko ga je jedno mesto promenilo.

Posle završetka igračke karijere, njegov put se prirodno nastavio u košarci, ali iz druge uloge. Nije tražio reflektore, niti je želeo da gradi karijeru na staroj slavi. Trenerski posao za njega je postao način da vrati igri ono što je ona njemu dala – znanje, strukturu i razumevanje detalja koji često ostaju skriveni iza poena i statistike.

"Prešao sam u trenerske vode jer ima mnogo ljudi kojima je potrebna pomoć u košarci. Nije poenta u tome da stalno postižeš poene, već kako možeš da budeš vredan timu na duge staze. Svako može da igra košarku, ali pitanje je da li možeš da savladaš samu igru – trikove i detalje kako da sprečiš protivnika da poentira. To sam naučio igrajući za Partizan", započeo je razgovor Fredi Haus za B92.sport.

Derbi kao merilo identiteta

U Beogradu, derbi nikada nije bio samo utakmica. Za stranca koji prvi put kroči na taj parket, to je test – ne talenta, već karaktera.

Haus je te utakmice doživeo kao vrhunac pritiska, ali i kao mesto gde se najjasnije vidi ko si kao igrač. Iako i danas drži rekord po broju poena koje je strani igrač postigao u večitim derbijima, on taj podatak nikada nije stavljao u prvi plan.

Za njega, lični učinak nikada nije bio cilj sam po sebi. U derbijima se, kako kaže, nije tražila inspiracija, već odgovornost – prema timu, saigračima i navijačima koji su živeli za te večeri.

"Poeni mi nikada nisu bili veliki cilj. Bilo mi je važno da budem dominantan na terenu, da ne dozvolim ljudima da poentiraju protiv mene. Da sam imao mentalitet da mi je poentiranje najvažnije, mogao sam da postignem više poena, ali ja sam timski igrač koji samo želi da pobeđuje."

A ono što derbije u Beogradu čini jedinstvenim nije samo rivalstvo na terenu. To je energija koja dolazi sa tribina i koja, prema Hausu, menja samu dinamiku igre.

"Navijači su najbolji. Obožavam atmosferu, pesme i skandiranja. Oni su šesti igrač u košarci. To je velika stvar."

Prvi dolazak i susret sa gradom

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Kada je stigao u Partizan, Haus nije imao luksuz iskustva u Evropi. Sve je bilo novo – sistem, stil igre, grad, jezik. Nervozu nije skrivao, ali ju je pretvorio u motiv. Umesto prilagođavanja na minimum, odlučio je da se nametne radom, svesno birajući put koji je u Beogradu uvek imao najveću vrednost.

"Da, Partizan je bio moj prvi tim, bio sam nervozan, ali sam znao da ću učiniti da me tim i grad zavole kroz posvećenost i naporan rad na terenu."

Vremenom, ono što je počelo kao profesionalni izazov preraslo je u nešto mnogo ličnije. Beograd je prestao da bude samo grad u kojem igra košarku.

"Najbolje vreme je bilo samo to što sam bio tamo. Nikada nisam želeo da odem. Nije bilo do novca, jednostavno sam se zaljubio u grad, kulturu i samu igru."

Pohvalio je potom Beograd rekavši da je uvek bilo nečega interesantnog za raditi.

"Kada smo imali slobodne dane nisam uopšte imao kontakt sa teretanom, samo bih 'pratio' ostale u ekipi. Beograd je takav grad da je uvek bilo mnogo toga da se radi – šetnje, odlazak u zoološki vrt, ručak na brodu ili 'pačiko'", nasmejao nas je Fredi, pa se odmah izvinio zbog pogrešnog izgovora.

"Znam da sam pogrešno to rekao, izvinite!".

Prerano prekinuta priča

Kada se jedna sportska priča završi naglo, bez najave, ona često ostavlja najdublji trag. Hausov odlazak iz Partizana nije bio planiran, niti željen. Povreda ruke, nastala nakon saobraćajne nesreće, presečena je linija kontinuiteta koju je želeo da gradi.

Danas o tome govori mirno, bez gorčine, ali sa jasnom svešću da je jedna verzija budućnosti zauvek ostala neostvarena.

"Razmišljam o tome s vremena na vreme, o tome što sam slomio ruku. Da se to nije desilo, to bi bila dobra godina i za tim i za mene."

Vujošević i tiha "borba" razumevanja

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Odnos sa Duškom Vujoševićem bio je sve samo ne jednostavan. Jezička barijera često je stvarala nesporazume, ali iza toga je postojalo međusobno poštovanje.

Haus priznaje da mu evropska pravila i sistem igre nisu odmah legli, ali upravo u tom procesu učenja vidi Vujoševićevu najveću vrednost.

"Duško je sjajan čovek i veoma inteligentan trener. Cenim to što je odvojio vreme da radi sa mnom dok sam bio tamo. Bio sam frustriran jer nisam mogao da pohvatam pravila, ali kada sam ih konačno razumeo, stvari su se okrenule jer je bio strpljiv sa mnom."

Komunikacija je bila teška, ali cilj nikada nije bio izgubljen.

"Svi razgovori su bili teški jer on nije govorio engleski, a ja nisam govorio srpski. Ali smo uspeli."

Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Dejan Milojević – brat, ne samo saigrač

Ako bismo morali da izdvojimo deo intervjua za koji smo osetili da je bio "najteži" za Hausa Hausov –onda je to onaj u kojem je govorio o Dejanu Milojeviću. Njihov odnos je rastao godinama, kroz različite sredine i uloge, sve dok nije prerastao sport.

"Dejan je bio momak protiv kog sam igrao, zatim saigrač u Španiji, a onda smo postali braća kada je živeo u Sjedinjenim Državama. Bio je sjajan čovek i veliki prijatelj. O košarci smo mogli da pričamo ceo dan."

Jedna želja ostala je neispunjena.

"Govorio mi je da mu je žao što on i ja nismo igrali zajedno u Partizanu."

Peđa Milosavljević/Starsport

Vest o njegovoj smrti ga je duboko pogodila – tog dana su se čuli, maltene neposredno pred sve što se izdešavalo.

"Bio sam sa njim u Dalasu kada su igrali protiv Maveriksa. Moj sin i on bi se igrali za stolom dok smo ručali kada je on u gradu. Pozvao sam ga tog dana kada je preminuo i rekao je da je sa ekipom i da će me pozvati kasnije. Rekao sam: 'U redu.' Dobio sam poruku od prijatelja da je preminuo i nisam mogao da verujem. Pozvao sam jednog trenera iz stručnog štaba i on mi je rekao šta se dogodilo. Bio je veličanstven čovek".

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

Partizan – za Hausa danas, sutra i zauvek

Haus i dalje prati Partizan, iako je daleko i jasno je stavio do znanja da ono što Beograd ima – ne može niko drugi u svetu time da se pohvali i da je nemoguće da to neki igrač ne oseti i ne razume.

"Pratim tim preko društvenih mreža. Mislim da su dosad radili dobar posao. Vidim da su doveli dobre igrače i novog trenera. Borba klubova u Beogradu je za mene najbolja stvar, jer je to kao Superbol ili NCAA turnir. Ceo grad gleda i sve je stvar poštovanja. Obožavao sam utakmice".

Povratak u Beograd i dalje je u mislima.

"Planiram da dovedem sina na utakmicu, ali je trenutno prezauzet fudbalom, košarkom i američkim fudbalom."

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

A ideja o povratku u Partizan, ovog puta kao trener, izgleda da nikada nije potpuno nestala.

"Palo mi je na pamet da treniram Partizan, ali mislim da su u dobrim rukama. A da sam došao da ga treniram, voleo bih da je Dejan bio tamo sa mnom."

Za kraj, Haus je u nekoliko rečenica pokušao da sumira sve ono što je želeo da dopre do navijača Partizana kojima je i dan-danas jedan od miljenika.

"Želim da ljudi znaju da sam se zaista trudio i davao sve od sebe da budem dobar igrač, da predstavljam tim kako treba i da mi je žao što sam se povredio jer sam želeo da ostanem tamo jako, jako dugo. Navijači Partizana su najbolji na svetu. Čak ni u Sjedinjenim Državama nema toga – pesme, ljubav prema igri. Gledaš ih kako pevaju i prave koreografije i jednostavno se osećaš neverovatno. Uživao sam u tome", zaključio je Haus u intervjuu za B92.sport.