Povratak kralja

Dobro, nije to baš onoliko monumentalan povratak kralja Gondora kako je to napisao Tolkin, a režirao Džekson, ali je sigurno povratak jednog drugog kralja, onog trgova i ulica. Dakle, ne baš povratak na velika vrata, ali sasvim dovoljno odškrinuta, jer bez koalicije "domaćinske Srbije" Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije, nema ni demokratske, ni reformske vlade, a kako reče u izbornoj noći lider SPO, ta moguća vlada DSS, DS, G17 Plus i SPO i NS, je stvar matematike, a ne volje.

Od relativnog autsajdera, Drašković je nakon pročišćenja političke scene, postao parlamentarni jezičak, a to se već može smatrati dovoljnom satisfakcijom za godine parlamentarne apstinencije uzrokovane antologijskim promašajem da se ne uđe u pobednički DOS, iako je taj isti DOS formiran u prostorijama SPO.

Eto, da je Drašković sačuvao onih svojih famoznih 800 hiljada glasova sad bi SPO bio druga stranka po jačini u Srbiji. Ali, nije. Nešto je otišlo Koštunici, nešto se rasulo kojekude, ali je bar zato Velimir Ilić domaćinski sačuvao "na revers" svoj frakcijski deo. Koalicija bliskih i najbližih. To je to. Kako kaže Drašković. Pravi Srbi. Ko Asteriksovi Gali. Posvađaju se, pa se izljube i reintegrišu. Za stabilizaciju stanja na demokratskoj desnici sasvim ohrabrujuće.

Ako je Vukov nepromišljen ulazak u saveznu vladu (jer ipak ne ide da pisac "Sudije" bude potpredsednik Miloševićevog poltrona Momira Bulatovića), i bio svojevremeno "samoubistvo iz zasede" (kao i neulazak u DOS), onda bi moguća koalicija sa DSS, DS i G17 Plus, mogla da bude i odskočna daska za još veće domete "domaćinske Srbije" i konačnu stabilizaciju bar jednog plućnog krila političkog spektra Srbije. Onog desnog. Što Vuk više dobija, Koštunica više gubi, jer za SPO ne glasaju samo sredovečne žene, mada i među njima ima dosta fanova elegantnog i šarmantog "kralja" koji zna da gromko zbori, ali i da iz duše recituje "Mostarske kiše". I ima neke iskonske pravde u "povratku kralja" jer Drašković je, ne zaboravimo to, bar dva puta bio direktna meta državnog terorizma. Da ne računamo silne batine, medijska šikaniranja i prisluškivanja. Drašković se već u izbornoj noći distancirao od radikala i socijalista, istovremeno pružajući ruku svojim prirodnim saveznicima, naglašavajući da monarhija nije uslov koalicije.

Vukovu političku biografiju znaju i vrapci u Srbiji, kao što i znaju da mu je supruga Danica, a kum Šešelj. Devetog marta 1991. učinio je da čitava jedna generacija dobije svoj "Vudstok" ili bar svoju "šezdeset osmu". U onoj pravoj 1968. Vuk je učestvovao i razočarao buduću ženu jer se, kako legenda kaže, uhvatio u kozaračko kolo.

Vuk je rođen 1946. u Banatu. Po poreklu je Hercegovac. Diplomirao je prava i bio novinar Tanjuga dok se nije posvetio literaturi. Pored monarhije, Draža i Ravna gora su mu najveća opsesija. Njegova "Noć đenerala" počela je odskora sa uspehom da se igra i u srpskim pozorištima. Danas, posle svega što je preturio preko glave, Vuk više liči na modernog evropskog političara - konzervativca, nego na starozavetnog proroka. To je već jedna prefinjena harizma, što ne znači da Vuk nije pocepao još jedan par cipela obilazeći Srbiju i skupljajući svoje tradicionalne glasače sa nakrivljenom šajkačom. Zoran Panović