Obavešteni građanin – brana ekstremizmu

Sve češće se čuju glasovi za uspostavljanje parlamentarne monarhije u Srbiji. Pored pozivanja na tradiciju, povremeno se čuju i znatno kompleksnija objašnjenja o korisnosti monarhije za Srbiju. Jedno takvo obrazloženje nedavno je ponudio profesor Radoslav Stojanović tvrdeći da je monarhija brana diktaturi i ekstremima (Pogledi, 10.12. 2003). S obzirom na to da se i patrijarh SPC, kao i relativno značajne političke partije zalažu za uspostavljanje monarhije, treba na vreme promisliti neke monarhističke argumente kako se ne bi opet desilo da se važna pitanja za budućnost Srbije rešavaju u malom krugu političkih elita.

Stojanovićevo obrazloženje ima tri mane. Ono idealizuje srpsku političku istoriju, nekonkretno je po pitanju funkcija monarha, i manjka demokratski legitimitet. Zbog ta tri razloga ostaje nejasno na koji to način monarhija može da bude brana diktaturi i ekstremizmu.

Stojanović tvrdi da prva Jugoslavija "nije uspostavljena na zdravim osnovama" jer je Srbija nametnula unitarni sistem drugim nacijama. Iz ovoga zaključuje da je ta greška doprinela javljanju ustaškog pokreta i AVNOJ-u, to jest ukidanju monarhije. Nažalost, Stojanović izbegava da kaže da je prva Jugoslavija bila monarhija i da je na čelu te monarhije bila srpska dinastija.

Neosporno je da je od 1804. Srbija napredovala. Nažalost, nije tačno da do 1945. nije korišćena puška u političkim obračunima. Počelo je ubistvom Karađorđa 1817, a puška se čula još par puta posle toga. Dve srpske dinastije su se četiri puta smenjivale ne pružajući stabilnost narodu: 1813, 1842, 1858. i napokon 1903. godine.

Stojanović dalje tvrdi da bi uspostavljanje monarhije sprečilo dolazak "opasnih ljudi" na vlast. On, međutim, ne kaže na koji bi način to monarh činio. Da bi monarh imao moć da spreči dolazak na čelo izvršne vlasti nekoga sa diktatorskim namerama, monarhu se mora dati određena vlast. Koje konkretne funkcije treba dati monarhu ostaje neizrečeno. Zašto? Verovatno zato što je Stojanović svestan da građanin Srbije nije voljan da deo svog krvavo stečenog suvereniteta u nedogled prenese na članove samo jedne porodice. U venama te porodice, kao i u venama svih porodica u Srbiji teče slična crvena krv koja, kao što se vidi iz srpske istorije, zna da pomuti pamet ljudi, pa i kraljeva.

Stojanović tvrdi da odluku o vrsti političkog sistema treba rešiti "narodnim sporazumom". Nažalost, za njega referendum nije pogodan način narodnog sporazumevanja zbog toga što bi politička kampanja koja bi prethodila referendumu prouzrokovala "surevnjivost" među građanima. Kako bi se održao privid mira, on predlaže da se to važno pitanje ostavi skupštini. Pogledajte svog poslanika i pitajte se želite li da prenesete na njega ili nju tako važnu odluku.

Ne treba nelegitimnu avnojevsku odluku o ukidanju monarhije menjati samo nešto malo manje nelegitimnim metodama. U suprotnom, opet će se za nekoliko decenija naći ljudi koji će se, kao Stojanović sada, pozivati na pravni institut Restitucio in integrum kako bi ukidali monarhiju.

Rezigniranost naroda sadašnjim političarima nije isto što i odbacivanje demokratske procedure. Naprotiv, narod Srbije se oktobra 2000. digao baš zato što vladar nije poštovao demokratsku proceduru.

Samo što su se građani Srbije izborili za pravo da svake četiri godine biraju izvršnu i zakonodavnu vlast, monarhisti sada predlažu da im se to pravo ograniči time što će se smenjivim narodnim predstavnicima nametnuti nesmenjivi vrhovni arbitar.

Zar time monarhisti ne pokazuju krajnje nepoverenje u sposobnosti građana Srbije da budu sami sebi vlast? Brana ekstremizmu je informisani građanin, a ne nesmenjivi šef države.