U ovom selu svi meštani imaju demenciju

Zapravo je reč o selu u kojem je ustanova za brigu o dementnim osobama.

U prodavnici na glavnom seoskom trgu prodaju se osnovne namirnice, među kojima je najvažniji baget, ali se ne koristi novac, tako da niko ne mora da pamti kako mu treba novčanik. Među stanovnicima ovog sela je bivši farmer Fransis. Na pitanje novinara javnog servisa Bi-Bi-Sija (BBC) kako je reagovao kada mu je lekar rekao da ima Alchajmerovu bolest, odgovorio je: "Vrlo teško".

Život ide dalje

Njegov otac je takođe imao Alchajmerovu bolest, ali se Fransis ne plaši.

"Ne plašim se smrti jer će se jednog dana desiti. U međuvremenu ću živeti uprkos bolesti. Ovde sam da živim. Ako se predaš, onda je to to. Zato treba nastaviti najbolje što možeš", poručio je Fransis.

Osim što idu u prodavnice i restorane, stanovnici se podstiču da posećuju pozorišta i pridruže se njihovim aktivnostima.

Filip i Vivijan nastoje da žive normalnim životom koliko god mogu nakon što im je dijagnostikovana demencija.

"Idemo u šetnje, hodamo", rekao je Filip, gledajući u daljinu.

Upitan da li su on i Vivijan srećni, s osmehom je odgovorio da zaista jesu. Stanovnici nemaju određeno vreme za sastanke, kupovinu i čišćenje, već samo blagi ritam kojim se podstiču na aktivnosti kako bi imali što više slobode. Profesorka Elen Amijeva ukazala je da upravo takav način života utiče na tok bolesti.

"Ono što smo primećivali kada ljudi uđu u uobičajene institucije jeste ubrzano kognitivno propadanje, ali se to ovde ne primećuje. Vidimo neku vrstu postepene evolucije. Imamo razloga da verujemo da se ovakvim pristupom može uticati na tok kliničkih ishoda", konstatovala je Amijeva.

Primetili su i drastično smanjenje osećanja krivice i anksioznosti u porodici onih koji imaju pomenute bolesti. Posete meštanima moguće su u bilo koje vreme. 

Svaka od prizemnih planinskih kuća ima osam stanara, koji dele kuhinju, dnevni boravak i trpezariju. Stanari plaćaju tekuće troškove koji su jednaki troškovima u prosečnom staračkom domu, dok vlasti pokrivaju ostale troškove. Vlasti su za izgradnju ovog sela izdvojile skoro 20 miliona evra.

Deo istraživačkog projekta

Kada je otvoreno 2020. godine, bilo je selo druge vrste kao deo istraživačkog projekta. U svetu postoji manje od deset ovakvih sela i privlači one koji traže rešenje zbog mogućeg eksponencijalnog rasta demencije. Patrisija je naglasila da joj je ovo selo vratilo život.

"Bila sam kod kuće, ali mi je bilo dosadno. Imala sam ženu koja mi je kuvala. Bila sam umorna i nije mi bilo dobro. Znala sam da Alchajmerova bolest nije laka i plašila sam se. Želela sam da budem negde gde mogu da budem od koristi. U domovima je ovako ili onako, ali ništa ne rade. Ovde je pravi život. Kada kažem pravi, onda zaista to mislim", navela je Patrisija.

Demencija često može da izoluje ljude, ali u ovom selu postoji snažno osećanje zajedništva među ljudima koji su iskreno zainteresovani da se viđaju i pridruže različitim aktivnostima. Istraživači smatraju da bi to moglo biti deo rešenja za srećniji i zdraviji život s demencijom.

U selu je 120 ljudi, isto toliko zdravstvenih radnika, a tu su i volonteri. Okrutna činjenica jeste da ne postoji lek za ovu bolest. Ipak, kako bolest napreduje kod svakog stanovnika, oni dobijaju podršku koja im je potrebna, piše BBC.