Štulić je bio ljut na jednog YU rokera: "Unakazio mi je pesmu"

On je u intervjuu davne 1990. godine, koji je danas preneo portal Indeks u saradnji sa Yugo papirom govorio o muzici, ali i o muzičaru kojeg baš i ne voli.

"Nakon 'Filigranskih pločnika' počelo je generalno kaširanje. Nisam ja kriv, nego oni koji se guraju preko mene. Ja nisam ni na kome napravio karijeru, a puno ljudi je napravilo karijeru na meni. I nije mi žao zbog toga. Bolje da su se ogrebali o mene nego o drugoga. Ja sam imao koristi od Bitlsa, koji su mi dali lepotu i ja sam to širio dalje. A ovi drugi samo uzimaju i nikakvu lepotu ne daju. Ako nemaju dignitet i ne poštuju to što rade, što se ne guraju negde drugde? Šta će posle ovih doći? Koga će oni ubaciti u to?", rekao je tada Štulić.

"Ne kažem da je to loše. Možda su narodni heroji zato što su konačno zatvorili pristup u te gluposti koje rade. Ali, bilo šta što čovek radi, to je štafeta. Da nije bilo nešto za mene, nikakve koristi od mene ne bi bilo. Oni su paraziti, (domaći muzičari - prim. red.) samo troše. A moraš, ne samo da im tolerišeš, nego i da im pu*iš... Da govoriš da su oni dobri, carevo novo odelo. Svi ostali su kukavice, niko to ne sme da kaže. Zapravo, mi smo najhrabriji kada se*emo po Džoniju. Tako i treba...”

Štulić je rekao i da nikada nije bio idol, ali da bi mogao da bude.

"Zašto ljudi mogu da vole sve druge, ali mene ne smu? To je još uvek zabranjeno. To je dobro. Što si više zabranjen, više te vole. Nikada nisam bio idol. Ali mogao bih biti..."

Istakao je i da je "najveća kukavica na kuli zemaljskoj".

"Čovek ima strah. Kada ne bih imao strah, ne bih radio pesme. Plašim se svega. Ja sam najveća kukavica na kugli zemaljskoj. Knjiga kaže: 'Kad čovek izgubi strah, nešto strašno će se dogoditi.' Strah je Božji. Dobar je strah. I ko se više boji, taj pobedi. Na žalost. Jednom sam rekao: 'Kukavica sam zato što sam čovek. Sve što čovek radi, radi iz straha.' Moram sebe citirati, jer niko bolje to od mene nije rekao..." U tom intervjuu je rekao i da jeste poznat po muzici, ali možda najviše po intervjuima, te da bi, koliko ih daje, mogao da počne da ih naplaćuje.

Rekao je i da nikoga ne ceni, kao i da će vremenom ljudi početi sve više da skidaju njegove pesme.

"To je postalo moda kada sam ja to počeo da radim. Ja maknem, celi svet počne da se kreće. To bi čoveku trebalo da laska. Meni ne laska... Teško komuniciram s okolinom, ali se zato to kompenzuje u nekim drugim stvarima. Je*eš ljude koje svi vole. Takvi ne mogu nikad ništa da naprave. Takvi ne pokreću svet..."

"Imam ili nemam poštovanja prema drugim muzičarima, to je moje privatno mišljenje. U principu, ne cenim nikog. Sve ih znam, znam kakvi su i ne daj bože da ljudi znaju kakvi su muzikanti. Njih trojica-četvorica, pa kad razvezu... To je sviranje. Ništa van toga nema. Svi ovi frustrirani, sve je to..."

"Čudan je taj Cukić. Dejan Cukić. Uzeo moju pesmu ("A šta da radim" - prim. redakcije) bez pitanja, verovatno na nju prodao nešto svog albuma i nikom ništa. Zapravo, nikakve koristi od toga nisam imao. Čak ni paru nisam video. Povrh svega toga, Cukić je tu pesmu loše otpevao, loše snimio, loše obradio, ako je uopšte reč o obradi, loše producirao... Sretnem ga ja i to mu sve lepo kažem. Valjda kao autor te pesme na to imam prava. A on, zamislite, em mi unakazio pesmu, em se još zbog moje iskrenosti naljutio. Svašta u ovom našem svetu se događa, zaista svašta...