Obrijana glava i tekila 50 dinara

Verovatno zahvaljujući takvom, podužem studiranju, neki studenti, polažući poslednje ispite na beogradskom Pravnom fakultetu, više ne mogu ni da se sete ni boje korica knjige, a kamoli materije koju su savlađivali na svojoj prvoj godini. Kolateralna šteta u napadu amnezije nekad budu i principi na kojima se temelji pravo kao nauka i pravo kao alat za postizanje pravde u jednom društvu – audiatur et altera pars, apsolutna zabrana diskriminacije, sine ira et studio i drugi. Zaborave nekad studenti i da su ljudi, a ne šrafovi.

Zašto? Ima tu više razloga.

Literatura koju su studenti PFUB dužni da koriste za pripremanje ispita je često zastarela, što znači da su studenti primorani da nabavljaju fotokopije (što je već u startu kršenje autorskih i niza srodnih prava). Otud zaborav vezan za boju korica knjige – korice se (vrlo često) ni ne vide. Dalje, nekoliko izuzetno obimnih, važnih i teških ispita – radno, obligaciono i građansko procesno pravo, kao primer - spremaju se mahom pomoću literature koja datira iz 1990. godine, koja je naravno u raskoraku sa pitanjima i kriterijumom koje profesori postavljaju na samom ispitu. Konfuzija uzrokovana kontradikcijom medju brojnim informacijama iz različitih izvora može uticati da prosečni studenti na ovim i još nekoliko drugih, sličnih predmeta ostanu zaglavljeni po nekoliko godina, a neretko zbog toga i odustanu od daljih studija. Još jedan od rizika predstavlja i kvalitet informacija koje se pružaju kroz važeće udžbenike. Mada neki udžbenici nisu štampani godinama (decenijama?), neki drugi, pak, iako izlaze iz štampe svake godine, u sebi nose ideološke stavove (svojih autora). Kao primer može se navesti „Međunarodno krivično pravo“ (autor prof. dr Zoran Stojanović), ali pre svega „Međunarodno javno pravo“ (koautorka prof. dr Smilja Avramov), koje obiluje primerima neobjektivnosti, pristrasnosti, nacionalističke ideologije i teorije zavere prezentovane kroz lične stavove koautorke. Do danas, po ovom pitanju, a u cilju uticaja na zaustavljanje ideološke propagande, konzervativizma, tradicionalizma, širenja nacionalne netrpeljivosti, govora mržnje i u cilju skretanja pažnje šire javnosti na problem neobjektivnosti u ovom i sličnim udžbenicima na PFUB nikakva mera nije preduzeta. Kada smo već kod kvaliteta znanja koje se usvaja na PFUB, nepotrebno je govoriti o upoznavanju studenata sa pravnim tekovinama EU, jer dosadašnje obrađivanje instituta EU nije bilo ni po kvalitetu ni po obimu približno onoj količini znanja koja će vrlo uskoro svima biti potrebna – preciznije, bez koje će domaći pravnici biti više nego beskorisni (slikovit je baš primer udžbenika «Međunarodno javno pravo» koji se iz godine u godinu štampa sa sve istom, obzirom da su autori profesori međunarodnog prava, grubom omaškom - pod naslovom „Evropski savet“ (organ Evropske Unije) govori se o nastanku i radu Saveta Evrope). Značaj koji uprava Fakulteta pridaje ulozi budućih pravnika u evropskim integracijama ove zemlje oslikava i nedavno razmatranje odluke o ukidanju smera za međunarodno pravo.

Razložno je postaviti pitanje ko bi onda mogao / trebalo da radi na reformisanju ovakvih loših praksi na PFUB. Odgovor ćemo teško pronaći, uzimajući u obzir pre svega činjenicu da je Zakon o univerzitetu iz 1998. godine naneo (izgleda) nepopravljivu štetu (određen broj drugačije mislećih profesora je izbačen sa fakulteta, a studenti koji su ih podržali su suspendovani) kao i činjenicu da se danas nastavno-naučni kadar na PFUB u velikom broju otvoreno i energično suprotstavlja Haškom Tribunalu i/ili stoji u odbrani optuženih pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (Vidi Statement Regarding the Illegitimacy of the ICTY, University of Belgrade - Faculty of Law, September 10, 2001 (www.slobodan-milosevic.org/illegal-tribunal.htm), zatim Hag protiv pravde (ponovo): Slučaj Radovana Karadžića, Kosta Čavoški (www.balkan-archive.org.yu/kosta/autori/cavoski.kosta) itd.). Čak dva puta je 51 profesor PFBG potpisao peticije protiv Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Vredi pomenuti i da je jednog od pomenutih, dr Aleksandra Jakšića, profesora međunarodnog privatnog prava, tokom 2004. godine uhapsila Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala zbog osnova sumnje da je primio mito. Podsetimo i da je najveću čistku profesora u istoriji Pravnog fakulteta priredio tadašnji dekan Oliver Antić, a možda ga je baš zato Miloševićev režim nagradio, između ostalog, automobilom i nameštajem, kako se može zaključiti iz službenog dnevnika Josipa Rajde, bliskog saradnika Mihalja Kertesa (vidi Vreme br. 645). Kada je materijalni položaj profesora u pitanju, prema informacijama dostupnim autorki, plata profesora PF je i do 5 puta veća od plate profesora na Mašinskom fakultetu BU. A šta reći o kategoriji tzv. samofinansirajućih studenata tj. prisvajanju novca koji roditelji izdvajaju za školovanje svoje dece u zemlji gde je obrazovanje besplatno, a fakultet sredstvo koje je u državnoj svojini? PFUB je svojim neumerenim prekomernim upisom, uz dovođenje nastavnog kadra do fantastičnog materijalnog položaja, stvorio i potpuno nemoguće uslove za rad. Prema podacima iz 2003. godine, ovaj fakultet je imao oko 15-16.000 studenata koji su polagali ispite. Masovnost je frustrirajuća i u smislu da studenti na ovom fakultetu na (usmeno) polaganje određenih ispita neretko čekaju i do 2 časa ujutru. Svest da polaganje nekih ispita oduzima godine, a da se u tome (izvesno) ništa još duže vreme neće promeniti, nagnala je grupu studenata da pre nekoliko godina na ovom fakultetu organizuju uspešan sistem polaganja ispita za novac. Na prevaru je položeno oko hiljadu ispita, a na ovim «uslugama», zarađeno je prema nekim procenama, oko 200.000 evra. Afera je posle nekog vremena otkrivena, grupa prevaranata raskrinkana, posledica je izlečena, ali je uzrok ostao. Uprava ništa nije uradila da bi se koncept polaganja ispita izmenio te ovakve buduće pojave predupredile, već je gromoglasno objavila primenu represivnih mera nad počiniocima, što nikad nije dovoljno da se buduće činjenje krivičnih dela spreči. Za određenu svotu novca, u zadnjih 10 godina, na PFUB je moguća i procedura odlaganja i promene ispitivača. Princip je jednostavan – plati, stigni prvi na šalter ujutru i moći ćeš da zameniš (ili odložiš) polaganje ispita kod profesora sa visokim kriterijumom za profesora sa nižim kriterijumom.

Logično je upitati se – a šta rade ti studenti tamo? Pa i njih bi sve ovo trebalo da se tiče, njihovo buduće znanje je u pitanju. Što bar neko od njih ne ustane, uperi prstom u problem? O, da naravno da se organizuju i bune - ali vredi se podsetiti kako i kad to rade. Evo, setite se, recimo, studenata PFUB okupljenih u Studentski parlament koji su onomad podržali oštar „obračun“ držav(otvor)nog sa privatnim pravnim fakultetima (biću precizna, u pitanju je ista studenska organizacija koja je podržala, sada već popularni, „Nomokanon“ u organizovanju tribina poput „Deset godina od oslobođenja Srebrenice“). Podsećam da je Studentski parlament tom prilikom istupao veoma glasno, kriveći privatne fakultete za «drastično srozavanje nivoa obrazovanja», a druga strana (ako ju je i bilo) se nije ni oglašavala, te se stekao utisak da je to mišljenje na PFUB jedinstveno. Sudeći i po sili plakata koja je onomad pozivala studente na „jedinstvo u odbrani svog fakulteta“ kojima je tih dana unutrašnjost zgrade fakulteta bila oblepljena, bez da ih je nedeljama iko od dežurnih skidao, jasno je bilo da je Parlament imao ozbiljnu podršku. Od koga? Odgovor možda treba tražiti u podatku da se niko na PFUB, koliko se sećam, nije uzbunio niti lepio plakate u kome poziva na «jedinstvenu odbranu fakulteta od korupcije», kada je istraživanje Studentske Unije Srbije obznanilo porazne činjenice o rasprostranjenosti ove pojave u visokoškolskim institucijama u Srbiji. Podsetimo i na to kako je pomenuta grupa studenata jos onomad bila zaboravila (ili nije bilo nikog da im šapne?) da domaće zakonodavstvo zabranjuje sve oblike monopola, da Zakon o visokom obrazovanju garantuje ravnopravnost visokoobrazovnih ustanova bez obzira na oblik svojine, odnosno na to ko je osnivač, da je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta ustanovljena i nadležna po tom istom Zakonu, kao i da profesori PFUB svoje potomke šalju u SAD isključivo na privatne univerzitete kao što su Harvard, Kornel, Jejl, Kolumbija itd., za čije se pravne fakultete i tamo smatra da su najbolji. Da su u svojoj vatrenoj apologiji bili iskreni, setili bi se i činjenice da su ovdašnji pravnici koji su pomagali u izbornim krađama, trafike pljačkali ili knjige komisijski spaljivali, kao i pravnici koje su po potrebi „kamionima dovozili“ takodje završili državne fakultete. A već i vrapci na grani znaju da su generacije svršenih pravnika sa fakulteta izlazile bez znanja pisanja osnovnih pravnih akata. U svetlu tekućih akcija policije na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, veoma je važno setiti se ove odbrane od „srozavanja“.

Činjenica je, ipak, da na ovom fakultetu, osim ovih, postoje i drugi studenti, neki ljudi koje se sa ovim mišljenjima ne bi složili i koje ovakvi istupi kolateralno sramote. Ali ti misleći ljudi se ionako sami dovoljno brukaju ako se ovakvim stavovima ne suprotstavljaju ili ako ćute.

U novijoj istoriji ovakvim praksama zloupotrebljena je želja za znanjem hiljada mladih ljudi koji nisu imali sredstava za bolje knjige, putovanja, učenje jezika, kompjutera (ili na to nije imao ko da im ukaže) i tako proizvedeno čitavo more impotentne inteligencije, generacije ljudi kojima je lako upravljati. Cinici bi rekli da je posao ustvari odlično odrađen – umesto časnih i mudrih sudija, tužilaca i advokata, činovnika i pripadnika bezbednosnih struktura stvorena je armija šrafova, ispranih mozgova, usijanih glava koja će sutra pre ustati i pucati nego sesti i triput razmisliti. S druge strane, kakve su to studentske organizacije koje umesto da služe da štite i da se izbore za prava studenata – a za tu borbu itekako ima prostora - vrhunac svog uspeha vide u organizaciji sramotnih tribina i Striptiz+Tekila=50dinara žurki? Posle godina provedenih u takvom okruženju, prosečni student i zaboravi da ima pravo da ga uče najeminentniji stručnjaci, a ne likovi koje hapse antimafijaški odredi policije, da gradivo ne sme biti nacionalno obojeno, da mora biti osavremenjeno, a svi studenti kompjuterski i jezički opismenjeni. A kad se sve to zaboravi, sledeći logičan korak je brijanje glave, pljuvanje (doslovno) predstavnika nevladinog sektora na tribinama o ratnim zločinima i skandiranje u čast Karadžića i Mladića. Akcija policije na Pravnom fakultetu u Kragujevcu šalje dobar vetar u jedra inicijativama za temeljno restruktuiranje kadra i sistema vrednosti u institucijama visokog obrazovanja u Srbiji. Ovaj vetar univerziteti bi trebalo da iskoriste i za temeljno luftiranje i sunčanje svih svojih kabineta – sad je šansa da se ispljeskaju svi moljci i svi kosturi izbace iz ormana, ovo je i odlična šansa da se postigne gol u utakmici sa rastućim privatnim sektorom. Iskreno, navijam da Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu ne čiste drugi (npr. policija), već da sam njegov kadar načini istinske, odlučne rezove i sam detaljno očisti sopstveno dvorište. Nego, ima li tog Đorđa koji bi se usudio da se suprotstavi tom zmaju?