London, baby, London

Već sam dugo posmatrala preostalu čokoladnu bombonu u velikoj, svetlucavoj, made-in-swiss-kutiji. Ostaviti je za posebnu priliku, smazati je bez obzira na to što posle nema više, podeliti slatki zalogaj sa najdražim? Da li je zaista najslađa kao što sam slutila kada sam je izabrala da je sačuvam za kraj ili se već sva užegla od čekanja? Čitavo leto mi je prošlo u tom dokonom dvoumljenju, iščekujući da li, kuda i kada će me ono što zovemo životnim okolnostima, ili sudbinom, ili srećom, ili mešavinom ljubavi & vilinske prašine, dalje odvesti. Naime, moj  muž je, već neko vreme, bio u potrazi za novim poslom, sa neizvesnim odrednicama mesta i vremena, a ja sam se, polako i nesigurno, pripremala na još jedno veliko opraštanje. Krajem leta situacija je postala sasvim vruća u pogledu zainteresovanosti corporate sveta za CV mog muža, te sam se već uveliko dala u oproštajne pohode od tek stečenih prijatelja, moje nove mnogobrojne familije, od jezera, ptica, od Chaplina, cele varoši, i moje-komšijske mačke. Trebalo je još samo da mi dobar glas, nakon finalnog intervjua, dojavi presudu. I kao da to nije ništa, sasvim sam se zaboravila u mojoj uobičajenoj šetnji jezerskim kejom, bacajući komadiće suvog hleba mama-patkama i prebrojavajući novopristiglu pačju školicu,… ah, kakva idila! Ali kao što pesma veli, jedan poziv menja sve:

“London, baby, London!”, uzbuđeno mi je, iz rominga, javljao moj Mr. Success, sa novostečenom job titulom.

“Bingo!”, ciknula sam, te nadglasah pačiće.

Nisam ni bila svesna kada sam počela da trčim, ali tek na kraju telefonskog razgovora (koji će zasigurno biti uvršćen u listu znamenih događaja za potonje generacije) našla sam se, sva zadihana, na samom kraju keja; tamo gde se završava opšte rajsko dobro i gde počinje privatni raj onih sa golemim bankovnim računima, stečenim pravom na zaštićenu privatnost. Meni, kojoj je upravo javljen plan o begu iz raja, ova interna međa, koja se našla predamnom, sasvim je postala ništavna, mada me je do nedavno često sputavala u mojim redovnim šetnjama kraj jezera. I baš tu sam zastala i pokušala, kao prema uputsvu Drage Savete iz časopisa Psihologija, da stavim na vagu i odmerim vrednost udobnosti mog privremenog životarenja u raju, i s druge strane, sputanosti i ograničenja koje sve one interne i spoljne granice raja nameću. Dakle, sve ono što poslovično obuhvata švajcarski rajski cliché, poput reda, mira, čistog vazduha, divnog pogleda, visokog standarda i bombonjera, svi ti svileni, mekani jastučići u koje sam se jedno vreme baš fino ušuškavala, postavljeni u odnosu na ono do čega swiss rajske staze ne dopiru ni u snu, poput širokih, pa makar i zakrčenih bulevara, ljudske vreve, grada koji nikad ne spava, nekakvog centra nekakvih dešavanja.

Merkala sam i premeravala, i na kraju, valjda, omamljena smirujućim prizorom jezera i plavih planina, postala sam nekako sladunjavo setna, podjednako i srećna i tužna, što su okolnosti/sudbina/sreća ili vilinska prašina prevagnuli ka novom, većem, izazovnijem, uzbudljivijem, i nesigurnijem, i neizvesnijem. A onda su usledili dani nazdravljanja, pozdravljanja, kutija i kanapa, ambasada i carina, pokretnina i nekretnina, uzbudjenja, strepnje i straha, čvrstih zagrljaja uz: “Au revoir et merci, merci beaucoup, mes chers amis!”

Londongrad mi je za dobrodošlicu priredio, kako i priliči, kišu, Earl Grey i svoje najlepše lice: u mojoj prvoj taxi vožnji od Watreloo Station do moje nove kuće, prikazali su mi se i Big Ben, i Westminster, i Kraljica Victoria, i Buckingham i Kensington Palace, i parkovi i trgovi, i Shakespeare, i Petar Pan, i Vivienne Westwood, i sir Laurence Olivier, i Rjepnin i Nađa, i Lady D, i M, i još mnogo, mnogo viktorijanskog i gregorijanskog dekora, zakrčenih bulevara i nakinđurenih izloga, reflektora, specijalnih tonskih efekata, epizodista, japija i statista, tako da je dobrodošlica delovala kao jedna od onih šampita scena, kojom kulminiraju holivudski mjuzikli, uz sve provalu suza radosnica. Nakon ovog Supercalifragilisticexpialidocious, mog sasvim prvog susreta sa Londonom, taksista mi je pomogao oko kofera i dobacio: “You’ll be ‘appy ‘ere! Cheers!”  Zavesa se spustila, počinje realnost.

And here I am, već mesec dana svijam moje novo gnezdo na četvrtom spratu zgrade od tamnih cigala i mljackam onu moju poslednju švajcarsku bombonjeru, krpeći tužno-srećan kraj sa još jednim početkom.