Ko se bije taj se voli?

Agresija je nagon koji postoji u svakom čoveku i svakom vremenu, nije kako neki tvrde izum našeg vremena. Moguće je da se u našem vremenu može pratiti porast manifestacija agresivnosti, kroz razna krivična dela, ubistva, samoubistva, kroz masovnu destruktivnost. Ali agresija je ono što uvek postoji, na čemu se život zasniva i što je postojalo u svakom vremenu. Prema rečima naše sagovornice, doktorke Anđelković agresija ima svoje dobre i loše strane.

“Sama reč agresivnost potiče od grčke reči agravare što znači približiti se i uvek znači želju za približavanjem. Kako je ta želja sputana nesposobnošću da se nađe put koji bi približavanje omogućio dešava se ona druga strana agresivnosti, destruktivnost. Znači, agresivnost ne mora da bude negativna i praćena destruktivnošću ali ona to često jeste. Tako da mi u sadašnje vreme najčešće govorimo o toj destruktivnoj strani agresivnosti. Ali onaj drugi pol koga smo negde manje svesni a koji isto tako postojik, je želja da budemo blizu jedni s drugima i da živimo punim plućaima i jednim kvalitetnijim životom.

Kad govorimo o porodici, logično je očekivati da roditelji budu mirniji od dece ali nisu, u stvari, nekad jesu nekad nisu. E, sad, bila bi zrelost mlađih članova porodice da ne okrivljuju roditelje što su takvi nego da iskoriste svoje biološke snage i savladaju u sebi taj manjak koji nisu dobili od nervoznih roditelja i da se trude da i sami ne budu takvi. Nego da izgrade sebe kroz sredstva koja su na raspolaganju, kao humanije, lepše, toplije i onda to prenesu drugim članovima porodice. Uvek ostaje da pojedinac može to što može bio roditelj ili dete. Mi dakle, možemo samo ono što zavisi od nas a ne ono što zavisi od drugih, pa, makar to bili i roditelji. Osnovno je činiti ono što možemo da činimo, truditi se, koristiti sredstva i polako nadajući se doživeti ljubav i onda je sve kao što bismo želeli da budemo.

Agresivnost je dobra kad znači motivaciju i želju da se savlada strah koji nas odvaja od drugog. Agresivnost je dobra kao upornost, agresivnost je dobra kao istrajnost koja pomaže kreativnosti jer bez upornosti i istrajnosti teško da se može šta kreativno doseći. Koristeći ove pozitivne strane agresivnosti, znači upornost, istrajnost, želju da se nešto stvori moguće je savldati agresivnu destruktivnu stranu, odnosno upotrebiti agresivnu destruktivnu stranu za energiju u pozitivnom smislu. Na ličnom psihološkom nivou trebalo bi iskoristiti energiju destruktivne strane agresivnosti i upotrebiti je za strpljenje, za istrajnost u želji da ostvarimo bliske odnose sa drugima i živimo kvalitetniji život.

A kako to postići? Tu je psihoterapija a jedan od ciljeva psihoterapije je psihološki razvoj. Kroz psihoterapiju može se ostvariti da se agresivnost, odnosno destruktivna strana agresivnosti savlada, da osoba napreduje u svom psihološkom razvoju. To može omogućiti čoveku da dosegne jedan kvalitetniji i puniji život sa manje destruktivne agresivnosti, sa više doživljaja kvaliteta života, radosti, sposobnosti za manje straha u bliskim odnosima, kreativniji život. U psihoterapiji je važna forma, važno je da neko hoće da dođe na terapiju, na seansu. Takođe, duhovno uzrastajući čovek se hvata u koštac i savladava rušilačke potencijale.Mi imamo, kao ljudi današnjeg vremena to na raspolaganju i važno je ne preskakati tu mogućnost, ovaj trenutak sada i ovde koji je jedino moguć. A ne, ja ću nekada to ostvariti.

Upornost i strpljenje su velike vrline i psihološki su na najvišem stepenu razvoja i dostignuća. Psihološki gledano strpljenje i upornost su negde blizu, možda nose i neki začetak vere da će nešto biti dobro a kad verujem imam i strpljenja i uporan sam i polako to ostvarujem. Dakle, koristim trenutak ovaj i sada da jednu malu mrvicu ostvarim. Osluškujem različite mogućnosti, osluškujem ono što je sada moguće, osluškujem i sebe da li ostajem u toj svojoj želji, da li me ona još drži. Važno je pratiti lični život i osetiti njegovu elastičnost, ličnu sposobnost da čujemo od drugoga što nama treba i da negde imamo sluha za istinske izvore koji su kod svakoga prebogati i koji nose izvornu, čistu vodu i koja nas iznutra umiva i koja nam šalje tako divna psihološka i duhovna iskustva.

Važno je i steći sposobnost za davanje, za primanje, za ljubav. Onda ćemo i na destruktivne, veoma rušilačke provokacije i postupke okoline i ljudi u njoj odgovoriti na primajući,zaštićujući, topao način. To će pomoći u ličnom uzrastanju i na savladavanju ostataka destruktivnog u nama samima. Kada se čovek izbori da savlada destruktivnost u sebi, onda se ta njegova omekšana priroda kao topao lahor prenosi na sredinu u kojoj je, umanjuje se destruktivnost i kanališe. Svako može da krene samo od sebe a vaše smirenje se prenosi na druge. Ko se bije taj se voli, rekao je narod ali u smislu ko se bije tome se teži, pa, to ako je to ljubav, onda je to to.

Ko se bije ka tome se teži i želi se da je dobro i blizu sa tim. Naravno zbrka je oko pojmova, ako je ljubav želja za blizinom i sposobnost da se nema straha u bliskim odnosima, što mislim da jeste, a agresivnost znači isto to, znači kada se savlada destruktivna komponenta agresivnosti onda ona znači želju za približavanjem. Onda je znak jednakosti između ljubavi i agresivnosti. U ljubavi nema destruktivne agresivnosti, odnosno nema prisile, reč je o slobodi, kaže dr Biljana Anđelković psihijataar, psihoterapeut.