Svet bez fabrika i gradova

Odštampati se, naime, može gotovo sve - od delova za automobil ili bicikl, do veštačkih ljudskih organa i zglobova. Sve to moguće je učiniti već danas, iako složeni biološki procesi još moraju dočekati završetak medicinskih ispitivanja koja primenu bioštampača u praksi odlažu, za sada, neodređeno razdoblje u budućnosti.

Kraj industrije?

Gotovo sve ostalo moguće je već danas. Oduševljeni autor londonskog nedeljnika Economist dolazeću tehnologiju trodimenzionalnog printa već je uporedio sa industrijskom revolucijom koje se dogodila u Evropi na kraju 18. veka.

Niko 1750. godine nije mogao predvideti domete nove tehnologije koja je stigla s parnim mašinama. Uostalom, malo je ko 1450. shvatao značaj Gutenbergove štamparije, a 1950. tranzistori su bili tek deo jeftinih radioaparata za mase koji su stizali iz tadašnjeg Japana i (kakva ironija) smatrali se tehnološkim “boflom” čak i u zemljama poput Jugoslavije gde je napredna tehnologija stizala mahom iz Nemačke, putem “gastarbajtera”.

Ista se priča ponavlja i danas, ali za razliku od pokretanja talasa masovne proizvodnje u fabrikama koji je krenuo nakon izuma parne mašine, Economist u dolasku “svemogućeg” štampača vidi svojevrstan proces unazad - seljenje proizvodnje natrag prema korisnicima. Dolazeća revolucija svetu bi trebalo da donese deindustrijalizaciju.

Po želji naručilaca

Ukratko, budući da se odštampati može gotovo sve onda, barem načelno, svaki željeni predmet - bio to rezervni deo za automobil, novi čajnik ili komplet tanjira za večeru s prijateljima - može biti napravljen tačno po želji budućeg korisnika.

Najveći problem danas je veličina novih mašina (ne možete baš odštampati bicikl na pisaćem stolu) i njihova cena koja ih još čini ozbiljnom poslovnom investicijom. Ali setite se koliko je trebalo dati za običan laserski štampač pre dvadesetak godina i budućnost se odjednom čini drukčijom.

Osnovni model trodimenzionalnog “printera” danas na tržištu košta otprilike kao i laserski 1985. godine.

Evo kako ova nova tehnološka revolucija funkcioniše u praksi: prvo, naravno, treba imati računar na kome je program za detaljno trodimenzionalno projektovanje (zvuči komplikovano, ali ne mora nužno i biti - teški deo već su u velikoj meri obavili softveraši), kada isplanirate što hoćete i zadate softveru parametre stisnete, baš kao i kod običnog teksta ili crteža, komandu “odštampaj”.

Sada možete otići na kafu, na ručak ili u redovno obavljanje dnevnih poslova - 3D štampači “ispisuju” svoje proizvode satima, nekad i duže. Sloj po sloj mikronski tankog materijala - plastike ili metalne prašine - meša se s kapljicama lepka u procesu koji vrlo nalikuje običnom printu inkjet štampača. Kada je posao gotov, umesto papira s tekstom čeka vas novi branik za auto koji ste juče “ulubili” na parkingu ili, možda, violina za dete koje kreće u muzičku školu.

Sve kod kuće

Blagodet nove tehnologije je da ne treba pisati narudžbine, obilaziti prodavnice, natezati se sa majstorima. Sve se može napraviti kod kuće. Minus je, naravno, cena procesa, potreban prostor za kabaste mašine (u slučaju da nas sklonosti navedu na štampanje bicikla ili drugih, sličnih velikij predmeta), a dugoročno i moguće posledice na tržište rada jer, bude li tako kao što proriče Economist, sve sitne stvari koje danas rade majstori ili manje farbrike biće moguće napraviti kod kuće.

Najveći udar bi u tom slučaju verovatno pretrpele zemlje u razvoju koje svoju konkurentnost zasnivaju na niskoj ceni rada i proizvoda. S obzirom na cenu mašina za štampanje, pretpostavka je da bi se bar u početku tako struktusiana proizvodnja vratila u najbogatije krajeve sveta.

Pad cena procesa

Društvene posledice tih promena danas su nesagledive, a u raspravama se stiglo i do toliko naprednih zaključaka kao što je proces "obrnute urbanizacije", jer gradovi, bar u teoriji, gube svoj osnovni smisao u društvu u kom nema fabrika i prodavnica.

Aspekt ljudske potrebe za urbanim druženjem u tim istraživanjima za sada je zanemaren. Sama tehnologija trodimenzionalne štampe nije nepoznata već godinama, ali se koristila uglavnom pri izradi prototipa u automobilskoj i avionskoj industriji, gde bi se štampali delovi prototipa koji bi se kasnije slagali kako bi se dobio ceo model.

Reč je o skupom procesu, još uvek daleko od komercijalne proizvodnje za mase, ali njegova cena stalno pada. Današnja tehnologija omogućava štampanje dovršenih proizvoda, a veće mašine (prevelike da bi ih neko držao kod kuće) već imaju kapacitet za štampanje hiljada komada jednostavnijih predmeta. Reč je, za sada, o vrlo jednostavnim proizvodima, mahom od plastične mase, ali na širenje lepeze mogućnosti verovatno neće trebati dugo da se čeka.

Cena trodimenzionalnih štampača počela je da pada početkom decenije, kada su, u eksploziji masovne proizvodnje i potreba za jeftinim gedžetima, naglo porasle i narudžbine za kabaste i još uvek kućnoj upotrebi neprilagođene 3D printere koji su ih mogli štampati u beskraj.

Štampanje organa

Prava revolucija, međutim, očekuje se na najopasnijem i za sada tek delimično istraženom području - u biotehnologiji. Laboraterije po biotehnološkim kompanijama i univerzitetima već su započele eksperimentisanje sa softverskim aplikacijama koje omogućavaju individualizovano "projektovanje" organa i njihovo štampanje tehnikama koje su vrlo slične današnjim inkjet štampačima.

Frankeštajnov svet

Umesto plastike ili metalne prašine, u takvoj se štampi koriste tanki slovevi uzgojenih živih ćelija koje se nanose na kostur od biološke materije i tako grade trodimenzionalnu strukturu, koristeći, između ostalog, u tom procesu sposobnost ćelija za sopstveno razmnožavanje i rast.

Mogućnosti su, tvrde naučnici, neograničene, a njihovi eksperimenti pokalazi su da bi se, pomoću te tehnologije u kojoj bi se za proizvodnju organa koristite ćelije budućeg korisnika, bilo koji vitalni organ, osim mozga, mogao uzgojiti za nekoliko meseci. U istraživanja su za sada uključeni bubrezi, srce i jetra, iako još nijedan takav organ nije ugrađen u živog pacijenta.

Reč je o procesu koji nadaleko nadmašuje znanje autora ovog teksta, ali rezultati naučnika nedavno prikazani na nizu kongresa, nedvosmisleno ukazuju da pred ovom, na oko frankeštajnovskom metodom reprodukcije, stoji budućnost koja može promeniti shvatanje života.

Sviđalo se to nekome ili ne, telo u budućnosti postaje mašina sa zamenljivim rezervnim delovima. Bez čekanja donatora i bez straha da će telo odbaciti tako uzgojen organ.

Autor: Viktor Vresnik

(Fotografiju sa početka teksta možete videti u punoj veličini ovde.)