Petak, 17.04.2020.

09:00

Istorijske krađe – od urugvajskog policajca do ekvadorskog narko dilera (I deo)

Fudbalskih, žargonski rečeno, krađa, bilo je praktično od kada postoji ova igra. Ili bar od kada je ljudima postala važna.

Autor: MT

Istorijske krađe – od urugvajskog policajca do ekvadorskog narko dilera (I deo)
Photo by Ben Radford/Getty Images

One su uglavnom bile plod sudijskih grešaka, da li namernih ili slučajnih, to će ostati veliko pitanje.

Najčešće su to bili sumnjivo priznati golovi, nepravedno dodeljeni kartoni ili dosuđeni penali.

Svesni smo da grešaka i nepravdi ima na svakom koraku, svakoj utakmici . Retki su mečevi u kojima baš niko nije oštećen, ozbiljno ili, pak, minimalno.

Stoga, zbog ogromnog broja ovakvih slučajeva, fokusirali smo se samo na dva najveća takmičenja – Svetsko prvenstvo i Ligu šampiona.

Izdvojili smo, po našem mišljenju, 10 najvećih “krađa”, koji su poređani hronološki.

Prvi deo je pred Vama, dok ćete drugi moći da čitate u popodnevnim satima na našem portalu.

Urugvaj – Jugoslavija, 1930.

Photo by Keystone/Getty Images
Domaćini takmičenja su gotovo oduvek bili favorizovani, u većoj ili manjoj meri.

Čini se kao da je to postalo prirodno, tako da uslovno rečeno gosti već unapred moraju biti spremni na eventualne nepravde ili tzv. guranje domaćina.

Ovo "pravilo" prvi na svojoj koži osetili su, ko drugi, nego Jugosloveni, odnosno Srbi (Hrvati su bojkotovali), koji su na pvom Svetskom prvenstvu u Montevideu 1930. stigli do polufinala, gde ih je čekao Urugvaj, nepremostiva prepreka.

Nada da protiv domaćin može da se igra trajala je otprilike do 5. minuta, kada je Vujadinović doneo prednost našoj selekciji.

Ipak, samo petnaestak minuta kasnije domaći postižu dva brza pogotka, jedan regularan, a jedan iz očiglednog ofsajda.

"Strelac je bio bar pola metra u nedozvoljenoj poziciji", pisali su kasnije novinari. Nisu se predavali naši i ubrzo preko Moše Marjanović izjednačili, za potpuni muk na Sentenariju.

Ipak, domaći igrači su odmah nešto signalizirali pomoćnom sudiji.

"Arbitar Rego odlazi do pomoćnika i nakon konsultacije sa njim dosuđuje ofsajd. I poslednjem fudbalskom analfabeti je bilo jasno da o ofsajdu nije moglo biti govora jer je loptu odbio domaći igrač, ali ništa nije vredelo…", pisalo je u štampi.

Kap koja je prelila čašu bila je situacija iz 32. minuta, koja je ušla u istoriji Svetskih prvenstava. Posle napada Urugvaja, lopta odlazi u gol-aut.

Međutim, policajac koji je stajao pored gola, vraća loptu u igralište, Dorado centrira, a Anselmo je šalje iza leđa Jakšića.

Na poluvremenu se u svlačionici većalo da li na drugo uopšte da se izlazi. Mikica Arsenijević je predlagao da se ne izađe na teren (“Ovo nema veze sa sportom”), ali dr Andrejević za taj predlog nije želeo ni da čuje.

Naši reprezentativci su izašli, potpuno se otvorili, što su Urugvajci iskoristili i na kraju ubedljivo slavili – 6:1.

Engleska – Nemačka, 1966.

Photo by Central Press/Getty Images)
Prvi put na ovoj listi su Englezi, čijih utakmica je najviše na spisku.

Ovu će pamtiti zauvek, zahvaljujući sovjetskom pomoćnom sudiji Tofiku Bahramovu.

Engleska, zemlja u kojoj se fudbal kao igra rodio, prvi i jedini put u istoriji je organizovala, ali što je još važnije, osvojila Mundijal.

Način na koji su do njega stigli ostaće upisan kao najsumnjiviji u istoriji planetarnog šampionata.

Protivnici su im bili Zapadni Nemci, a dramatičan meč okončan polemikom koja traje i dan danas. Nakon regularnog dela, koji je završen rezultatom 2:2, pobednik je morao da se potraži u produžecima.

Najsporniji trenutak u istoriji dogodio se u 101. minutu, kada je Džef Harst snažno šutirao, lopta se od unutrašnje strane prečke odbila o zemlju (gol-liniju?).

Sudija Gotfrid Dins, koji će dve godine kasnije ojaditi i Jugoslaviju u finalu EP protiv Italije, pokazao je na centar, a svu odgovornost prebacio na pomoćnika Bahramova.

Ovaj je mnogo godina kasnije priznao “da i nije bio baš siguran da je lopta prešla gol-liniju”.

Bahramov je u rodnom Azerbejdžanu postao legenda, nacionalni stadion u Bakuu je nazvan po njemu, a tamošnja pošta je izdala i marku sa njegovim likom.

Argentina – Peru, 1978.

Photo by Allsport/Getty Images
Fudbal je često bio pitanje života i smrti. Upravo se tako na najvažniju sporednu stvar na svetu gledalo u Argentini, koja je 1978. organizovala 11. planetarnu smotru.

Sumnje da turnir neće proći u fer i poštenoj borbi izneli su Mađari još pre početka turnira.

Njihov selektor Lajoš Baroti je nakon prijateljskog meča, desetak dana pre Mundijala na Vembliju, bio zabrinut.

"Sve, sve će biti na strani Argentine. Čak i vazduh. Uspeh Argentine važan je finansijski za sam turnir", rekao je selektor Mađarske.

Na završnim turnirima prava borba kreće tek u nokaut fazi, međutim, ona u Argentini nije postojala.

Format je bio takav da su se posle grupne faze formirale još dve grupe po četiri tima, nakon čega je usledilo finale.
Mandatory Credit: Allsport UK /Allsport/Getty images
Upravo se za drugu fazu vezuje najveća kontroverza ovog Mundijala, koju su nakon mnogo godina podgrejali Peruanci.

Naime, pred poslednju utakmicu domaćih računica je bila jasna. U finale ih je vodila samo pobeda nad Peruom od najmanje četiri gola razlike.

"Gaučosi" su naravno slavili na toj utakmici, rutinski sa 6:0, iako do tog duela, Peru je na čitavom prvenstvu primio samo pet pogodaka.

"To se zna. Nikada istraga nije pokrenuta, ali to ne znači da se nije dogodilo. Spomenuću četvoricu, dvojicu ne mogu, pošto bi him uništio živote. Meč su prodali Rodulfo Manso, Raul Goriti, Huan Munjante i Ramon Kiroga", rekao je jedan od tadašnjih reprezentativaca Perua.

Zakulisne radnje bile su vršene i u finalu protiv Holanđana, Argentinci su slavili sa 3:1 i tako stigli do prve titule šampiona sveta.

Više o ovom turniru, fudbalu između fašizma i karnevala, čitajte OVDE.

Argentina – Engleska, 1986.

Photo by Allsport/Getty Images
Gaučosi i Gordi Albion, ponovo. Ovoga puta u četvrtfinalu 13. Svetskog prvenstva.

Ove selekcije su u meč ušle naelektrisane, pošto su sećanja na Folklandski rat bile sveže.

Argentinci su bili prevođeni legendarnim Dijegom Maradonom, koji je bio glavni akter duela – zbog jednog od najlepših golova u istoriji fudbala (solo prodor od svoje polovine), ali i Božje ruke – najveće nepravde u istoriji fudbala.

Gaučosi su slavili sa 2:1, a Maradona je nakon utakmice priznao da su se protivnici poneli krajnje džentlmenski.

"Sve se dogodilo spontano. Sa svojom visinom od 166 centimetara, nisam imao nikakve šanse protiv 185 centimetara visokog Šiltona. Skočio sam kao žaba i izveo udarac levom pesnicom", rekao je Maradona. Šilton nije primetio Maradoninu ruku, a napadač Engleske Teri Fenvik otišao je da se žali sudiji, Tunišaninu Aliju Benaseru, koji je takođe rekao da nije video ruku.

Maradona je posle meča rekao da je gol postigao "malo glavom, malo božjom rukom", priznavši da se plašio da će sudija poništiti pogodak.

On je u Meksiku, na stadionu Acteka, svoju zemlju po drugi put popeo na krov sveta.

U finalu je protiv Nemačke, baš kao protiv Engleza, sam krenuo u solo-prodor, nanizao nekoliko protivničkih igrača, koji nisu uspeli da ga fauliraju, udare, da bi sjajnim pasom Maradona pronašao Buručagu koji pogađa za konačnih – 3:2.

Italija – Južna Koreja, 2002.

Photo by Sandra Behne/Bongarts/Getty Images
Južna Koreja je bila pravi hit Svetskog prvenstva 2002, koji je organizovala zajedno sa Japanom.

Osvojili su istorijsko 4. mesto, ali način na koji su do njega došli bio je i te kako sumnjiv.

Najviše su platili Italijani, koji su sa njima igrali u osmini finala. Oni su se do te utakmice nadali da će ih makar malo pogledati sreća, poštu su im do tada bila poništena čak četiri gola u tri utakmice grupne faze.

Delovalo je da će tako i biti, kada je Kristijan Vijeri u 18. minute doneo prednost Azurima.

Ipak, taj meč obeležiće ekvadorski sudija Bajron Moreno, koji je već u 3. minutu poklonio penal domaćima, koji oni nisu iskoristili.

Početkom drugog poluvremena Kim Tae Jung laktom je u glavu udario Alesandra del Pjera u kaznenom prostoru, ali Moreno nije ni trepnuo.

Nakon što je Koreja izjednačila, u 90. minutu Li Čun Su je udario Maldinija po glavi dok je ovaj ležao na zemlji, ali Moreno ponovo ništa nije pokazao. U 102. minutu Frančesko Toti je dobio drugi žuti karton zbog simuliranja. Sve bi bilo u redu da arbitar od mesta događaja nije bio udaljen čitavih 40 metara.

Vrhunac je bio poništen zlatan gol Tomazija u 110. minute zbog navodnog ofsajda.

Domaći, predvođeni Gusom Hidinkom, su na kraju uspeli da prođu slavnog protivnika, posle zlatnog gola.

Moreno je 17 godina kasnije ovu utakmicu prokomentarisao ovako:

“Možda sam pogrešio u nekim situacijama, ali nemam kome da se izvinjavam. Dao bih samom sebi ocenu osam za tu utakmicu”.

Interesantno, Morena je ubrzo posle ove utakmice suspendaovan od ekvadorskog Saveza, da bi 2010. godine bio uhvaćen na aerodromu u Njujorku sa šest kilograma heroina koje je švercovao u gaćama.

Dobio je dve i po godine, nakon čega je deportovan u svoju domovinu.

Autor: Milan Tomić

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 51

Pogledaj komentare

51 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: