US open kao Novakova prekretnica

Pre početka turnira napisao sam da je Đokoviću potrebna „samo jedna velika pobeda, jedan značajan rezultat da probije led kako bismo ponovo gledali starog Novaka na delu“. Taj trijumf ostvario je u polufinalnom okršaju sa Federerom i tom prilikom je dokazao nekoliko stvari koje bi mogle pozitivno da utiču na njegove partije u budućnosti.

Novak je na poslednjih nekoliko Grend slem turnira pokazao tendenciju da se praktično preda kada vidi da su mu šanse za pobedu male, ali protiv Švajcarca je učinio upravo suprotno, Gubio je sa 1-0 i 2-1 u setovima, ali nijednog momenta nije psihološki posustajao. Jeste bilo padova u igri, ali ne zbog malodušnosti, što je znao da bude problem u skoroj prošlosti. Ogroman plus za Đokovića.

Drugo, dobiti dva seta sa 6:1 i 6:2 protiv verovatno najboljeg tenisera svih vremena samo po sebi dovoljan je pokazatelj Novakove igre. Dela govore više od reči, a čak je i u pohvalama rivala obično škrti Federer rekao da „oni koji su prevideli Đokovića očigledno ne znaju ništa o tenisu“.

Treće, igrao je protiv čoveka koji ga je prethodne tri godine pobeđivao na istom mestu. Verovatno da je negde u Đokovićevom malom mozgu sve vreme ostajalo živo sećanje na one silne set lopte iz 2007. godine ili neke druge propuštene prilike. Nimalo nije lako ponovo ustati posle tolikih i takvih poraza i pokazati zube Federeru. A, Novak je uradio više od toga, na odvažan način spasao je dve uzastopne meč lopte i slavio sa 3-2 u setovima. Da nam je neko rekao da Đoković u maratonu može da pobedi Švajcarca, zasigurno bismo smatrali to skoro pa nemogućim. Tako je mislio i Bred Gilbert, ali ne i Novak Đoković. Još jedan važan psihološki test uspešno je položen i probijena je vrlo čvrsta i iritantna barijera.

Usuđujem se da kažem da je trijumf nad Federerom u Njujorku, ako ne najznačajniji, a ono najveći u Novakovoj karijeri. Zašto? Jednostavno, jer je i Federer igrao odlično. Istina, podelio je Novaku tu i tamo nekoliko ’poklona’, ali Đoković ga je uglavnom terao na greške i primoravao ga da mu svaki udarac bude bolji od prethodnog, slično Nadalu. Zatim je u samom finišu iz defanzive sa povremenim napadima Đoković prešao na skroz agresivan pristup, ’sevnulo’ je nekoliko forhenda na linije, a Federer je greškom okončao meč.

Turnir uopšte nije počeo blistavo za Đokovića, U prvom kolu Troicki je imao vođstvo od 2-1 u setovima, brejk prednosti i dve vezane brejk lopte u četvrtom setu. Situacija je delovala bezizlazno, ali Novak je uprkos tromoj igri nekako uspeo da se dokopa druge runde.

Od tog trenutka sve je krenulo nabolje. Bez izgubljenog seta ostvarene su pobede nad Pečnerom, Blejkom, Fišom i Monfisom. Đoković je protiv Francuza dokazao da i nepredviđene okolnosti poput vetra zna da okrene u svoju korist i da je to pre svega pitanje samopouzdanja. Bitno je istaći da bi u nekim ranijim situacijama slični nusfaktori po pravilu više smetali Novaku nego rivalu, a sada to nije bio slučaj. Ne treba zanemariti ni lagani trijumf nad Fišom, koji je u Njujork došao kao finalista Sinsinatija i jedan od favorita iz senke.

Tokom celog takmičenja najbolji segment Novakove igre bio je ritern. Zaista je bilo divno gledati sa kakvom lakoćom Đoković čita servise protivnika i najčešće uspeva da lopticu vrati vrlo duboko, ponekad i da povratnim udarcem momentalno preuzme inicijativu u poenu. Tako je Fiša doveo do ludila, protiv Federera je takođe bio briljantan, a protiv Nadala je riternom došao do seta.

U najvećem delu karijere Đokovićev bekhend smatran je boljim ili bar konstantnijim od njegovog forhenda. Bekhend je i u Njujorku bio iznad proseka, ali forhend je pravio razliku u korist Đokovića. Usavršio je ’insajd aut’, a broj grešaka prilikom napada forhendom smanjio je udarajući lopticu sa više spina, a time je samo neznatno gubila na brzini. Setimo se samo načina na koji je spasao obe meč lopte protiv Federera ili onih perioda izuzetnog nadahunuća protiv Nadala ili Monfisa.

Još jedan krajnje značajan i neočekivan pomak jeste fizička sprema. Izdržao je Đoković dug meč sa Federerom, a da nijednom nije posustao. Normalno je da se umorio, ali to nijednog trenutka nije uticalo na njegov nivo igre. Potom je imao dan odmora, ali i u finalu je bilo očigledno koliko je poboljšao kondiciju i činilo se da ne bi imao nikakvih (fizičkih) problema da istim intenzitetom odigra i peti set sa Nadalom. ’Problem’ je bio jedino u fantastičnoj igri Španca.

Lično sam prijatno iznenađen i činjenicom da se Đoković u četvrtom setu finala borio do poslednje kapi znoja, zaista je izgarao za još neki gem, iako je Nadal imao dva brejka prednosti. Nije samo odustao, kao npr. protiv Berdiha na Vimbldonu, govor tela bio je živahan i bilo je zadovoljstvo navijati za Novaka do samog kraja u ranim jutarnjim časovima po srednjeevropskom vremenu. Verujem da nikome od njegovih poštovalaca nije žao što je ostao budan do kasno u noć jer je Đoković igrom i zalaganjem to zaslužio.

Logično je da prostora za napredak još ima. Prva od dve Đokovićeve boljke jeste servis. Ne može se reći da je bio loš, čak se delimično i poboljšao u odnosu na ostatak godine, ali početni udarac daleko je od nivoa potrebnog za osvajanje Grend slem titule. Za takva dostignuća neophodno je da se snažnim servisom češće izvlači iz teških situacija, što nije činio, a u ključnim mečevima nismo videli skoro nikakvu varijaciju na servisu. Nadal je slajs servisom ’uništio’ Novaka, dok Đoković maltene nijednom nije posegnuo za nekada prepoznatljivim ’kikom’ ili sl.

U finalu je retko pokušavao da iznenadi Španca servisima u forhend, što mu je išlo od ruke sa Federerom, a Nadal je u blok riternu i slajsu pronašao odgovarajuća rešenja za Đokovićev servis u telo. Upravo je servis bio odlučujući činilac u trećem i četvrtom setu. Na Novakovim servis-gemovima uvek se vodila bitka, dok je Nadal svoje uglavnom suvereno osvajao.

Treba ipak napomenuti da je Đoković vrhunski igrao, spasao je deset brejk lopti nakon što u ranoj fazi izgubio servis-gem, ali Nadal mu jednostavno nije dozvolio da te potencijalno ključne poene učini važnim i u praksi. Preciznim servisima i kontrolom igre nije mu dozvolio nijednu brejk loptu, pa je dobra igra Novaka u tom intervalu bila uzaludna.

Đokovićevi voleji deluju nesigurno, ponekad i tvrdo, naročito je tako bilo protiv Monfisa i u nekoliko navrata sa Nadalom. Činjenica je da Novak nikada neće moći da se osloni na volej kao jedno od glavnih oružja u igri, ali ima potreban osećaj da ga učini makar pristojnim udarcem. Kada je rasterećen, igra voleje mnogo mekše i odlučnije izlazi napred. Dakle, za bolju igru na mreži nužan je trening i sticanje rutine.

Kada bude u glavi rekapitulirao igru i učinak u Njujorku, nadam se da će akcenat u Novakovom mozgu biti na meču sa Federerom. Pokazao je ponovo da može da ga savlada na najvećim turnirima, i to na kakav način, a za taj osećaj sigurno vredi raditi. Zato mislim da bi Đoković morao da iskoristi talas pozitivnosti i dodatno se posveti usavršavanju svoje igre. Nije zgoreg misliti ni o meču sa Nadalom, ali samo u kontekstu buđenja inata i pronalaženja ekstramotivacije. Jedina bojazan je da Novakove misli ne budu negativne kao posle Madrida 2009. godine – „pružio sam sve, a opet sam izgubio“.

Kada se sve sabere i oduzme, mnogo je više razloga za optimizam i nadajmo se da Novaka Đokovića u skoroj budućnosti očekuje još neko Grend slem finale i druga titula.