Burna noć na stadionu u Istanbulu: Taksi od 200 evra i gde se denulo postolje trofeja LŠ?

Zamislite da odete od Beograda do Aranđelovca i da ste i dalje u istom gradu. E, to vam je Istanbul.

Grad presečen "zlatnim rogom" je najveći (barem delimično) evropski po površini i tek 15. na svetu, pa se tako postavlja pitanje koliki su ostali?

Tačno sat vremena je potrebno od aerodroma Sabija do kraja azijske strane u Kadikoju, tačnije čitava ruta jedne metro linije. Barem još toliko do stadiona "Ataturk" na periferiji evropskog dela, ali to nije sprečilo mnoge koji su se upravo tim putem uputili ka finalu Lige šampiona.

Kako su dan iskoristili da posete glavne turističke atrakcije, navala ka Olimpijskom stadionu se poklopila sa "špicem" što je prouzrokovalo da mnogi, među njima i novinar B92.net, iskuse istanbulske gužve iz prve ruke.

Od centra grada do stadiona ima oko 25 kilometara, dakle daleko manje od sat vremena vožnje autom, koliko vam je potrebno gradskim prevozom. Jedan sat se pretvorio u četiri nakon što su Turci odlučili da, na minimum sat vremena, otkažu polaske sve linije koja ide do željene destinacije.

Na sve to, vozači vas ostave nasred auto-puta, pa se odatle ide peške dok se probijate pored prodavaca šalova, đevreka, vode...

Kada se napokon sklonite sa prometnog puta, dočeka vas novo neprijatno iznenađenje u vidu scene iz "Pobesnelog Maksa", samo minus Šarliz Teron iz edicije za nove naraštaje. Sve je isto kao i 2005. godine kada su se u finalu sastali Milan i Liverpul. Još uvek nema asfaltiranog puta na prilasku stadionu na kom nastupa nacionalni tim.

Foto: B92.net/DÐ

Iz daljine se čuje muzika, neki drugi autobusi čiji vozači nisu odustali prolaze pored vas i dižu prašinu za pejzaže kao one iz filmova Abasa Kijarostamija (samo bez karakteristične "iranske žute" koju menja "turska siva").

Navijači odlaze u fan zone, za koje smo naknadno saznali da i nisu najbolje funkcionisale. Navijači su po sat vremena čekali na piće, što mu dođe i kao sreća u nesreći, jer se činilo da pristalicama "građana" još jedno i nije bilo potrebno.

Na putu ka punktu za akreditacije vas "žicaju" za karte, pa odlučujete da se sklonite i uđete na stadion kroz ne baš reprezentativan ulaz. Ako do tada nije bilo jasno da organizacija i nije na nekom nivou, tada već postaje očigledno.

Sa velikim rancem punim stvari možete proći bez skenera. Da, na finalu Lige šampiona. I jeste, stoji to da prolazite sa novinarskom akreditacijom, mada ne znamo od kada je to garant bilo čega. Možda je moj bio samo izolovan slučaj, ako tako ne mislite kopka vas pomisao na to ko je još na taj način ušao na stadion.

A ni na njemu nije ništa bolje. Ljudi koji rade mahom ne govore engleski, te izvući informaciju od njih gde ste smešteni je gotovo nemoguće. "Sedite tu slobodno", kaže vam jedan od redara (ili pre pokazuje) dok ste vi očigledno u zoni gde su smešteni navijači.

Dogegate se do zone za medije, odgledate utakmicu (tokom koje ne možete da povežete laptop sa internetom ni bežično ni putem kabla) i mislite da ste ostavili nedaće iza sebe. One najveće se tek krčkaju.

Ostaje nepoznanica sa kim su igrači toliko dugo proslavljali, s obzirom na to da su navijači Sitija bili gotovo letargični posle osvojene Lige šampiona, prve u klupskoj istoriji. Tek, pred novinarima su se pojavili posle dobrih dva i kusur sata čekanja uz Džeka Griliša koji je kroz miks zonu samo "prozujao" dok je odzvanjala pesma Flitvud Meka kroz prostoriju.

Foto: B92/DÐ

Već je bilo pola tri-tri ujutru, pa su i taksisti "nanjušili" da svima koji su ostali na stadionu gori pod nogama. Verovatno da je unutar "sindikata" dogovoreno po kojoj će tarifi voziti, jer je nedugo nakon te večeri/jutra počela da kruži cifra od 200 evra bez koje nisu hteli ni da upale vozilo. Kilometar ili 50, nisu pravili razliku – cena je očigledno bila ista kada uporedimo različita iskustva.

Za veliki broj ljudi je to značilo povratak na stadion, pre svega navijače Intera koji su na otvorenom terenu zaigrali fudbal na improvizovanim golovima, s obzirom na to da su pravi uveliko sklonjeni.

Mnogi, među njima i vaš izveštač, su napravili tu grešku i seli na nakvašenu travu pa su se kući vratili sa belegom od kreča na zadnjici, nesvesni istog sve dok nisu uzeli da se presvuku po povratku u hotel.

Okvir na koji je Rodri postigao odluèujuæi pogodak Foto: DÐ/B92

Oko pola 5, sedeći sam u medija centru, stigao je delegat UEFA koji mi je poručio da se "stadionom kreću sumnjivi ljudi". Kao predstavnik medija nisam spadao u taj krug u njegovim očima, ali me je bez obzira zamolio da napustim stadion kad stignem. Nisam tada shvatao da ću neke od tih i upoznati.

Već je počelo da sviće, a prvi jutarnji metro (prvi od njih četiri koje treba promeniti do smeštaja) kreće tek u šest. Da stvar bude gora, kako je noćna tarifa još na snazi na kartici za prevoz mi je zafalila 1, slovima jedna, lira kako bih ušao u stanicu metroa. Kurs u tom trenutku je jedan evro za nešto više od 25 lira, pa sam tako ostao ispred za manje od 5 dinara.

Upitaćete se zašto naprosto nisam dopunio karticu, ali u tome jeste caka. Razlog je što su oni prepoznatljivi, žuti aparati bili zaključani, a ljudi iz obližnjeg kioska su mi rekli da se otvaraju u šest. Uzalud su bila moja dodatna objašnjavanja i pitanje kako se tek tad otvaraju ako u isto vreme kreće i metro...

Ponovo sam okušao sreću negde iza pola 6c, misleći da će krenuti da se naplaćuje po dnevnoj računici i uspeo. Inače, iza čitave te priče je još jedan propust u organizaciji. Navijači, kao i svi sa akreditacijom su imali QR kod koji je trebalo da im obezbedi besplatan prevoz metroom. Međutim, ti kodovi uglavnom nisu radili.

Foto: DÐ/B92

Kako bilo, napokon sam se obreo na stanici metroa, što nas vraća na sumnjive ljude. Videvši dvojicu momaka sa akreditacijama i punim rukama stvari sa finala Lige šampiona, odlučio sam se da ih upitam sa koje strane da čekam, čisto da budem siguran zbog veoma uskog vremenskog roka koji je bio do leta.

"Sabija", ponavljao je mladi Turčin misleći na to da li idem na aerodrom, na šta sam odgovorio potvrdno. Nekako smo se sporazumeli da i oni idu tamo, pa sam ispustio uzdah olakšanja što mogu da pustim mozak na ispašu.

Tu kreću nove peripetije, jer onaj koji je očigledno bio glavni počinje da me ubeđuje da ćemo zajedno do aerodroma, pa tek onda do hotela, što nije logično jer je ovaj dve stanice metroa ranije. Shvatam da tu nešto ne štima, a da im sve one stvari koje su poneli sa stadiona nisu poklonjene. Pobogu, tu je bilo i čitavo postolje identično onome na kojem je stajao trofej Lige šampiona. Original ili ne pitanje je, znam samo da je izgledalo teško k‘o tuč.

Paradoksalno, ali na kraju sam ja vodio njih. Na svakom presedanju bi pitali nekog od lokalaca za dalje instrukcije iako je jasno obeleženo. Kada smo prelazili na Marmaraj, brzi voz koji ima trasu od skoro 80 kilometara, došlo je vreme za njih dvojicu da se raziđu. Samo jedan je trebalo da nastavi put sa mnom, ali su se posvađali oko raspodele plena i zaostali. Neću lagati, pružio sam korak i usamljen dovršio put "kljucajući" na sedištu izmoren nedostatkom sna.

Nebo nad Sarajevom neposredno nakon sletanja Foto: DÐ

Dočekao sam jedan sat da sklopim oči kada sam se napokon dočekao hotelskog kreveta, ali sam za taj jedan naplatio sa kamatom dva koliko je avion kasnio.

Pola sata "regularno", pa još toliko kada je nekom Crnogorcu koji se plašio letenja pozlilo. U međuvremenu se i vreme pogoršalo, pa nas je samo to zadržalo na parkingu još toliko. Sve to zajedno dovoljno da propustim prevoz iz Sarajeva do Beograda, ali živeo "Bla, bla kar" koji nikad ne izda.

Par se vraća za Beograd. On je od tamo, ona iz Banjaluke, oboje rukometne sudije. Na telefonu pušten prenos finala Rolan Garosa u kom Novak Đoković osvaja 23. titulu, rekordnu.

"Nego, šta kažete za Vojvodinu? Veliki uspeh..."

Do sledeće godine, ako se oporavimo.

.........................................

Dušan Đukanović