Zašto Dijao nema tremu i "libanski Goran Grbović"

Kažu da smo imali Francusku u poslednjim trenucima meča. Kažu i da su nas sudije oštetile. I da smo promenili odnos preme igri i da treme više nema. Još da nam neko objasni što smo mašili sva ona bacanja i zašto smo toliko insistirali na tome da Boris Dijao bude prvi izbor za faul i slobodna bacanja – možda bi slika bila kompletna. Na Evropskom prventvu u Beogradu pre godinu dana, Dijao je protiv Slovenije šutirao bacanja 0-11. Valjda smo mislili da ga to raspoloženje još drži... Još kada se dan pre meča pojavio pred novinarima sa „dobro veče“ i „pi... materina“ bilo je jasno da nam se dobro ne piše.

Na slobodan dan, srpski novinari bili su gosti Košarkaškog saveza u hotelu "Royal Park" u Sendaiju u kojem su odsele sve reprezentacije koje se takmiče u ovom gradu. Francuzi su takođe imali day off i kada smo se spremali da napustimo hotel, igrači „Trikolora“ baš su se vraćali iz šopinga. Hit su bile kamere i digitalni foto-aparati. Dijao je izašao među poslednjima iz autobusa i stao pred ulazom da se sa svakim od petorice fotografa pozdravi uz par kurtoauznih rečenica, tapšanje po ramenu i osmeh. Veliki igrači su jednostavno takvi. Rode se sa nekim osobinama, koje se vremenom samo usavršavaju. Bez obzira šta Francuzi naprave na ovom turniru, Dijao je superstar. I zato vredi svih 60 ili više miliona dolara, koliko dobija ili će dobiti od Finiksa ili nekog drugog NBA tima.

Za vraćanja osmeha u tabor SCG zaslužna je ekipa Libana. Vrlo neobičan tim, koji se za Mundobasket pripremao u nenormalnim okolnostima, protiv nas igrao je praktično samo 6,7 minuta i onda se skroz predao. Poklon su naši igrači spremno prihvatili i pobedili sa 47 poena razlike. Posle utakmice, selektor Šakota nekoliko minuta proveo je u prijatnom "ćasku" sa najboljim igračem Libana, Fadijem El Khatibom, koji sa svojih 198cm i 105kg neodoljivo podseća na Gorana Grbovića i koji bi možda bio mnogo veće pojačanje Crvenoj zvezdi u novoj sezoni od svih najavljenih prinova na Malom Kalemegdanu do sada (El Khatib je 1979. godište).

Za Liban je veliki uspeh i ta jedna pobeda na Prvenstvu, protiv Venecuele, a da uđu u istoriju potrudili su se glavni trener, Amerikanac Pol Kofter i njegov prvi asistent Iračanin Ahmed Fadel. Kao Srbin i Hrvat da su vodili neki tim zajedno 1997. godine...

Na klimu u Sendaiju svi se polako navikavamo. Istina, mnogo lakše na večernju, kada temperatura padne i za 5,6 stepeni, nego na onu u podne, kada sve vreme razmišljate o paru škrga koje bi vam neviđeno došle. Na kratkom izletu po gradu, mogli smo da se uverimo zašto Sendai zove „Grad zelenila“ ili „Grad drveća“ i da iz prve ruke shvatimo zašto je metro bolji od automobila i autobusa. Još samo kada bi ljudi prestali da vole svoje mezimce na četiri točka i kada bi naša vlada imala „program ulepšavanja grada“ kao japanska - sve ovo bi moglo da se primeni u Beogradu. Za jedno 150 godina, taman nada nas prime u EU.

Od ostalih zanimljivost vezanih za Sendai, centar pokrajine Tohoku, treba istaći i da ima jedan profesionalni fudbalski klub – „Vegalta Sendai“ (drugoligaš), bejzbol tim „Tohoku Rakuten Golden Eagles“ je neviđeno popularan, košarkaški klub „Sendai 89ers“ mnogo manje i da je ovde centar umetničkog klizanja u Japanu, pošto je šokantna osvajačica zlatne medalje na OI u Torinu Shizuka Arakawa, „Sendai gore list“.