Brod „Perućac“ se probio kroz kanjon Drine

Brod „Perućac“ sa pedesetak putnika u subotu je prekinuo 22 godine dug muk kanjona Drine, i posle nekoliko sati plovidbe od hidroeletrane „Bajina Bašta“ kroz fantastičnu klisuru usidrio se u pristaništu Višegrada.

Meštani priobalja Republike Srpske i ribari sa čamaca oduševljeno su mahali vitkoj beloj lađi pod srpskom zastavom dok je sekla zeleno vodeno ogledalo reke.

- Ljudi se raduju trobojci, „Perućac“ je prvi srpski brod koji uplovljava u Višegrad od raspada Jugoslavije. Ovo je dan za istoriju - potreseno je komentarisao kapetan Jugoslav Jovanović Boban, manevrišući oko minijaturnog pontona, dok su s duge obale radnici iz Andrićgrada prekidali sve poslove i uzbuđeno pokazivali na brod i pozdravljali novinari i turistički radnike koji su se iskrcavali.

Putovanje je započelo nekoliko sati ranije sa pontona kraj hidroelektrane na veštačkom jezeru Perućac, gde je granična policija Srbije i BiH pregledala dokumenta učesnika ekspedicije i poželela im srećan put.

Snažni motori „Perućca“ potom su zabrundali i oko pramca broda su se zabeleli beli brkovi od vodene pene, rasterujući gomile smeća koje niz Drinu puštaju uzvodne komšije iz Crne Gore i BiH.

- Hvala bogu da sam dočekao da ponovo zaplovim kroz kanjon posle duže od dve decenije - komentarisao je Srbo Nikolić, učitelj u penziji. - Nekada su ovde svakodnevno plovila dva broda do Višegrada, ali su otkako je počeo rat nestali. Nisam verovao da ću ikada ponovo ploviti kanjonom Drine kraj kog mi je život prošao.

Sagovornik „Novosti“ pamti i vreme pre 1966. kad je hidrelektrana počela da radi. Tada su se brzacima reke još neukroćene branama spuštale „daščare“ i „gredare“, splavovi kojima je rekom transportovana drvena građa s obronaka Tare i Zvijezde, u vratolomnoj plovidbi duž okuka poslovično krive Drine. Izgradnjom elektrane „Bajina Bašta“ stvoreno je veštačko jezero i tok je postao mirniji, ali Drina nije „ispravljena“.

- Učiteljevao sam u selima koja su živela na ivici klisure - pokazuje Nikolić na vrh surih stena koje se nadnose nad rekom. - Ljudi su se bavili sečom, a kad je prestalo splavarenje i Tara proglašena parkom prirode država im je ponudila da ih preseli, a da u njihova sela pusti medvede da se razmnožavaju. Gordi gorštaci odbiše, ali danas su ta sela već iskopnela, u njima đaka odavno nema. Poslednji stanovnici čekaju poziv od Boga, a medvedi dolaze sami.

Stari učitelj se vajka nad uspomenama iz mladosti dok ulazimo u dugu klisuru čije se krečnjačke litice dižu i do 1.000 metara iznad reke.

- Ovde ti živi najlepša riba na svetu, mladica, koja je bila vitka i brza dok je Drina bila nezauzdana. Posle toga se i ona olenjila i ugojila, ili meni bar tako izgleda, jer ni sam nisam više mlad.

On se seća kako su se meštani sela sa obronaka klisure spuštali u dolinu kozjim stazama, kojima je i on svakodnevno po nekoliko sati pešačio na posao do škole. Sada tim stazama silaze na vodu samo brojne divokoze i medvedi koje zimi lovci love sa čamaca.

- Životinje su zaboravile da se plaše od ljudi, vidi samo kako ove divlje patke uporno plove i lete ispred broda koji nikada nisu ni čule ni videle - priča Nikolić.

- To drveće liči na ovdašnje ljude, žilave i sposobne da opstanu i u najgorim nedaćama. Drina je u 20. veku postala strašna granica čije su obe obale natopljene srpskom krvlju.

Njegove reči potvrđuje i veliki krst kraj crkvice u Miloševićima, nekadašnjem selu u delu Podrinja poznatom kao Stari brod.

Tu se 1942. odigrao jedan od najstrašnijih pokolja Srba, kad su ustaše Jure Francetića i muslimanske milicije ubile oko 6.000 civila. Zločin se krio sve do osamdesetih godina prošlog veka, zbog navodnog bratstva i jedinstva. Hodočasnici koji danas dolaze čamcima da se poklone senima mučenika u mali hram na obali Drine burno su pozdravili srpski brod.

Izvor: Novosti.rs