Cirih: Grad bezbrižnih tužibaba

Moćni vrhovi Alpa nad Cirihom. Iz aviona, kao nikad do tada, gledala sam nestvarni prizor. Sneg, koji se s najviših vrhova ovog planinskog masiva još nije otopio, pretapao se u oblake koji su, na momente, ličili na obrise padina. Pokušavala sam da razaznam gde prestaje sneg, a počinje nebo…

Avion Swiss Air-a lagano se spuštao ka kopnu. Beli vrhovi ostajali su iznad nas, a nepregledno zelenilo isprekidano “linijama”, bilo je pod nama. I, kao pravilno poreðane lego kockice, ukazao se grad.

Grad sireva, čokolade, satova i banaka. Setila sam se replike iz filma „Treći čovek”, kad Orson Vels kaže svom prijatelju: „Italija je imala Bordžije i velike zavere, ratove, atentate, razne katastrofe, ali je stvorila renesansu. Švajcarska živi u miru stotinama godina i stvorila je samo sat sa kukavicom! Ku-ku...”

Već prvi susret sa Cirihom, pokazao mi je drugačije: raskošno dizajniran, sa uređenim ulicama, sokacima, šetalištima, parkovima, izlozima, besprekorne arhitekture, odaje poslovnu, kosmopolitsku i elitističku atmosferu!

Dok je čak sedam ratova u kojima je Srbija učestvovala u proteklih samo 100 godina, razorilo i ono što je vredelo, stoleća mira donela su Švajcarcima (tako i Cirihu) obilje, bogatstvo i spokojan život. I, uopšte, ne čudi što je ovaj grad 2006. godine proglašen mestom sa najkvalitetnijim uslovima života na svetu.

Od svog nastanka, kao rimski carinski grad, Cirih je bio povezan sa novcem. Pridruživanjem Švicarskoj konfederaciji polovinom 14. veka, nastavlja da se razvija kao trgovački, ali i kulturni, umetnički, intelektualni, poslovni centar. Vojna neutralnost i neučestvovanje u Prvom svetskom ratu bili su od presudnog značaja da se veliki broj, između ostalih, umetnika iz celog sveta skloni i u Cirih.

Tako je 1916. godine u kafeu “Cabaret VoltAire” nastao umetnički pokret koji akcenat stavlja na besmislenost civilizacije koja uništava sopstvene vrednosti – dadaizam. Gotovo četiri decenije pre toga, 1877. godine otvorena je ciriška berza, i danas najvažnija u Švajcarskoj, te uz bankarstvo, turizam i proizvodnju svetski poznatih čokolada, predstavlja osnov ekonomske moći.

Javni prevoz

Brodiæ na Limatu, Foto: leojoe/Flickr

Ovaj grad banaka, satova, vojničkih peroreza, fontana, sireva i čokolada, okružen planinama, a ispresecan jezerom Cirih i rekom Limat, spajaju bešumni, brzi, čisti i, nadasve, “švajcarski precizni” vozovi i tramvaji. Iako prebogat, te sa nebrojeno mogućnosti za izbor javnog prevoza, Cirih je grad bez metroa. I to, po izboru njegovih stanovnika, koji su se pre tridesetak godina, na referendum, izjasnili protiv njegove izgradnje. Smatrali su da će to zagaditi vazduh, pa su izabrali ekološki prihvatljivije tramvaje, koji na stanicu stižu na svakih šest minuta. Ovakva preciznost moguća je zahvaljujući tome što su pruge opremljene specijalnim senzorima, koji prenose lokaciju i brzinu svakog pojedinog tramvaja u kontrolni centar. Tamo se, potom, po potrebi određuje da vozilo smanji ili poveća brzinu, kako bi stiglo tačno na vreme. Ovu preciznost pokazuje i svetleći displej na svakoj stanici, koji odbrojava preostale minute. I kad na ovom ekrančiću “otkuca” nula, tramvaj ulazi u stanicu.

Uz to, Cirih ima jednu od najgušćih mreža javnog prevoza na svetu, tako da se iz bilo kog kraja lako prevezete u koji god deo grada želite. A osim tramvaja, pogotovo ako idete van gradskog jezgra, imate mogućnost da izaberete i voz. Jednospratni ili dvospratni. Na nekoliko mesta u centru, moguće je prevesti se i “uspinjačom” (nismo utvrdili pravi naziv ove pokretne kabine), koja ima samo po jednu stanicu (uzbrdo i nizbrdo), a ruta koju prelazi, kraća je od pola kilometra. I ovo je bila prva, od ukupno dve stvari, koje nisu funkcionisale po principu uvreženog verovanja o švajcarskoj nepogrešivosti. Srećom, odvezli smo se uzbrdo, kako bismo videli panoramu, ali kad smo pokušali da se na isti način vratimo, ova “sprava” nije radila.

Verovatno najlepši, ali ne i najbrži, način da se obiđe ovaj švajcarski kanton, jeste brodićima. I sve to sa samo jednom kartom, koja važi za sve ciriške javne prevoze, a koja se prodaje na specijalnim kioscima-automatima, sa “touch-screen” kontrolorom.

Iako tokom četvorodnevnog boravka u ovom gotovo polumilionskom gradu nijednom nismo naleteli na kontrolore, vodiči Turističke organizacije Ciriha tvrde da su vrlo ljubazni, nepredvidivi po pitanju vremena nailaska i nemilosrdni kad je reč o naplati kazni. Ali, i da “šetkaju” po prevozu pre svega zbog turista, koji umeju da se prošvercuju. Na pitanje da li svi Švajcarci redovno kupuju karte, samo su nas zbunjeno pogledali.

Ono za šta karte nisu potrebne, uz to ni na koji način ne zagađuje životnu sredinu, a u nevelikom centru grada služi kao prevozno sredstvo, jesu bicikli. I to besplatni. Rentiranje (ako se najam bez para tako može nazvati) ovih dvotočkaša je moguće na desetinama “punktova” u gradu. Potrebno je, ipak, da se ostavi 20 franaka, kao zalog, i prevozno sredstvo je vaše koliko god želite.

Jezik

Foto: John Yavuz Can/Flickr

Kao i u celoj zemlji, i u ovom finansijskom centru moći Švajcarske, stanovnici govore neki od četiri službena jezika: nemački, francuski, italijanski i retoromanski. Najviše (u čak više od 90 odsto) se, ipak, priča nemački, ali takozvani Swiss German.

Tako da, ako Švajcarac ne želi da ga Nemac ili Austrijanac razume, on će upotrebiti sleng, koji više liči na holandski, sa dosta nazalnih vokala (hhhrrrrrr), pevanja, ali i reči koje su potpuno promenjene. Na ulici, u restoranu ili u prodavnici, čak i ako ih pitate nešto na engleskom, odgovoriće vam na svom jeziku.

Ali, kad zavrtite glavom, tužno pogledate i skrušeno kažete kako nažalost ne govorite nemački, ljubazno će razgovor s vama nastaviti na engleskom.

Dobrosusedski odnosi

Foto: jeckman/Flickr

Iako fini i ljubazni, stanovnici Ciriha važe za neviđene tužibabe. A svako ko krši i najmanji propis, najviše strepi od svog prvog komšije. Recimo. U ovom gradu je iznošenje smeća iz kuće dozvoljeno samo određenim danima, dva puta nedeljno. Ako ponedeljak nije jedan od ta dva dana, a vi svoju kesu sa đubretom ipak bacite, budite ubeđeni da će vam u roku od nekoliko dana na kućnu adresu stići kazna. Neko vas je sigurno video i odmah prijavio.

Taj isti komšija će vas prijaviti i ako ste nepropisno parkirali automobile (a nepropisno je i ako ste samo nagazili plavu parking liniju), istresli stolnjak preko terase, pustili muziku u vreme “kad joj nije vreme” ili, čak, prekršili gradski propis o tuširanju. A propis kaže da je nakon 22 sata zabranjeno kupanje, jer voda koja pada po kadi ili tuš kabini pravi buku. (Ovako nešto sam videla samo u Madridu, ali je njihov tajming za zabranu, pomeren za dva sata, odnosno od ponoći.)

Na jednom od ovdašnjih foruma o “Švici”, “dobrosusedske” odnose neko je prokomentarisao sledećim reèima: “Naravno, uvek postoje manje i više tolerantni ljudi, ali u proseku ono staro „da komšiji crkne krava“ mislim da je još mnogo zastupljenije u Švici, naravno uvijeno u kulturnu oblandu i prezentovano kao briga za bezbednost, za zelenilo, za marsovce...“

Standard

Foto: Daquella manera/Flickr

Viđeno očima turiste iz Srbije, ovaj “tužibaba model” ponašanja je sigurno doprineo da grad izgleda besprekorno čisto i uređeno. Svaka fasada je okrečena, svaka klupa ofarbana, pločnici su bez ijednog okrnjenog kamenčića, trava svuda uredno i podjednako pokošena, artikli u prodavnicama “pod konac” poređani.

I sve, ali baš sve, brutalno skupo: od garderobe ili aksesoara u prodavnicama, preko hrane i pića u restoranima i kafićima, do uličnih “fast-food” zalogaja. Cene su bar 20 odsto više nego u drugim evropskim gradovima. A krediti se ne uzimaju samo za stanove, automobile ili neku drugu krupniju investiciju, već ih je moguće podići i za izlazak u ekskluzivniji restoran.

Ovakav život omogućavaju, zapravo, veoma (gotovo nestvarno) visoke prosečne plate zaposlenih u Cirihu: 7.000 franaka (iliti oko 5.500 evra). “Prosek” je, zapravo, posledica velikog broja zaposlenih u bankarskom (i uopšte finansijskom) sektoru, gde se vrte milijarde i milijarde (čega god) dnevno, a zaposleni mesečno zarađuju više nego uspešan srpski bankar godišnje.

Da ne bude zabune, nemaju baš svi toliko sreće da sasvim bezbrižno žive u gradu para. Jedna epizoda, ispričana na glavnom šetalištu, u ulici Banhofštrase, pokraj načičkanih, jedna do druge, radnji u kojima se prodaju Prada, Chanel, Armani, Gucci, rastužila me je toliko da sam bila spremna da svoj posao, koji, u principu, ne bih menjala ni za šta na svetu, ustupim, tačnije zamenim, sa ženom koja nam je bila turistički vodič. Ona je, naime, pomalo ljutito, a više tužno, govorila o svom skromnom životu i, pokazujući na izloge pomenutih robnih marki, izjadala se kako za svoju mesečnu platu u ovim prodavnicama ne može da kupi sve što joj je potrebno za tu sezonu. Uvek joj malo zafali.

Tužna priča, pomislih. A onda sam se setila onih kredita za večeru, pa mi pade na pamet da bi dotična dama svoju ekskluzivnu večeru tog meseca mogla da zameni za par Manolo Blanik cipela, te da neće ostati bosa.

Čokolada

Tako sam, umirivši savest, i otpivši gutljaj vode sa jedne fontane, mogla da nastavim laganu šetnju ka jezeru. U Cirihu se, inače, voda ne kupuje. U gradu postoji više od 1200 fontana i javnih česmi, sa kojih svi piju vodu, a Švajcarci se diče time da je ne samo ispravna, već i bolja od onih flaširanih.

Diče se i najboljom čokoladom na svetu. Jedna od najčuvenijih čokolaterija u Cirihu je čuvenog proizvođača Šprungli, koja je u Banhofštrase gotovo uvek puna, iako je samo 100 grama ovog slatkiša oko 10 franaka, a kolači napravljeni u ovom carstvu čokolade i višestruko su skuplji.

Nešto jeftinije poslastice su u drugim poslastičarnicama, kojih ima na svakom koraku, a gotovo da nema prodavnice u kojoj ne može da se nađe na desetine različitih veličina i varijanti, nama dobro poznatih, “slatkih zalogaja Alpa”, odnosno čuvenih “toblerona”.

A kad smo kod čokolada, jedna od najvećih atrakcija su plavo-ljubičaste krave, kakve smo viđali samo na omotima čokolada. Ovde se nalaze na mnogim balkonima kuća, napravljene su od različitih materijala, a predstavljaju jedan od simbola Ciriha.

Turizam

Foto: comzeradd

Nakon šetnje duge kilometar i po duž Banhofštrase, stiže se do jezera, okruženog restoranima i kafićima, velelepnim kućama i malim ekskluzivnim prodavnicama. U ovim zanatskim radnjama prodaju se suveniri, poslastice ili nakit, ručno rađeni tehnikama koje se u porodičnim manufakturama prenose s generacije na generaciju. Takva mesta je najlakše prepoznati po luksuzno i minimalistički uređenim izlozima, ali bez cena na izloženim artiklima, što pokazuje da su prilično skupi.

Izduženog oblika i širine od jednog do četiri kilometra, jezero više liči na mirnu reku. Površine je 88 kvadratnih kilometara, a najveća dubina iznosi 143 metra. Od njega teče reka Limat, deleći centar na istoči i zapadni. Sedam velikih mostova povezuje obale, omogućavajući prelazak u kom god delu grada poželite. Ili, kod koje god plaže poželite. Zanimljivo je da Cirih, iako uvek pun turista, najveći broj poseta beleži upravo leti, u najtoplijim danima, jer je jezero, zbog svoje veličine, ali i veoma čiste vode, idealno za kupanje i sunčanje na velikim travnatim plažama.

Osim jezera, posetiocima se nude različite ture obilaska grada: posete glavnim muzejima i kulturnim znamenitostima, sa odlaskom na piće u “Cabare VoltAire”, poseta modernim delovima grada, obilazak sportskih objekata, ili odlazak na neki od vidikovaca odakle se najbolje vidi gradska panorama (kojom dominira crkva svetog Petra, čiji zvonik krasi sat prečnika 8,7 metara (najveći u Evropi), a čija se velika kazaljka, da bi otkucala jedan minut, pomera za 45 santimetara).

A možda najveću atrakciju čini odlazak na obližnje brdašce odakle se, s jedne strane vidi grad, a s druge prelepe zelene padine iz kojih kao da su nikli Alpi. Venac od snega prekrio je gornji deo planinskog masiva. Moćni vrhovi Alpa, kakve sam gledala iz aviona, sada su se pretapali u oblake. Pokušavala sam da razaznam gde prestaje sneg, a počinje nebo…