Bolonja: Učena, crvena i debela

Duž plodne doline reke Po, tik uz Apenine, proteže se drevni rimski put Vija Emilija. Velika gradska kapija, i put se pretvara u kaldrmisanu ulicu sa zasvođenim trotoarima... Visoke crvenkaste i narandžaste kuće, gužva, mirisi svežeg slatkog peciva, mračne radnjice prepune ogromnih, mirisnih koturova na kojima je utisnuto Parmigiano Reggiano. U daljini se naziru dve čudne, vitke građevine – jedna neobično visoka, druga opasno nakrivljena. Put se širi, pred očima se ukazuju grandiozne crkve, mnoštvo stubova, zidine sa puškarnicama, kupole, tornjevi, ogromni trgovi, u pozadini su obronci Apenina... Dobro došli u Bolonju!

Učena Bolonja

Rimska kolonija Bononija, nazvana po starosedelačkim keltskim plemenima Boi, polako se razvila u regionalnu prestonicu. Posle duge stagnacije tokom srednjeg veka, jedna mudra odluka – izgradnja Archiginnasia (univerziteta), doprinela je da se ovaj provincijski gradić pretvori u pravu užurbanu studentsku metropolu koja od tada pa do danas ostade ista: Alma Mater Studiorum, najstariji univerzitet zapadnog sveta, osnovan 1088.

Neptunov trg

Nije loš osećaj biti u amfiteatru i nagađati gde su sedeli Petrarka i Dante pre nekih 700 godina, a sve to uz predavanja profesora Umberta Eka. Radoznali studenti mogu i da prelistaju neku od originalnih srednjovekovnih knjiga u prvoj univerzitetskoj biblioteci, ili bar da prošetaju oslikanim hodnicima velelepnog zdanja zvanog Palazzo di Archiginanasio, gde je bilo glavno sedište univerziteta. Poseban ugođaj je istražiti mali amfiteatar, sav u drvenim duborezima, koji je bio namenjen za javni čas anatomije, sa velikim mermernim stolom za seciranje na koji sa visine gledaju dve drvene čovečje figure, dok se sa naspramnog zida smeška drvena verzija Gasparea Taljijakozija, prvog plastičnog hirurga sa sve nosom u ruci.

Danas je pola stare Bolonje zapravo univerzitet: malo-malo pa tokom šetnje nabasate na neki fakultet, a od oko pola miliona ljudi koji tu žive, čak 100.000 su studenti, što iz Italije, što iz ostalih krajeva sveta. Zahvaljujući tome, Bolonja je pravi mravinjak, mesto gde su prepuni kafići, ali isto tako i krcate knjižare na svakom ćošku. Nije ni čudo što se baš ovde, u samom centru grada, 2001. godine otvorila najveća medijateka u Italiji. Potpuno neverovatno zdanje: spolja prava srednjovekovna palata, a unutra moderno dizajnersko čudo – trospratni atrijum sa providnim podom ispod koga se vide ostaci nekadašnjih etrurskih i rimskih vila koje su nekad bile na tom mestu. Enterijer centralnog atrijuma nasleđen je od botaničkog vrta prirodnjačkog fakulteta, a užurbani duh berze, koja je tu bila skoro sto godina i po kojoj se biblioteka i zove Sala Borsa, svakako je ostao! Iz atrijuma se ulazi u pravu multimedijalnu riznicu: papirne i elektronske knjige, časopisi, mape, enciklopedije, muzika, filmovi... Čak i ako niste član, možete slobodno istraživati, sedeti, čitati i uživati u atmosferi jer svi imaju pristup knjigama i svem materijalu.

Kule i lukovi

Kažu da je u Bolonji nekad bilo oko 180 kula raznih visina, ali čemu su one služile i zašto su izgrađene nije baš najjasnije. Sve su nastale negde između 12. i 13. veka, dok su bile u jeku borbe za prevlast između uticajnih gradskih porodica, a u visini kula se ogledala moć i imućnost graditelja. Kako je vreme prolazilo, neke su se skrile među novonastale zgrade, neke su se zbog nevešte gradnje brzo urušile, a neke se samo nakrivile. Među dvadesetak preostalih, dve najimpozantnije kule koje stoje jedna uz drugu, u samom centru grada, glavni su simbol Bolonje. Prva, zvana Asineli kula, najviša je sa svojih 97 metara, a druga, Garisendi, najkrivlja je od svih. Sa svojih 48 metara visine, Garisendi odstupa od vertikalne ose za čak 3,2 metra.

Posebno zanimljiv element srednjovekovnog neimarstva bili su lukovi, zapravo zasvođene ulice. Bolonjezi su među prvima uvideli praktičnost ovakve gradnje, pa je još 1288. godine donet specijalan zakon kojim se gradnja lukova na mestima od javnog interesa uvodi kao obavezna. Zahvaljujući ovome zakonu, koji je još uvek na snazi, bolonjske arkade su se očuvale i postale deo Uneskove svetske kulturne baštine.

Pošto je u Bolonji zasvođeno čitavih 38 kilometara trotoara, ulice su pretvorene u zaklon od kiše ili vrelog sunca. Kapije, ulazi i radnjice lukavo su smešteni između lukova; ceo univerzitet, sa svojim prostranim atrijumima, skriven je između kolonada, pa čak i zgrade u novim predgrađima imaju arkade. Lukova ima raznih, od drvenih srednjovekovnih, preko skromnih zemljanih, niskih, uskih, pa do raskošnih kamenih, kitnjastih, visokih... Među svima njima jedan je posebno zanimljiv, a za njega se vezuje posebna priča. Naime, brdašce iznad Bolonje je mesto na koje je u 11. veku, prema legendi, doneta ikona Bogorodice sa Hristom, koja je, navodno, delo apostola Luke. Tako je od davnih vremena crkva Svetog Luke u kojoj se čuva ova ikona postala mesto hodočašća. Krajem 17. veka imućni građani Bolonje odlučili su da, u svom stilu, sponzorišu izgradnju arkada od gradskih kapija, pa do samog ulaza u crkvu na vrhu brda, čime je nastao najduži zasvođeni prolaz na svetu, dug čitavih 3,7 kilometara! Prava poslastica za ljubitelje šetnje – iz užurbane gradske vreve stiže se pravo na obronke Apenina, i to bez izlaska pod vedro nebo!

Između lukova i kula prostiru se neverovatno lepi i prostrani trgovi i na njima drevne crkve. Glavni trg, centar zbivanja je grandiozna Piazza Maggiore, na kome se nalazi bazilika Svetog Petronija iz 14. veka. Ona je po veličini trebalo da nadmaši hram Svetog Petra u Rimu, ali su fondovi ipak preusmereni na izgradnju univerziteta, tako da nikad nije potpuno dovršena.

Na Trgu Svetog Stefana je još jedan od simbola Bolonje – crkva Svetog Stefana, koja datira još iz prvih vekova hrišćanstva. Centralni deo ovog benediktinskog manastira izgrađen je po uzoru na crkvu Hristovog groba iz Jerusalima.

-------------------------------------------------------------

Crvena Bolonja

Kad bacite pogled sa vrha Azineli kule, jasno je zašto se Bolonja naziva crvenim gradom – cigla, crvene fasade, crepovi – sve je u nijansama crvene, narandžaste i žute boje. Postoji još jedan razlog, koji možda već naslućujete: ovde je bilo jedno od glavnih uporišta pokreta otpora (italijanskih partizana) tokom Drugog svetskog rata, a komunistička partija je i nakon rata na gradskim izborima uvek ubedljivo pobeđivala.

-----------------------------------------------------------

Debela Bolonja

Bolonju karakterišu tri epiteta – La dotta, La rossa, La grassa – učena, crvena, debela. Videli smo zašto je učena i crvena, a ko dođe da proba ovdašnju hranu shvatiće i zašto je debela. Obroci su ovde svetinja, povod za druženje i čavrljanje, a termini se strogo poštuju – restorani se pune tačno u 13 sati i posle 20 sati.

Sramota je otići iz Bolonje a ne probati svetski čuven ragu alla bolognese, koji se pripravlja od goveđeg mesa, slanine, šargarepe, celera, luka, suvog belog vina, mleka i, naravno, paradajza. A pre toga, za meze tu je najpoznatija bolonjska kobasica – mortadela, koja vuče korene još iz srednjovekovnih dana, i kriška parmezana. Naravno, obrok je nepotpun bez čaše vina po kojem je poznata cela regija... I na kraju, neizostavni dezert: torta di riso, ili torta od pirinča, sočna zlatnožuta masa sa pirinčem, žumancima i marcipanom, specijalitet još od antičkih vremena. Pa prijatno!

Slike i tekst Nenad Prodanović