Preminuo Jovan Ćirilov

Jovan Ćirilov rođen je 30. avgusta 1931. godine u Kikindi, gde je i maturirao u tamošnjoj gimnaziji. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1955. godine. Iste godine biva angažovan kao asistent režije i mlađi dramaturg u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Skoro deceniju kasnije, 1967, prelazi u Atelje 212 gde nastavlja da radi kao dramaturg. Godine 1985. u imenovan je za upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i tu ostaje da radi do penzionisanja 1999. godine.

To je ujedno i najduži mandat među upravama JDP-a, a u tom period nastale su kultne predstave “Putujuće pozorište Šopalović”, “Per Gint”, “Rodoljupci”, “Buđenje proleća”, “Ruženje naroda u dva dela”, “Lažni car Šćepan Mali”, “Bure baruta”, “U potpalublju”, “Beogradska trilogija”…

Od osnivanja Bitefa 1967. godine do danas je umetnički direktor i selektor tog međunarodnog festivala. Bio je predsednik Nacionalne komisije pri Unesku (Jugoslavije, a potom Srbije) od 2001. do 2007. godine, a zatim predsednik Komiteta za kulturu iste Komisije.

Francuska ga je nagradila ordenom Viteza umetnosti i književnosti (1992), a Srbija ga je odlikovala Sretenjskim ordenom trećeg stepena (2012).

Dvostruki je dobitnik Sterijine nagrade za novinsku pozorišnu kritiku i za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti. Dobio je Oktobarsku nagradu Grada Begrada za životno delo.

Autor je brojnih teatroloških eseja, romana i zbirki pesama kao i antologija drama (srpske savremene drame na engleskom jeziku, engleske i američke savremene drame, najkraćih drama na svetu) i rečnika.

Aktivno je pisao kolumne u brojnim dnevnicima i nedeljnicima od 1986. godine. Na srpski je preveo drame Fraja, Brehta, Šeparda, Ženea… Predsedavao je nacionalnom komisijom za UNESCO (od 2001).

Mesto i datum komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni, saopštilo je Jugoslovensko dramsko pozorište.

Foto: FoNet

“Jovan je poseban. Nikog ne ostavlja ravnodušnim. Osim nepreglednog znanja i iskustva, ima i neponovljivu harizmu. Voli da Beograd bude svet”, pisala je o njemu Mia David u intervjuu koji je Ćirilov dao 2007, a koji možete pročitati OVDE. Na pitanje Branka Čečena u intervjuu iz 2010. godine “Da li Vam je bavljenje pozorištem omogućilo da budete slobodniji od trgovine, politike, i pravljenja kompromisa”, Ćirilov je odgovorio:

“Ja se osećam slobodnim. Čak i te materijalne teškoće koje pozorište ima prevazilaze se na razne načine – ako BITEF ima manje para, onda ima manje predstava, ali su one kvalitetne. Čovek nije slobodno biće, uslovljen je svojim fizisom, mestom rođenja, okruženjem, ali ja se osećam do krajnjih mogućnih granica slobodnim, koliko čovek to može da bude. Ako čovek svoja ograničenja priznaje i zna da ih izbegne, kao toreador, to je ostvarenje slobode. Jedino što mi je neprijatno da govorim o tome, jer ne volim gordost: ‘Ko se hvali sam se kvari’. Ali možda nekome mladom to što govorim može da bude od koristi – sopstvena sloboda može da se ostvari, samo mora čovek da bude malo hrabar. Da ni u čemu ne pretera, ni u tome da se hvali, ni da se povlači pred svetom, da ne ističe nepotrebno svoje poglede na svet ili seksualnu orijentaciju, već da živi sa osećanjem mere.”

Kada je u septembru ove godine uoči 48. Bitefa razgovarao sa Borkom Trebješanin, upitan čega se plaši i da li za nečim žali, odgovorio je: “Nemam običaj da za nečim žalim. (…) A plašljiv nisam.”