Džoan Baez u BG: Ima neka tajna veza

Koliko je beogradski koncert koji je Džoan Baez održala 18. oktobra u Domu sindikata bio poseban ne samo za publiku, već i za ovu legendarnu američku umetnicu, govori i podatak da je na kraju koncerta, vraćajući se na drugi bis, na iznenađenje mnogih otpevala pesmu „We Shall Overcome“. Istu onu pesmu koju je pevala uz Martina Lutera Kinga tokom Marša na Vašington, dajući tada nadu svima koji su došli da se bore za svoja prava i slobodu. Istu pesmu koju je, kako sama kaže, prestala da peva pre neko vreme.

„Ne volim da pevam tu pesmu ako je to samo jeftini nostalgičarski trik, znate, jer je to tako značajna pesma“, kazala je Baez u razgovoru za B92 nekoliko nedelja pre dolaska u Beograd. „Kada god osetim da ta pesma ljudima daje nadu i da ih podseća na promene... Onda mi se čini kao naprirodnija stvar da je pevam.“

A koliko je koncert ove neverovatne žene, koja u svojoj sedamdeset trećoj godini bez problema kreće na svetsku turneju, bio poseban publici govori i to da je Dom sindikata bio na nogama, ispunjen aplauzima, ne samo na kraju, već i na početku koncerta, čim su je Beograđani ugledali prvi put u svom gradu još od kraja osamdesetih.

Foto: Tanjug / Oksana Toskiæ

„Prava narodna pesma mora da bude veoma tužna, veoma duga, i neko mora da umre na kraju“, objasnila je Baez pre nego što će pred beogradskom publikom otpevati „Lilly of the West“. Muzičko putovanje kroz američku folk muziku i neverovatne priče nabijene emocijama, istim onim koje osećaju ljudi na svim meridijanima, Baez je započela pesmom „God Is God“, obradom klasika Stiva Erla, ne bi li potom utonula u ono što joj najbolje leži, prvu od niza pesama Boba Dilana, koga je pre pola veka predstavila svetu i dala mu najdivniji vetar u leđa.

Od „Farawell Angelina“, „It’s All Over Now, Baby Blue“ i „Seven Curses“ preko sasvim besmrtne „Forever Young“ („Traže mi da je pevam i na svadbama i na sahranama...“) do na bis ispevane „Blowin’ in the Wind“, Baez kroz Dilanove stihove i dalje plovi tako vešto i jednostavno, kao da sa njim nije doživela emotivni brodolom pre više decenija.

Još veštija, znatno i emotivnija, jeste u pesmi „Diamonds and Rust“, koju je napisala upravo nakon jednog nesrećnog telefonskog razgovora sa Dilanom, i koju uglavnom čuva za kraj zvaničnog dela svojih koncerata. Ova pesma dođe kao makar jedan savršen odgovor na Dilanovu, ko zna po redu koju opasku, da su njeni stihovi bezvredni, svedočeći da je prava šteta što Baez nije napisala više pesama tokom karijere.

Jedno od prvih većih iznenađenja koncerata bilo je, bez sumnje, izvođenje pesme „Ima neka tajna veza“, koju je Baez tako jednostavno otpevala na srpskom, izazvavši opšte oduševljenje publike. Da se i dalje seća ovih krajeva pokazuje i prilikom pevanja pesme „Give Me Cornbread When I’m Hungry“, tražeći od publike „onu vašu reč“ (proja), menjajući potom viski iy stihova u rakiju.

Njen glas, nije bilo teško čuti, jasno je nagrizao zub vremena, ali ga Baez tokom većeg dela koncerta uspešno kontroliše. U pauzama između pesama voli da priča o stihovima koje izvodi, otkrivajući zanimljive istorijske, ali i lične priče koje stoje iza njih. Kada ne peva držeći gitaru, već uz pratnju klavira, redove tih priča ispisuje i rukama pa je bilo uživanje gledati je dok peva „Jerusalim“, uz svedenu, ali vidno emotivno gestikulaciju. „Sledeća pesma ima mnogo priča, ali ja ću vam ispričati samo jednu od njih, onu moju“, pripoveda Baez najavljujući pesmu „Swing Low, Sweet Chariot“. „Bilo je to 1963. u Misisipiju, u sred velike borbe za ljudska prava. Imali smo demonstracije u Grenejdi i King je trebalo da održi jednu od svojih misa. Međutim, bio je toliko umoran da je zaspao i nije se pojavio u dva popodne, kada je trebalo da izađe pred ljude. Nije ga bilo ni u tri, ni u četiri, pa su ljudi došli kod mene i zamolili me da ga probudim. Nisam znala kako sad ja to da učinim, pa sam mu odsvirala ovu pesmu. Na to se on samo okrenuo na drugu stranu i kroz san promrmljao: ’Verujem da sam upravo čuo glas nekog anđela.’“

Na koncertu su se mogle čuti i pesme koje je otkrila tokom svojih ranijih poseta Južnoj Americi, kada se muzikom hrabro protivila tamnošnjim diktatorima, kao što je divna „Mi Venganza Personal“.

„Tamo sam na jednom koncertu upoznala neverovatnu ženu od 107 godina, koja nije bila zadovoljna sa mnom, jer sam se žalila kako sam umorna, kako me bole stopala od toliko marširanja. A ona je imala 107 godina, i dalje je marširala“, priseća se Baez.

Sa njom na sceni nastupili su multiinstrumentalisti Dirk Pauel i Gabrijel Haris, koji je temperaturu Doma sindikata podigao izvrsnim solom, a ništa manje izvrsnu vokalnu podršku u pojedinim pesmama pružila joj je asistentkinja Grejs Stamberg.

Foto: Tanjug / Oksana Toskic

Inače sporiji početak koncerta, koji je tek na trenutke otkrivao raskoš njenog talenta, uspešno je nadjačala uzbudljiva završnica, a Baez se na scenu vraćala dva puta, nagradivši višestruko beogradsku publiku koja ju je, kako priznaje, očarala.

Prvi bis otpočet je pesmom „The Night They Drove Old Dixie Down“, retkim malim iznenađenjem koje nije često svirala na evropskom delu turneje. Potom su usledile „Imagine“ Džona Lenona koju je deo Doma sindikata ispratio mirno, dostojanstveno i na nogama, kao da je u pitanju himna, kako primeti neko mudriji, da bi se pre pozdravila od publike pesmom „Blowin’ in the Wind“.

Potom kako i sama reče: „Zašto bismo sada išli kada je tako dobro“, vratila se na još jedan bis, otvorivši ga pesmom „Donna Donna“ koju je učinila planetarno poznatom šezdesetih, a koju je u pojedinim trenucima publika pevala glasnije i umilnije od nje. A potom je, otpevala i „We Shall Overcome“, kao da je znala koliko je njenim beogradskim prijateljima po muzici potrebno nade u ovim nestalnim, često tmurnim vremenima. I zaista, to što je poklonila ovu pesmu publici na kraju nastupa, činilo se kao najprirodnija stvar na svetu.