Kako se razvijao balet u Srbiji

Nastao u Italiji tokom renesanse, balet se od 15. veka lagano širi na ostale zemlje da bi do kraja 18. veka počeo da se prikazuje u operama širom Evrope. Sa velikim zakašnjem u Srbiju je stigao dolaskom primabalerine, pedagoga i koreografa slavnog ruskog Marijinskog teatra Jelene Poljakove.

Dvadesetih godina dvadesetog veka u Narodnom pozorištu osnovana je glumačko-baletska škola koju je vodila Poljakova kao i Balet pri Operi Narodnog pozorišta.

Iz ove škole ponikle su prve srpske balerine Anica Prelić, Sonja Stanisavljević, Nata Milošević i Nataša Bošković, vrhunska balerina međuratne epohe kojoj je slavna ruska balerina Ana Pavlova prilikom posete Beogradu 1927.godine prorekla veliku karijeru.

Istorija srpskog baleta ponosno beleži blistave nastupe Bošković na svetskoj baletskoj sceni sa trupom "Ana Pavlova" u kojoj je igrala pod imenom primabalerine Kraljevskog Narodnog pozorišta u Beogradu.

Prema rečima koreografa i balerine Aje Jung u jednom trenutku, i to ne tako dugo od samih pocetaka rađanja baleta u Jugoslaviji, Beograd je postao važan centar, bilo je tu značajnih gostovanja, a neki naši baleti su postavljani u isto vreme, ili sa malim zakašnjenjem u odnosu na Pariz, Rim, London.

Aja Jung, direktorka BFI

"Pratio se puls sveta, nažalost taj period nije dugo potrajao, trend otvorenosti i stremljenja prema onome što je svetsko zamenilo je samozadovoljstvo našim, bez dalje potrebe za dijalogom, istraživanjem, a to je opasno za svaku umetnost, možda najviše za baletsku", rekla je Jung Tanjugu.

Baletska umetnost se u Srbiji veoma brzo razvijala zahvaljujući umetnicima koji su došli iz Rusije, zemlje koja je do danas neprikosnovena svetska baletska sila, koja je svetskoj kulturnoj baštini podarila najznačajnije balete, koreografe i igrače.

Uporedo se razvijala i baletska pedagogija koju su takođe u Srbiji začeli ruski baletski umetnici, vrhunski profesionalci koji su imali svoje privatne baletske škole.

Prva državna baletska škola "Lujo Davičo" osnovana 1947.godine dugo je bila jedina ustanova za školovanje igrača u Srbiji. Nove škole otvaraju se posle 2000.godine, vode ih najugledniji srpski baletski igrači i koreografi.

Prema rečima mladog baletskog umetnika, jednog od najomiljenijih koreografa beogradske baletske scene Aleksandra Ilića, poslednjih nekoliko godina povećao se broj privatnih baletskih ustanova sa različitim programima: Škola igre Ašhen Ataljanc, Škola Nacionalne fondacije, Studio Kostjukov- Dragičević.

"Mislim da su i pored različitog programa ove ustanove usaglašene sa svojim programom ali bez upečatljivije autonomnosti ideja. Obzirom da su mlade škole, treba im dati vremena da se razvijaju i pokažu na koji način će svaka od njih negovati svoju posebnost. Prateći završne koncerte svakako je činjenica da u talentu ne oskudevamo", izjavio je Tanjugu Ilić.

Osnivač Beogradskog festivala igre koji je za deset godina postojanja umetničku igru postavio u centar pažnje, stvorio novu mladu publiku, Jung je pre tri godine pokrenula Baletsku školu Nacionalne fondacije za igru.

Prema njenim rečima to je prva profesionalna škola koja svoj rad isključivo temelji na iskustvima i programima inostranih baletskih skola, na radu inostranih pedagoga sa našom decom.

"U vreme kada smo započinjali svoj program, u saradnji i uz pomoć Akademije Teatra milanske Skale, pojavilo se par privatnih studija domaćih baletskih umetnika, što smatram velikim uspehom naše inicijative", kazala je Jung.

O tome šta znači otvaranje odeljenja čuvene baletske škole iz zemlje gde je rođen balet, Akademije Teatra milanske Skale, Jung kaže da očigledno za Srbiju ne znači mnogo.

"Pitanje je koliko je nama uopšte stalo do umetnosti, profesionalne edukacije mladih talenata i budućnosti, ovo je zemlja lakih nota, narodnih veselja, politikantskih prepucavanja", istakla je Jung.

gabrielsaldana/Flickr.com

Ona smatra da je ogromna privilegija mogućnost da deca u Beogradu rade sa pedagozima iz Akademije Teatra milanske Skale, Akademije Vaganova, Akademije Princeze Grejs iz Monte Karla ili da tokom Beogradskog festivala igre budu viđena od strane direktora Baleta iz Beca, Holandskog plesnog teatra, Kulberg baleta, da odlaze na seminare u Bugarskoj i Italiji.

Jung ističe da u Srbiji nema školovanih baletskih pedagoga, jer ne postoji viša stručna škola ili akademija za bavljenje pedagogijom a donesen je "nakaradni zakon koji omogućava da i oni koji ne znaju baš ništa o baletskoj pedagogiji, a često nemaju ni igračkog iskustva, neometano rade".

To je, kako kaže, štetno za svu decu koja bi možda mogla da prave velike karijere u svetu i zato nju zanima isključivo rad sa strancima.

"Ako ne znamo, zovemo nekoga ko zna", kaže Jung za koju balet u Srbiji još živi u vremenu oko 1960. godine, "i to više po hodnicima i bifeima, a mnogo manje u baletskoj sali" a strukovna udruženja se još bave negovanjem stalnog radnog odnosa.

Ona ističe da u svetu danas nijedan ugovor baletskih igrača ne traje duže od 10 meseci, koliko traje pozorišna sezona, tako je i sa glumcima, pevačima a u našim udruženjima sede oni kojima stalni radni odnos, sva bolovanja, trudnoće, sigurna penzija, a posle možda i nacionalni dodatak, beskrajno odgovaraju.