Pogledi na Palić (2)

Flešbek na prethodno veče.

Dobri muslimani, duhoviti Nemci

EXT./NOĆ/LETNJA POZORNICA

Projekcija u 21h. Turci. Adam i đavo. Reditelj: Bariš Pirhasen. Neka železnička stanica u nedođiji, oko nje zajednica običnih pobožnih ljudi (železničara, konduktera, seljana), u koju se spušta novi hodža da im ojača veru, a njihovu decu (među njima i naslovnog Adama) poduči Kuranu. Međutim, on ne dolazi sâm. Da bi spasio čast grešnice koju je svojedobno ostavio mladić, "sa plodom njegove strasti u njenom stomaku", hodža je sklopio "verski brak" sa jedrom Fatmom i prihvatio da se stara o "plodu", koji je u međuvremenu izrastao u ćutljivu šestogodišnju devojčicu sa oralnom fiksacijom na palac. Ali, kada se otkrije da "mladić što je ispario" radi baš na toj železničkoj stanici, da se omilio meštanima, kao i da još uvek žudi za Fatmom, a ćerkica tek što mu fali, idila pastoralne palanke ustupi mesto usijanoj krizi i uskomešanim strastima. Zajednica prvo tračari, ali zatim, na ozbiljnim kućnim saborima, otvoreno razgovara o problemu. Paralelno sa tom peripetijom, Adam, dobrodušni lokalni vragolan, unosi radost u život pristigle devojčice, ukravši za nju čak i rambo-nož nekog vojnika afroamerikanca koji je tuda prolazio vozom. Lepo je videti kako u ključnom trenutku obe priče utiču jedna na drugu, ima i zanimljivih obrta sudbine, a na kraju rigidna tradicija dozvoli i upliv modernog pogleda na život. Glumac koji igra hodžu (inače "pljunuti" Piter Stormare) kroz ceo film nosi uzdržano držanje, ali se na njegovoj kamenoj faci raspon emocija odražava kroz maestralne nijanse. Sve u svemu, kao Šotrin Držanje za vazduh spojen sa prosečnim filmom "praške" škole, samo bez seksa, sa radnjom na selu. I sa muslimanima. Simpatično na staromodan način.

Film Eden, još jedna analiza modernog braka, u nazivu sjedinjuje religijski raj, metaforu, ironiju, i ime glavne junakinje. Definitivno dobar naslov, a ni prva polovina filma nije loša. Ko-produkcija dve zemlje: po jeziku ne prepoznajem da li se radnja odvija u Nemačkoj ili Švajcarskoj. Znam samo da sam na Paliću prvi put u njihovom filmu našao uspele pokušaje humora. U pitanju je varijacija na žanr romantične komedije, sa ekscentričnim kuvarom čije večere koštaju i do dvesta evra, ogromnim čovekom koji se, kad je u blizini presimpatične konobarice Eden, kikoće kao dete. I Eden se kikoće kad jednom proba nešto što je kuvar napravio i ima seksualne maštarije o sisanju njegovih kuglica od marcipana. Ljubav na prvi zalogaj, bukvalno. Eden je ujedno i majka i supruga, pa možete pretpostaviti da će uskoro nastati problemi.

Taman kad je postalo zanimljivo, a Edenin muž saznao s kim mu to žena ima potpuno platonski odnos, morao sam da izađem sa projekcije. Na drugom kraju jezera, bend Plastic People of the Universe počeo je sa svirkom. Kako će kuvar preko stomaka doći do ljubavi konobarice pogledaću sutra ujutru, na dodatnoj projekciji. Koncerti nemaju reprizu.

Apokaliptična ptica

Sa nekih dvesta metara udaljenosti, živi zvuk kao da je odzvanjao o površinu vode, jer se čuo čisto kao kristal. Dok sam odšlepesao do Muškog štranda (treba dobrih desetak minuta), razgovetno sam odslušao dve pesme. Da li se to čuje seksi violončelo? Neko divlja na saksofonu.

Na sceni sam zatekao šestočlanu grupu koja postoji još od 1968. Iako ti je gitarista proćelav, ne možeš da pogrešiš kad na basu imaš devojku baršunastog glasa koja se sve vreme smeška ispod šiške. Pevač izgleda kao stari pustinjak, ali nema veze jer puše u saksofon k'o blesav. Nema violončela, već violine i kontrabasa koji zajedno sviraju u registru za čelo. Pri tom, violinista volšebno gazi vau-vau pedalu, a doboš zvuči kao da ga neko udara maljem.

Mislio sam da će muzika čeških šezdesetosmaša biti bitnija u nekom idejno-filozofskom smislu nego u, pa, muzičkom. Kao kad srpski političari sviraju na Exitu. Srećom, potpuno sam se prevario. Ovi ljudi su muzičari, a u komunizmu su ih hapsili prosto zato što su se nečim bavili. Izgleda da ih njihov tonac uživo producira, pa sve zvuči triput prostranije, omogućavajući krajnje psihodelični ugođaj. Zbog futurističnog miksa džeza, Velvet Underground (sa Niko, sa Kejlom), Pink Floyd, King Crimson, i modernog roka,

Plastic People of the Universe mogu se zamisliti u kakvoj evropskoj verziji filma Strange Days. Pored Palićkog, bili bi i sigurni hit festivala Ring Ring. Zvuče (naučno-)fantastično.

Posle koncerta sam zapitkivao prisutne o prethodno prikazanom češkom film Biće gore. Preovlađujući utisak bio je da ovo ostvarenje, čija je radnja smeštena u 1968. godinu, izgleda kao da je tada i snimljeno, iako je navodno u pitanju ovogodišnja produkcija. Nije bilo reči hvale, da se tako izrazim. Ima li seksa? "Ima." Kakav je? "Tja." Pa je l' bar duhovito? "Ma da l' si normalan." Izgleda da je koncert večeras imao istinsku vrednost, a film samo istorijsku.

Kraj flešbeka.

ENT./JUTARNJA PROJEKCIJA U "ABAZIJI"

U drugoj polovini Edena nema seksa, ali ima najsmešnije snimljene smrti koju sam video još od one sa pobrkanim pištoljem i pumpicom za astmu u Razvedi me, zavedi me braće Koen. Ima i puno tuge. Glavni glumački par je predivan, on se prirodno snalazi u kuhinji, ona u neobaveznom ćaskanju. Valjda je to dovoljno.

EXT./PODNE/ŠETALIŠTE POKRAJ JEZERA/

Pogled iz ptičije perspektive na usamljenu figuru koja se povija pod sjajem Sunca. Tužna muzika u pozadini. Preko nje monolog:

Sreda će biti dan za spavanje, a četvrtak dan nadoknađivanja u kabinama sa slušalicama i DVD-jevima. U noći između, nakratko sam izašao iz hibernacije da bih čuo nastup grupe Napred u prošlost i usput se raspitao o filmovima sa glavne pozornice. "Ima taj izraelski, prelep je, al' je mnogo tužan." Kao i mnogi nadolazeći, pretpostavljam. Evropski film očito ne može bez bedaka. Da parafraziram Džejmsa Marfija, pevača LCD Soundsystem, Europe, I love you, but you're bringing me down.

Pročitajte kako je bilo prvog dana Palićkog festivala