Srpskom piscu u Splitu izbušili sve gume na autu; on poručuje - "Doći ću opet"

"Da, ja sam jedan od onih kome su sve četiri gume izbušene tokom boravka u Splitu. Da, znam i zašto su izbušene. Imam novosadske tablice. Da, bio sam besan i, da, kad sam došao do parkinga na Kragićevoj poljani u Plinarskoj ulici i video da mi je auto niži nego što bi trebalo da bude, i da je svaka guma izbušena na pet mesta, osvrnuo sam se oko sebe, gledajući u lica ljudi koji su prolazili pokraj mene. Da, taj bes je lako mogao da pređe u mržnju prema svim tim nedužnim ljudima, u svakom ponaosob tražeći krivca, pogotovo kada sam morao da platim 260 evra za nove četiri gume (iako sam ove izbušene tek nedavno zamenio). Na kraju, da, tako se iznova i iznova rađa nacionalizam, tako se iznova i iznova rađa novostečena mržnja generacija koje nisu ni učestvovale u ratu i, da, da je sve tako jednostavno, ovaj tekst bih završio u mržnji, pričajući svima naokolo isključivo kako su mi izbušene gume, odlučan da se nikad više ne vratim tamo gde nisam dobrodošao. Ali nije tako; ova priča ima i drugu stranu, onu zbog koje i pišem ovaj tekst.

Moja koleginica i prijateljica Milica Vučković (roman "Boldvin" u izdanju LOM-a iz Beograda) bila je gošća rezidencijalnog programa za pisce u Splitu tokom maja. Istovremeno, ja sam bio gost istog tog programa u Sarajevu. Program je namenjen spajanju pisaca i prevodilaca sa Balkana - po veoma jednostavnim imenom "Reading Balkans". Cilj tih rezidencija, osim vremena za pisanje i prevođenje, bio je da se povežemo s umetnicima iz regije i kroz to upoznavanje naučimo da poštujemo razlike i sličnosti među nama. Tako sam se odlučio da na kraju svoje sarajevske rezidencije dođem do Splita (uvek su mi govorili da je krajem maja najlepši), okupam se, odem na promociju Miličinog romana i nakon tri dana vratim se u Beograd.

Na Bačvicama sam gledao kako igrate picigin, iako postoji uverenje da se on samo na Bačvicama igra, to nije istina. Odrastao sam na Štrandu, plaži na Dunavu u Novom Sadu, gde se takođe igra, tako da sam se, gledajući picigin, osećao kao kod kuće. Okupao sam se na stenama ispod Meštrovićeve galerije, zatim sam bio u njoj, pa u kapeli, bio sam na ručku kod Milice i njenog momka Stefana, zajedno s njihovim prijateljem s Hvara, Mongom, i prijateljicom iz Crne Gore, Janom; pravili su mušlje, u belom vinu, umaku od rajčica, palenti, luku i peršunu, zatim smo se družili i pili vino na poetskoj večeri s pesnikom Antejom Jelenićem, Matkom iz izdavačke kuće Sandorf, kao i mnogim drugim divnim ljudima koji su se te večeri zatekli na tom mestu.

Foto: Profimedia

Tako je i bilo, sve do incidenta s gumama. Kažem, već sam planirao da budem besan i nepovratno uvređen, ali ako svi sukobi nastaju zbog ljudi, onda zbog njih nekad i nestaju. Kad su saznali da su mi gume izbušene, stanovnici Splita ovako su reagovali: Lorenco, od koga sam iznajmio smeštaj na tri dana, uhvatio se za glavu i panično ponavljao u krug kako ne može da veruje da se to dogodilo, toliko se iznervirao da sam na kraju ja njega morao da smirujem. "Sramota je!", ponavljao je, a ono što je on mogao da učini učinio je - rekao mi je da ne moram da platim tu, poslednju noć u smeštaju. Žurio je na krštenje, na kojem je bio kum, ali me je zvao više puta da proveri da li sam se snašao i poslao je svoje prijatelje s gumama da vidimo da li odgovaraju.

Gume, nažalost, po veličini nisu odgovarale, ljudi su se izvinili i otišli. Lorencova majka, žena od preko sedamdeset godina, od sramote je nosila sa mnom teške kofere do automobila i sve vreme pokušavala je da me uveri da sam, ipak, dobrodošao u Split i da joj je jako žao. Na kraju, kad sam je uverio da su koferi preteški i da nema potrebe da ih prenosi sa mnom (mesec dana života u Sarajevu stalo je u te kofere), odlučila je da stoji pored auta na parkingu sve dok ne krenem. Tako su, osim mojih 260 evra, dokoni vandali izbili i jednu noć iz džepa svog sunarodnika.

Pesnik Antej Jelenić pokušao je da skupi novac od ljudi koji su se našli na književnoj večeri, svi su bili voljni da daju svoj doprinos, da mi se isplate gume u celosti, ali odbio sam tu velikodušnost. Vesna, kojoj nisam uspeo da čujem prezime, dala mi je svoj broj telefona i rekla da ona ima dve sasvim nove gume koje je voljna da mi ustupi ako odgovaraju dimenzije. Zahvalio sam joj i obećao da ću se javiti, ali opet, nisu odgovarale dimenzije i ja sam, u svoj gužvi, zaboravio da joj javim - tako da joj se ovom prilikom za to izvinjavam i zahvaljujem. Monga, zajedno s Milicom, Stefanom i Janom, došao je s pumpom i ručno je napumpao gume da bih mogao da premestim auto na drugo mesto. Alen me je pozvao na partiju fudbala. Ana-Marija je ponudila da pošalje maslinovo ulje za Beograd.

U nekom trenutku poslao sam Jovani poruku da mi dugo neki grad nije bio toliko ugodan kao Split.

Foto: Profimedia

Vanja Valtrović, novinar, iako se ne znamo, došao je u roku od pola sata do mog auta, čim je čuo što se dogodilo. Usput je stao kod jednog vulkanizera, zatim kod drugog i pokupio pumpu za gume. Rukovali smo se, kao da se znamo godinama, napumpali sve četiri gume i odvezli auto kod njegovog vulkanizera. Čim sam ušao, odmah su počeli da mi se izvinjavaju govoreći, nažalost, da je guma probušena na pet mesta i da je bolje da stave nove. Vanja je bio sa mnom sve vreme, odvezli smo se do mora na kafu, ponudio se da mi pozajmi novac za gume, zatim me je opet vratio do vulkanizera kad su javili da su izvršili zamenu, pa me je odveo do Prve policijske stanice.

Nakon svega toga, seo sam u auto i odvezao se put Banje Luke, na književni festival Imperativ. Obećao sam sebi da ću pustiti da prođe makar jedan dan, da me popusti bes i da razmislim o svemu što se dogodilo. Rođen sam 1995. godine. Od Jugoslavije nemam ništa, osim posledica. Kažu, treba se suočiti s prošlošću. Ratne i posleratne generacije uskoro pune trideset godina. Naše suočavanje s prošlošću nije i ne treba da bude suočavanje s ratnim zločinima; imamo mi našu, intimnu prošlost s kojom se svako pojedinačno suočava. Nisam živeo u zlatnim godinama Jugoslavije, nisam nasledio posao, nisam nasledio stanove, samim tim neću da nasledim ni ratove.

Za mene je Hrvatska zemlja u koju ulazim sa pasošem (i potvrdom o vakcinaciji), za koju menjam dinare u evre, pa zatim evre u kune, zemlja s kojom delim jezik, humor i ljude. Ne sanjam Jugoslaviju, baš me briga za nju, ali želim da uživam u moru, u suncu, u uskim ulicama, u lepoti grada, u srčanim ljudima, u noćima, u pesmi, u vinu, u zajedničkoj književnosti, filmovima i muzici. Nisam kriv ni za šta, niti želim da plaćam tuđe greške.

Mnogo ljudi me je pitalo hoću li opet da dođem u Split. Naravno da hoću. Neću da menjam tablice. Nemam problem s njima. Ne stidim ih se. Lepo sam se proveo. Upoznao sam sjajne ljude s kojima sam se mnogo smejao. Nije mi svejedno što sam bacio novac na nove gume, neka to ide na čast onima koji su odlučili da osramote svoj grad i svoje sunarodnike. I nisam više ni besan, zahvalan sam što sam video dobru stranu ljudi. Na kraju, kad pomislim da treba da budem večno ljut ili povređen, setim se da ćemo svi jednom umreti i bude mi žao, tako žao", završava svoju priču Filip Grujić.