Stefan Milenković za B92.net: "Ne vidim sebe kao vunderkinda"

Stefan Milenković, kako kaže, stalno nešto voli da "pijucka". Obično popije dve kafe dnevno, koje razvuče nekoliko sati u toku dana, ne smeta mu ako se ohlade. Ali takođe voli i čaj - planinski, sa medom. Najviše voli ovaj topli napitak uveče, dok gleda film, jer to mu je pravi gušt. Takođe najviše pije čajeve kad zahladni, jer se to, kako nam je rekao, prirodno nametne. A pretposlednjeg dana maja, organizuje jednu posebnu čajanku - uz kamerni orkestar "Muzikon", Pjacolu i Čajkovskog i to u Botaničkoj bašti.

Zvuči kao seting iz bajke, a Milenković za B92.net navodi da je ovakva neobična lokacija bila ideja upravo kamernog orkestra sa kojim će nastupati.

"Njihov kreativni pristup je baš to - da prave neobične, neočekivane, manje ustaljene programe, da sviraju na mestima koja nisu tradicionalna, a Botanička bašta je jedna od njih. Jedan takav ambijent je fascinantan za događaj ove vrste. Ima i prirodnu otvorenost jer je muzej prirode, a istovremeno ima i neku bezvremenu intimnu. Taj spoj daje specijalnu aoru celom događaju. To će biti uživanje za nas a besramno mogu da se nadam da će biti uživanje i za publiku", rekao je Milenković za B92.net.

Muzikon ima strategiju netipičnog izvođenja i programiranja - kao i sam Milenković, te kako će i ovaj nastup biti izvan okvira ustaljenog.

"Ja sam klasičar, klasično treniran i obrazovan ali sam sa druge strane pravio mnoge iskorake van klasike. Ovaj koncert koji je u Botaničkoj bašti, na čijem programu su Pjacolino viđenje Vivaldijevog "Godišnja doba" koji je onda obradio maestro Desjatnjikov, fenomelana kompozitor uz Rusije... Sve to je netipično, malo je drugačije i na tradicionalan način ćemo svirati netradicionalnu muziku", kaže ovaj violinista.

Foto: Goran Babiæ

Naš cenjeni violinista odlučio je da se vrati u Srbiju, što je ogromna logistička promena sama po sebi, a onda mu je i pandemija malo usporila planove.

"To se sređuje mesecima, kada se selite sa jednog kontinenta na drugi, kada prelazite sa jednog sistema na drugi, ja sam čak do pre sedam dana i predavao. Više puta sam išao u Ameriku od januara do sada i da bih predavao i završavao stvari tamo. Konačno u julu treba da se uselimo u Novi Sad", navodi Milenković.

Dodaje da mu ova tranzicija lakše pada, uprkos pandemiji, jer je konačno okružen svojim bližnjima, ali i da mu ova promena ne pada teško jer ne očekuje da ga mesto inspiriše.

"Ne očekujem da se život nametne meni, da me nešto drugo osvežava ili motiviše. Polazim od sebe - koja je moja sledeća ideja, koji je sledeći projekat", smatra on, pa dodaje:

"Mi taj pristup nosimo sa sobom i samim tim možemo da živimo bilo gde, jer bilo gde je lepo. Ovde imamo bezbroj bonusa, okruženi smo najbližima i tu će da odrasta naš sin i to ne može da se zameni nikako. Ja sam mnogo putovao, sada to mogu da smanjim, to je bilo naravno zbog koncerata i mnogo je lakše operisati odavde. Umesto da letim deset sati mogu da sednem u kola i da odem i vratim se sa koncerta i da budem kod kuće, to mi je mnogo važno".

Ronald Regan ili Mihail Gorbačov?

Ne samo da je proputovao svet, Milenković je svirao i pred velikim istorijskim ličnostima. Na naše pitanje da li mu je bilo lepše da svira pred Ronaldom Reganom ili Mihailom Gorbačovim, naš violinista se nasmejao i rekao da mu je to bilo dosta relativno u tom trenutku, jer je bio dete.

"Ako moram da izdvojim, onda je to nastup pred Reganom. On je bio upečatljiv jer je bio negde drugde. Osim tog samog susreta i izlaska pred jednog velikog državnika štio sada mnogo dublje razumem. Nisu mi značile te figure toliko i nisam razumeo njihovu veličinu tada. Za koncert pred Reganom smo išli u Vašington, u ogroman muzej koji je prerađen u salu za taj božićni šou i sve se tu snimalo, cela produkcija je bila impresivna. To je ostavilo upečatljiv utisak. Ali pred Gorbačovim, sećam se tog događaja unutra, u našoj skupštini, kada je došao u službenu posetu. Taj intiman trenutak susretanja, to mi je ostalo u sećanju", priznaje Milenković.

Ali nastup pred Reganom nije bio poseban samo zato što je morao da putuje - podelio je i da se desilo nešto neobično što je moglo da poremeti ceo događaj.

"Bilo je mnogo bezbednosnih punktova sa obezbeđenjem dok nismo došli do naše garderobe. Tada je planirano da sviram 'Ave Maria' od Šuberta u pratnji klavira koji će svirati moja majka. Ona je u jednom trenutku rekla da je izgubila note. Izgleda da od tih raznih pretresa na nekom od punktova su ostale note i nismo mogli da ih nađemo. Na kraju sam izašao i svirao sam. A pošto je to snimano za Božić, nekoliko meseci kada je to emitovano, na snimku se čuje i klavir. Tako da su oni nasnimali pratnju i tako je emitovano. Ali tada sam svirao sam, i bilo je pomalo zastrašujuće", priseća se on.

"Ne osećam breme epiteta 'vunderkind'"

Milenkovića od početka karijere nazivali su svojevrsnim vunderkindom violine, ali za naš portal navodi da ne oseća više breme tog epiteta.

"U prelaznom periodu jesam osećao breme jer je prirodno da vas ljudi porede sa vama samima, da li ćete uspeti ili preživeti taj period puberteta koji je često prepreka kad počnete da se bavite nečim rano", priznaje on, pa dodaje:

"U tim velikim promenama, ta takozvana čuda od dece se promene na lošije, ne na bolje. Ono što je mene spasilo je da sam sa gotovo 16 godina utrostručio svoje vežbanje i shvatio da zaista treba da naučim da sviram tu violinu i da se oprobam u konkurenciji sa starijim umetnicima. To je bilo ključno, te sam ja a možda i drugi, videli tačno od čega zavisi uspeh - to nije samo talenat sa kojim se čovek rodi, da si mali, da sve ide u tvoju korist, a kada odrasteš to više nije atraktivno. Ja sam praktično počeo od početka - dogradio i nadogradio i napravio temelj za ceo život, nakon tog perioda takozvanog čuda od deteta, takvim se nikada nisam smatrao."

Kaže da mu je to dalo momentum za sledeću etapu i kasnije za ceo život.

"Da sam ostao na istom nivo, vežbao istim intenzitetom i da sam mislio da je to dovoljno da garantuje uspeh i inerciju za kasniji život, mislim da bi to prirodno nestalo. Nije bilo mesta za osećaj nesigurnosti, ili da je to preopterećenje jer sam preuzeo sam stvar u svoje ruke i počeo da se borim svim snagama. Gledajući unazad, to je ostao kao divan film, koji otvorim kao neki lep crno-beli album. Ali temelj moje karijere, čisto umetničke, napravljen je kasnije. Ne osećam breme jer gledam sebe u potpuno drugom svetlu", zaključuje Stefan Milenković za portal B92.