Mija Aleksić: ''Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit''

Iako nije s nama 25 godina njegove replike još uvek žive. Originalnost, osobenost koju je uneo u svaki lik učinio je uloge besmrtnim, kao i njegove replike iz filmova i serija još se koriste. Među njima su ''Maratonci trče počasni krug'', ''Bokseri idu u raj'', ''Biće skoro propast sveta'', ''Čovek sa četiri noge'', ''Varljivo leto '68'', ''Tango Argentin''o. Mnogi su odrastali uz dečji serijal'' Vaga za tačno merenje''. Između 1960. i 1993.godine teško je naći film koji je oduševio publiku a da u njemu nije igrao Mija Aleksić.

Aleksić je rođen 25. septembra 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca, od oca Velimira i majke Sinđe. U oktobru 1941. godine preživeo je masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu. Po završenoj gimnaziji u Kragujevcu upisao je prava.

''Moja je velika sreća što mi je tata bio uzor u svakom pogledu: bistar, pismen, a običan šumadijski seljak. Radio je kao opštinski ćata jer su ga ljudi veoma cenili. Važio je za duhovitog čoveka, znao je da peva i svira nekoliko instrumenata. On mi je i ulio ljubav prema pozorištu. Kad bi se vratio iz polja, umio bi se i pozvao moju majku Sinđu i mene rekavši: `Ajd sad u pozorište! Nas dvoje seli bismo na tronošce i gledali ga kako svira na fruli i izvodi vojničke skečeve. Ubrzo sam počeo da imitiram druge, a onda sam u kragujevačkoj Gimnaziji imao sreću da mi srpski jezik predaje profesorka Branka Ranković, koja je umela da podstakne moja dečačka interesovanja. Njoj i mom ocu mogu da zahvalim što sam postao glumac i celog života voleo pozorište'' - govorio je Mija 1973. godine

Glumom se amaterski bavio još od gimnazijskih dana. Od oslobođenja, pa do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu.

Igrao je i u Ateljeu 212 i drugim scenama. Od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika.

Njegovo odrastanje nije bilo lako, ali optimizam posmatranje života je takođe nešto po čemu se on izdvajao.''Kad bih govorio o sebi, počeo bih od toga da mi nikada u životu ništa nije bilo teško i malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome mi je uvek lepo'' – svojevremeno je govorio. Autentičan pozorišni, filmski, estradni i radio i televizijski umetnik širokog dijapazona znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva ne samo u Nušićevim, Gogoljevim i Molijerovim komadima već i u svojim estradnim poduhvatima, proklamirajući načelo: Igraj estradu kao najveću komediju.

Najveću popularnost stekao je u serijama pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, ''Veselo veče'' (radio) i serije koje je režirao Radivoje Lola Đukić: ''Servisna stanica'', ''Ogledalo građanina Pokornog'', ''Deset zapovesti''...

Uz slavu, uspeh, došla je i kafana. Smatrao je da je njegova popularnost doprinela da se njegovi postupci mere dvostruko ''Srećom, umeo sam da se obuzdam i na vreme uvidim šta mi smeta. Voleo sam nekada da sednem i u kafanu i da sa drugovima popijem čašicu. O tome se posle dugo pisalo i pričalo. Kad sam video da sve dobija veće razmere, smogao sam snage da piće potpuno izbacim iz upotrebe'' govorio je Mija 1972. godine.

Godine 1977. odlazi u penziju, a neka od najvećih ostvarenja odigrao je upravo kao penzioner, na primer ''Maratonci trče počasni krug'' ili ''Varljivo leto '68''. U Narodno pozorište ulazio je samo kao posetilac.

Preminuo je 12 marta 1995. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.