Tuševljaković: Senka naše želje

U moru budalaština koje nam domaće izdavaštvo nudi, izdavačka kuća Čarobna knjiga sve više zadobija poverenje publike. Među njenim naslovima nalaze se romani Tomasa Pinčona, Isaka Asimova, a od skoro i roman Senka naše želje Darka Tuševljakovića. Tuševljaković je domaćoj publici poznat kao autor mnogih priča, ali i kao dobitnik prestižne nagrade za najbolju fantastičnu priču, Lazar Komaričić. Ubrzo po objavljivanju romana, Tuševljaković je krenuo na turneju pod nazivom Tri lica knjige u pratnji Gorana Skrobonje i Otoa Oltvanjija.

Naslov Senka naše želje, podseća na neko jevtino ljubavno štivo, ali roman nikako ne poseduje takve kvalitete. Reč je o je sf/horor žanru, a uticaj romantičarske tradicije Poa i Lovkrafta i savremene psiho/horor proze Kinga i Barkera je očigledan. Kao što je običaj u ovom žanru, pripoveda se realističkim stilom čime se čitalac uverava u istinitost onoga što se događa.

Roman počinje sasvim obično – pratimo odrastanje Pančevca, Danijela Isakova. Njegova vizija budućnosti povezana je sa idealizovanjem strica koji je već 15 godina na putovanju po svetu. Sa nagovaštajem stričevog povratka, fantastični elementi počinju da isplivavaju, ali dosadna vojvođanska realnost i dalje ima prednost. Iznenadni zaokret u nerealno dešava se sa povratkom strica sa putovanja. Idealizovanje strica rezultira krahom i pojavom stranih sila koji su njegova pratnja. Poput avatara koji izima oblike drugih ljudi, stric počinje da progoni glavnog lika i ljude oko njega.

„Nemoguće je ne osvrnuti se“ postaje moto knjige. Ono što se dogodilo se ponavlja, ali preobraženo u nešto drugo. U knjizi, prošlost vraćaju gusenice koje će se kasnije preobratiti u leptire. One se u knjizi simbolično zovu Bebice. Na scenu stupa glavna metafora knjige – motiv preobraženja. Uz pomoć metamorfoze, Bebice se uvek iznova rađaju i vode život u dva oblika. Njihovo preobraženje takođe upućuje na preobraženje idealizovanog lika strica u utvaru, da bi rezultiralo krajem ciklusa i smrću.

Senka naše želje se može tumačiti i u skladu sa psihoanalizom. Po Jungu, „senka“ iz naslova predstavlja nesvesni aspekt, mračnu stranu ljudske prirode. Sve fantastične pojave su na kraju projekcija unutrašnjeg života glavnih likova i njihovih podsvesnih težnji. Tome doprinosi i razjašnjenje neuobičajenih pojava na kraju. Te pojave su posledica zločina iz prošlosti, zbog čega priča dobija dozu nastranosti.

Tuševljaković je jedan od retkih pisaca nove generacije koji zaista zna da piše. Njegov dosadašnji književni rad obeležen je kratkom formom, što se vidi i u ovom delu. Početak romana je razvučen da bi kraj bio iznenadan i opterećen sadržajem. SF/horor priča obično sadrži dugačku ekspoziciju sa neočekivanim obrtom na kraju. Zbog toga njegov roman formalno odgovara noveli. Fantastičnom obrtu je na kraju pridodata akcija, pa roman poprima oblik psiho-trilera.

Na nekoliko mesta pisac kao da je zaboravio da nam ponudi pseudo-naučno objašnjenje za fantastične pojave, kao što je običaj u ovom tipu romana. Čitalac treba sam da razjasni kako jedan realan lik postaje nerealan. Ipak, svi elementi fantastike su tu, ali su, na kraju, predstavljeni kao projekcija psihe likova.

Tuševljakovićevo prvo duže delo ostalo je verno svom žanru. Mešanjem različitih tema i načina pripovedanja, Tuševljaković je pridobio novu publiku, ali i možda malo izneverio staru. Ostaje da pisac sam odluči kojoj formi pripada, a mi da sačekamo sledeće delo.