Tropa de Elite (Elitna jedinica)

I samo dodeljivanje „Zlatnog medveda“ ovom filmu ocenjen je kao kontroverzni čin žirija u Berlinu, jer je, po mnogima „Tropa de Elite“ ostvarenje koje veliča brutalnost i nasilje.

Režiser Jose Padilha je otad stalno u prilici da objašnjava kako njegov film za cilj ima da pruži realnu sliku kriminala u brazilskom društvu, kao i istinu o metodima kojima se policija služi u obračunu sa kriminalcima.

Još nam je „Božji grad“ Fernanda Meirellesa iz 2002. ukazao na duboku klasnu raslojenost brazilskog društva, na getoiziranost sirotinjskih gradskih kvartova u kojima su deca od malih nogu prepuštena ulici i uticaju kriminala. Favele i slamovi na taj način postaju zasebna carstva kojima gazduju narko-bosovi ili razne bande, a policija dovoljno korumpiran faktor da se od nje savezništvo kupi prljavim novcem, ili da protiv takvih kvartova ona preduzme prave ratne pohode u kojima više nikakva pravila ne važe.

Na taj način dominantna socijalna problematika i porast kriminala, postaju i sve češća tema savremenih brazilskih filmaša. Padilha je možda otišao i najdalje u kritici takvog društva, otvoreno tvrdeći da je Brazil policijska država u kojoj je sistem isprojektovan tako da štiti bogataše (uglavnom belci), za račun gaženja ljudskih prava sve omasovljenije sirotinje (uglavnom crnci i melezi).

U „Tropa de Elite“ su radnja i svi likovi izmišljeni, ali je kontekst stvaran, stvarne su i priče raznih policijskih dužnosnika do kojih je autor došao pripremajući svoj film.

Sve je smešteno u Rio de Žaneiro, u godinu 1997. kada je papa Jovan Pavle II posetio zemlju. Papina poseta je podstakla vlast na jedno sveopšte čišćenje grada od kriminala.

Kapetan Nascimento (Wagner Moura) je komadant BOPA-e, specijalne policijske jedinice koja kreće u borbu protiv bandi koje drže tržište droge u siromašnim slemovima grada. Dokumentaristički prikazi akcija ove jedinice ne priliče baš mnogo jednom igranom filmu. Dramaturgija koju je Padilho pokušao da održi kroz borbu savesti i odnos prema poslu dvojice mladih policajaca Neta i Matiasa (Caio Junqeira i Andre Ramiro), veoma je trapavo urađena. Zato onih brutalnih scena u kojima su prikazani nekonvencionalni metodi BOPA-ine borbe protiv kriminala, uopšte ne nedostaje. Policajci se protiv izuzetnih nasilnika bore još svirepijim nasiljem, jer je jedino pravilo da prekršilac zakona bude ubijen a ne uhvaćen. Granice između onih koji čuvaju i krše zakon krajnje su relativne, a trenirane policijske ubice usavršavaju zanat ubijanja i iznuđivanja informacija mučenjem, postajući time ozbiljniji kriminalci i od onih protiv kojih se bore.

Mali su umetnički dometi ovog filma, ali Padilho ni ne pretenduje ka tome. Rasprave oko toga da li je film fašističko brutalan ili nije, je li zaslužio „Zlatnog medveda“ ili nije, samo potpiruju famu njegove kontroverznosti. U svakom slučaju, predlažem da ga pogledate. Zgroziće vas presek jednog društva velikih socijalnih raslojavanja i nasilja kao jedinog vida izražavanja onih najsiromašnijih i najbednijih. Možda vas podseti na zemlju u kojoj i sami živite.