Dejan Stojiljković: O svecima i nabeđenim piscima

"Znamenje anđela" je treći roman Dejana Stojiljkovića i donosi priču o prijateljstvu tri hrišćanska sveca: Dimitrija, Georgija i Konstantin. Istovremeno, to je i priča o najvećem progonu hrišćana u istoriji, propasti Rimskog carstva i rađanju Vizantije.

Kako je nastajao roman i u kakvoj je vezi sa vašom dramom "Konstantin" koja je igrana u koprodukciji Narodnog pozorišta u Nišu i Narodnog pozorišta u Beogradu?

Treba odmah da se razjasni jedna bitna stvar - roman nije adaptacije predstave. Komad je nastao iz određenih segmenata romana koji se tiču jednog od likova - Konstantina Velikog, ali to su ipak dva autonomna dela. Već sam bio započeo pisanje romana, nakon obimnog istraživanja, kada sam dobio ponudu da u veoma kratkom roku uradim dramski tekst. Nije bilo lako, ali ja sam već imao koncept i razvijene likove tako da mi je uspelo da ga završim na vreme, sad, otprilike trećina integralnog teksta otpala je prilikom procesa postavljanja teksta na scenu a i sam kraj je izmenjen, u knjizi je drugačiji. U svakom slučaju, zadovoljan sam i kako je ispala predstava i kako je ispao roman. Knjiga ima epski zamah, jer je reč o jednom prelomnom periodu ne samo za Rimsko carstvo već za civilizaciju uopšte, i onda imamo da se u tom trenutku pojavljuju tri lika koji su u svim aspektima legendarni - Georgije, Dioklecijanov general i savetnik, Dimitrije, potomak ugledne senatorske porodice iz Soluna i mladi naslednik trona na Zapadu, Flavije Valerije Konstantin.

Kako su koncipirani likovi? Koje su sličnosti, a koje su razlike između njih?

Georgije je harizmatični ratnik i ubeđeni hrišćanin, on je već u to vreme postao čuven širom carstva po svojoj hrabrosti i podvizima a car Dioklecijan ga je voleo kao sina. I upravo taj Georgije istupa pred svog poočima da svedoči o Hristu i Istini. To je veoma jak momenat u knjizi i tu sam se više oslanjao na hrišćanske legende, manje na istoriju. Dimitrije je u romanu filozofski i meditativno nastrojen, on ima vizije drugih svetova i vremena koje će doći, njemu dolaze anđeli da mu šapuću tajne a naročito moćan momenat je kada doživi viđenje anđela iz reda Prestola, gigantske figure oko kojih isijavaju ogromni prstenovi... Njihov znak, dva ukrštena prstena sa krilima se nalazi i na korici knjige, preuzeli smo ga iz jednog starog hrišćanskog manuskripta. Dok je knjiga bila u štampi, bio sam u poseti Hilandaru i tamo sam video ikonu Svete Trojice koje se nalazi odmah nasuprot čuvene Trojeručice, bio sam šokiran kada sam video isti znak, Prestoli kako nose Božji tron. Na kraju imamo Konstantina koji je, za razliku od svoja dva prijatelja, još uvek pragmatični paganin nogu čvrsto na zemlji. Njegova transformacija je ključ za razumevanje romana i njegovog slogana: "Nebo se ne osvaja ognjem i čelikom. Nebo se osvaja vrlinom." Konstantin će to shvatiti to bukvalno na samrti.

Poznati ste kao pisac koji voli da u svoje pisanje učitava razne momente iz popularne kulture, stripa, muzike, filma... Da li je bilo tako i sa novom knjigom?

Apsolutno. Ja volim da se igram. Čemu pisanje i stvaranje ako se malo ne zabavljaš? Sam roman počinje parafraziranjem T.S. Eliota. Pomenuta poslednja scena u romanu je inspirisana stripom "Još jedan zeleni svet" za koji je scenario pisao genijalni Alan Mur. Tu je opet i Nil Gejmen, moj omiljeni pisac, ovoga puta je na mene i moje pisanje uticao kroz svoju grafičku novelu "Murder Mysteries" čija tema su, slučajno ili ne, baš anđeli. Verujem da će čitaocima biti zanimljivo da pročitaju i jedno pismo koje je svom sinu Konstantinu uputila carica Jelena i gde ona "citira" Reja Bredberija i Džima Morisona.

Vaš prvi roman "Konstantinovo raskršće" biće decembra ove godine objavljen u Americi. Možete li nam reći nešto detaljnije o tome?

Uspeo sam da dođem do zaista odličnog izdavača. U pitanju je kuća "Blooming Twig Books" iz Njujorka čiji vlasnik i glavni urednik je jedan sjajan momak po imenu Kent Gustavson. Iako će neki pomisliti da iza svega stoji državno ili neko drugo agitovanje, u pitanju je čista koincidencija. Naime, Kent je dobar prijatelj sa Dejanom Ilijićem iz niškog džez benda Ejot i tako smo ostvarili kontakt, poslao sam mu PDF fajl prevoda romana i njemu se veoma dopao, a takođe se oduševio strip-adaptacijom romana tako da će i nju objaviti u aprilu sledeće godine. Da stvar bude još lepša, Kent je odlučio da da šansu i drugim srpskim piscima tako da će se u istoj ediciji pojaviti i knjige Vladislava Bajca, Jelene Lengold, Radivoja Šajtinca... Biće to, verujem, velika stvar za srpsku književnost, naročito ako imamo u vidu koliko mali procenat prevedene književnosti se na godišnjem nivou pojavi na američkom tržištu.

Ovih dana se pojavio i drugi deo grafičkog romana "Konstantinovo raskršće" pod naslovom "Nasleđe predaka".

Strip ili, bolje rečeno, grafički roman je upriličen od strane izdavačke kuće "System Comics" u formi meko uvezanog albuma. Za crtež je ponovo bio zadužen Dragan Paunović koji je ovoga puta svoju grafičku izvedbu podigao u stratosferu. Svaka tabla stripa je urađeno tako precizno i minuciozno da to staje u red svetskih standarda. Ovoga puta sam imao tu čast da gostujući autor bude i Aleksa Gajić koji uradio prolog u koloru. Deluje zaista impresivno.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

Moram da priznam da sam se "upecao" na pozorište, tako da sam paralelno sa romanom uradio dva komada. Jedan je monodrama, tačnije adptacije jedne moje stare pripovetke i zove se "Durlanski masakr kratežom", glavnu ulogu igraće talentovani mladi glumac iz ansambla Narodnog pozorišta u Nišu - Marjan Maksa Todorović. Drugi komad ima radni naslov "Bilo jednom na Paliluli" i u pitanu je srpska verzija kultne serije "Mućke", priča o dva brata, jedan živi na niškoj a drugi na beogradskoj Paliluli. Što se tiče proze, trenutno pišem nastavak romana "Duge noći i crne zastave" koji se zove "Olujni bedem" a tu je i roman koji zajedno pišemo Vlada Kecmanović i ja, priča o Ivi Andriću i njegovoj diplomatskoj službi u Berlinu neposredno pred Drugi svetski rat.

Kakav je vaš stav o pismu grupe od oko 40 pisaca, književnih kritičara i urednika u Srbiji u kome je ministru kulture Ivanu Tasovcu predloženo niz mera koje bi dovele do redefinisanja stanja na književnoj sceni?

U principu bi trebalo da podržim ovakve inicijative ali kad vidim ko se sve potpisao ispod tog pisma, postajem malo sumnjičav. Polovina njih uopšte nisu pisci a bojim se i da je izbor potpisnika urađen po nekom nakaradnom ideološkom ključu. Ima tu i mojih dragih kolega i prijatelja poput Zvonka Karanovića i Tomislava Markovića, ali dobar deo potpisnika čine parapolitički demagozi i ideolozi maskirani u književnike i kritičare, trajno uhlebljeni na državnim jaslama odakle agituju protiv te iste države i naroda, tj. poreskih obveznika koji pune budžet iz kojih se isplaćuju njihove plate. Izgleda da im je to malo pa bi da maznu još koji dinar od ove siromašne države. Nadam se da ministar Tasovac neće pasti na ovu šarenu lažu jer, koliko ja shvatam, gospoda bi htela da sprovedu uravnilovku, baš kao komunisti nekad, i uspostave monopol na književnoj sceni gde će glavnu reč imati oni i njihovi drugari. Šta znači "uređenje časopisne scene"? Da svi časopisi liče jedni na druge? Ili priča o komisijama koje će dodeljivati stipendije? Ko će sedeti u tim komisijama? Podobni, naravno, da raspodele državne pare po sistemu "ja tebi serdare, ti meni vojvodo". To smo već sve imali. Zašto bi država finansirala nabeđene literate čije knige neće da čita ni bliža rodbina? Zato što njihovi partijski drugovi i ideološki istomišljenici tvrde da je to vrhunska književnost? Ako se ova inicijativa usvoji imaćemo podobne pisce koji pišu na podobne teme, književnu scenu sabijenu u tesan okvir koji će skrojiti opet podobni a ideološki zatucani pojedinci i grupicu kvazi-umetnika koji će od svega toga lepo profitirati jer, da se razumemo, iza sve te halabuke o opštem dobru, sređivanju kniževne scene, podršci mladim autorima, stoje uskogrudi materijalni interesi.