Oliver Stoun:Pohlepa, nasilje, Isus

Gde god se pojavi, reditelj Oliver Stoun izaziva buru, a ona je bila prirodno stanje i 49. Solunskog festivala, na kojem je ovaj kontroverzni autor, enfant terrible američke kinematografije, predstavio svoj novi političko-biografski film, posvećen ovog puta Džordžu Bušu junioru.

Poznat po svojim filmovima o vijetnamskom ratu i onim o američkim predsednicima s kojima je na veliko platno iznosio i liberalne teorije zavere, Stoun je filmom „W” odstupio od sopstvenog modusa operandi. Iz izloga istorije SAD izvukao je najsporniju temu, ali se u potrazi za istinom ovoga puta nije rukovodio namerom da je bombastično ukalupi u konspirativnu i agresivnu filmsku sliku, snažne audio-vizuelne kakofonije. Film o Džordžu Dablju Bušu s te strane jeste sveden, ali to ne znači da je manje ubojit i manje provokativan. Naprotiv. Ovo je priča o zabludelom sinu, koji je na kraju postao američki predsednik. U razgovoru vođenom za „Politiku”, Oliver Stoun pojašnjava kako je to bilo moguće...

Kako žanrovski odrediti ovaj film, kao političku melodramu ili biografsku sapunicu?

Ha! I kao jedno i kao drugo, ali i kao satiru koja vas stavlja u poziciju niti da se smejete niti da plačete. Jedino što možete da učinite jeste da posmatrate jedno ljudsko biće koje je postalo predsednik SAD i to na osam godina. Čoveka koji ima neverovatnu moć, koji je promenio naš prostor i vreme. Promenio je ceo svet na mnogo načina, ponašajući se kao Napoleon.

Napoleon u kaubojskim čizmama?

Napoleon s kaubojskim šarmom prihvatljivim u Americi. Ali, ko je ovaj dasa, odakle je došao, kako se tu stvorio, o tome se veoma malo zna jer smo mi u Americi imali nešto što se može nazvati „sakrivenim predsednikovanjem”. Ono što smo mi, istražujući ga za film saznali, izlazi na videlo tek u poslednje dve-tri godine. Vi u Evropi možda mislite da znate više o njemu, jer ste mnogo toga čitali o njemu i videli pokoji dokument više o tome šta su Buš i Dik Čejni radili u vezi sa Irakom, ali to što mislite da znate može da bude i zamka...

Videli smo i Kolina Pauela kako u Ujedinjenim nacijama pokazuje svetu falsifikovane dokaze o tome da Irak navodno poseduje nuklearno oružje, a iz Vašeg filma saznajemo i da je on bio jedan od najžešćih protivnika ideji da se ide na Irak?

I jedno i drugo sam prikazao u filmu na dramatičan način. U sceni od čitavih 11 minuta prikazali smo svu Pauelovu dramu koja će se kasnije, u UN, pretvoriti u farsu. Kolin se u Ovalnoj sobi snažno borio protiv ideje o invaziji i hegemoniji. Bob Vudvord svedoči o tome da je „Pauel vrištao iza zatvorenih vrata”. Čitava ta scena je intrigantna i važna jer u njoj prikazujemo Donalda Ramsfelda, Dika Čejnija, Kondolizu Rajs, kako pred Buša iznose geopolitičke planove. Tu je i Bušova priča o tome kako se, dok je rastao, „nije znalo ko je neprijatelj, ali ja sam oduvek znao da je on tamo”. Kakva neverovatna misao, kakva satira! On je kao Alisa u zemlji čuda!

Ali, mnogi moćni ljudi su mu verovali, upijali šta govori?

Ma taj čovek je pomalo kao neki Volterov lik idiota. On i jeste idiot na vlasti i moći, tako da ovaj moj film liči na Volterovog „Kandida” više nego što to možete da zamislite.

Ali, Vi ste lik Dabljua učinili i prilično heroičnim?

Pratim nekih četrdesetak godina njegovog života i delovanja i što više postepeno spoznajemo o njemu to njegov lik postaje ljudskiji i zaista u neku ruku heroičan. Jer, s jedne strane Dablju se bori protiv oca, s druge strane protiv svojih slabosti i grehova i svih problema koji su mu ispod kože i zato, kao filmski lik, postaje sve životniji. Pokušali smo da pokažemo stvari iz njegovog ugla gledanja, ne komentarišući njegove izbore. Želeli smo da prikažemo život čoveka koji se ujutru budi i voli to što vidi, čoveka koji brani to što radi jer veruje da radi prave stvari. Na kraju, kovrdžavi dečko postaje oličenje ega i moći, ali nije dobio ono što je želeo. Promašio je temu!

Svom junaku ste zavirili duboko pod kožu?

Da, jer treba živeti s tim, živeti s posledicama svega što je činio i učinio. On je Ameriku promenio na radikalan način, upuštajući se u ekstremne rizike, baš kao što su to činile drevne tiranije. Ovo je čovek koji je za našeg života učinio više nego što su to učinili Regan i Nikson zajedno. Više štete. On – „ratni predsednik” – kako sebe voli da zove, promenio je moj život, a promenio je i vaš. Čak će i naši unuci iskusiti rezultate njegove politike. Njegov predsednički mandat promenio je život planete.

Američki birači su mu to dozvolili?

Živimo u agresiji, konstantna agresija je okej, nasilje je okej, pohlepa je okej. Čitava američka kultura je bazirana na pohlepi, nasilju i Isusu Hristu. Nasilje i Buš imaju neraskidivu vezu i to je način na koji on kontroliše ljude. Njegov ego je neverovatan. On je otkrio religiju, okrenuo se evangelizmu, ponovo se rodio kao neko blizak Hristu, kao sam Hrist. Istina je da više ne postoji Džordž Buš, on je „mrtav”. To što vidimo pred sobom je partner Isusa Hrista.Tako se on ponaša.

Ta kontradikcija ima svoje korene u srcu Amerike?

Tačno, takva kontradikcija čini srce Amerike. Agresivnost pomešana ljubavlju prema Hristu.

Da li se zato u Americi u jednom trenutku mogao dogoditi „Dablju bum”?

U svojim četrdsetim godinama on nije imao posao, bio je teški alkoholičar i živeo u senci svog oca. Treba zato gledati ovaj moj film da bi se shvatilo zašto je ovaj čovek postao predsednik. Dablju je bio sin prvenac, crna ovca u porodici sjajne reputacije. Tada je on bio na vrhuncu svog sunovrata. Sa evangelističke tačke gledišta, on je „umro” u svojim srednjim godinama. Međutim, preko noći je promenio svoj život kao ponovo rođena osoba. Preobratio se, ali nikada se zapravo nije oslobodio ljutnje koju je nosio u sebi, jer je oduvek bio ljut na svoga oca koji ga je tretirao kao zabludelog sina. Drugi dečko u porodici, Džef, bio je očev omiljeni sin. Sve to je činilo da se Dablju ponaša kao Ikar, da pokuša da dodirne sunce svoga oca. Otac je naravno sagradio ta krila, ali je dete pokvarilo mašinu. Uz to, uništio je i oca. Ime Buš postoji u Americi 150 godina, to je staro, ugledno ime, politička dinastija kao i Kenedijevi. Sada su obrukani.

Koja je najvažnija lekcija koju gledaoci mogu dobiti gledajući film „W”?

Kada sledeći put budete videli da Buš dolazi, budite budni. Ljudi ga potcenjuju zbog načina na koji se ponaša. Ali, on ima američke kvalitete, poznati kaubojski šarm koji funkcioniše pred američkim narodom. I to mu uspeva, kao što je uspevalo Džonu Vejnu u Dalasu, a Džon Vejn je bio voljan da baci nuklearnu bombu na Vijetnam. Slično je i s Bušom, on je veoma opasan čovek i to zbog veličine sopstvenog ega. On sve personalizuje i politiku čini ličnom, što je veoma opasno.

Plaćate veliku cenu za svoje stavove koji su uvek na ivici, ali nikada kompromitovani pripadnošću levici ili desnici, ovoj ili onoj strani. Vi samo terate svoje?

Vidite, kada sam bio dečak u školi, nisam bio veoma popularan jer nisam voleo takmičenja u popularnosti. U životu sam stalno pokušavao da gledam svojim očima, čujem sopstvenim ušima, da iskusim život i da to vratim u neku vrstu kolektivnog iskustva. To je sve što mogu da radim. Jer, ako čujem mnogo buke na levici ili na desnici, to me vraća u školske dane, pred Vijetnam, kada je bilo mnogo buke a malo misli. Slično se desilo i posle 11. septembra. Video sam da buka postaje ponovo ludilo. Čini se da je nama periodično potrebna akcija, a posle 11. septembra uvideo sam da je Buš počeo da je koristi. Bio je zbog toga napadan, Majkl Mor je učini sjajan posao snimivši film pred njegov reizbor, ali ja ga sada posmatram osam godina posle i pokušavam da pokažem ko je on i kako smo mi došli u situaciju u kojoj smo. Cena toga je da neću biti popularan, jer se nisam pridružio gomili koja želi da ga linčuje i puca u davljenika, a koliko juče su glasali za njega.

Zašto stalno insistirate na političkim temama?

Ne gledam na to tako, ja ne insistiram na političkim temama već dramatizujem vreme i pričam priče. A ova je o čoveku koji je postao toliko moćan da utiče na svačiji život. Konkretno, film „W” je više priča o jednom čoveku i o tome šta je i ko on postao nego politički proces.

Žan Lik Godar je često govorio da je svaki film politički?

Jeste, on je u pravu. Ali, ako gledaocima pokazujete politički proces kako neko postaje kongresmen, on će zaspati od dosade. „Nikson” je bio moj najpolitičkiji film, a ono što sam uradio u „Dabljuu”, sabrano je u sceni od 11 minuta, kroz razgovor u jednoj sobi tokom kojeg je predočena sveukupna politika SAD. Iz te scene moguće je spoznati kakvo smo mi carstvo postali i da Amerika ima svoj dom po celom svetu.

Amerika je moderna vrsta rimskog carstva, ali kojem je rimskom imperatoru Buš mlađi najsličniji?

Najverovatnije Neronu.

U svim Vašim filmovima, uključujući i dokumentarne o Če Gevari i Fidelu Kastru, snimali ste uzbudljive scene, s vizuelnim obrtima, uz mnogo promena ritma, planova, uglova, dok ste u filmu o Bušu promenili stil, zašto?

U prvom poglavlju, kamera je življa i razigranija jer je u Buš bio mlad. U drugom činu, kamera se stabilizovala jer je i on postao drugačiji, preobratio se, okrenuo religiji. U trećem poglavlju filma, Buš je već postao egoističniji i u smislu kamere, ona sada snima krupnije. Širokih planova je malo, sve je napravljeno tako da Buš izgleda veći, kako bismo mogli da osetimo njegov prostor i njegov ego. Buš gleda u kameru, Bušove oči su u krupnom planu. Kamera postaje moderator tom čoveku koji postaje egoističan. Dakle, pratim zabludelog sina punog ljutnje koji se vraća kući i postaje sopstvena kletva. Tipična grčka drama. Opredelio sam se za jednostavan stil jer nisam više zainteresovan da vas fasciniram sjajnim scenama. Bolje je pustiti ljude da sami steknu impresije i da veruju glumcima. Tako je radio Kjubrik.

Džoš Brolin kao Buš i te kako komunicira s nama.

Nisam nijednog trenutka blokirao Brolina, niti sam menjao Bušove replike i izjave, jer Buš samog sebe veša svojim izjavama...

Pomenula sam film o Kastru, čini mi se da Vam je bilo veoma ugodno dok ste sedeli pored njega?

Veoma sam uživao u njegovom prisustvu. On je topao čovek, bio je divan domaćin i učinio je da se osećam dobro. On je kao tropsko ostrvo za koje osećate simpatije i razumevanje. On voli filmsko stvaralaštvo, voli kako razmišljam, sviđaju mu se mnogi moji filmovi, a najviše „Vod”, što je razumljivo jer je bio vojni komandant, a sviđa mu se i „Dž. F. K.”.

U teoriju koju ste nam predočili u filmu „Dž. F. K.” veruje ceo svet osim Amerike? Još se ne zna istina o njegovom ubistvu?

Možda bismo time dirnuli u nacionalni nerv. Možda bismo suočavanje s nekim stvarima i samopropitivanje mogli da dovedemo u sumnju ko smo. Ali, treba li da nastavimo ovakvi kakvi smo i to je pitanje. Preispitujući se i dolazeći do samospoznaje, logično se nameće pitanje zašto ne snimam film o ropstvu, ili o ubijanju Indijanaca, ili o ratu protiv Unije. Ima toliko mnogo priča u Americi koje još ne mogu da budu ispričane. Klinci nemaju pristup pojedinim delovima naše istorije, o tome ih ne uče u školi.

Pričali smo o egu, ali koliko često Vi testirate sopstveni ego dok snimate filmove?

To je najteža lekcija. Testiram ego svakog dana. Dobro ga je imati i ispitivati svakodnevno, pustiti drugima da ga testiraju, kao što to vi sada činite.

Hoćete li i o Obami jednog dana snimiti film?

Čisto sumnjam, previše sam star. Nadam se da će Obama biti uspešan, ali, moj bože, on pred sobom ima dugačak i veoma težak put. On je priča koja tek treba da počne i da traje. Treba da protekne dosta vremena da nešto iz toga izađe.

Stalno pričate o politici, snimate filmove o važnim geopolitičkim događajima i ličnostima, zar nikada niste poželeli da se kandidujete za kakvu političku funkciju?

To nije moguće zbog moje reputacije. U svom dosijeu imam suviše seksualnih prestupa, lošeg ponašanja, upotreba droge, nasilja i konzumiranja alkohola. Toliko je toga u mom životu da nema mesta za kandidovanje.

-----------------------------------------------------

Kaubojski šarm

Džordž Dablju Buš je proizvod američke kulture koja je bazirana na pohlepi, nasilju i Isusu Hristu... Kada ga sledeći put budete videli da dolazi, budite budni. Ljudi ga potcenjuju, zbog načina na koji se ponaša, ali on ima američke kvalitete, poznati kaubojski šarm koji funkcioniše pred američkim narodom, kaže američki reditelj Oliver Stoun, koji je u Solunu prikazao „W”, biografski film o Bušu.