Chris Bathgate - Salt Year

Još od 2005. godine Chris Bathgate stvara svoju vrlo ličnu viziju folka. Ona je jednostavna ali slojevita, nepretenciozno snimljena i protkana autentičnom i bolno ličnom emocijom. Istinska je i esencijalna - bez drame, usiljenosti i potrebe da bude odobrena i „poželjna“.

Novi album „Salt Year“, donosi par novina u odnosu na prethodna LP izdanja. „Throatsleep“ (2006) je bio baziran na sirovom zvuku gitare koja se borila između akustike i elektrifikacije. „A Cork Tale Wake“ (2007) donosi smelije orkestracije i često bojenje zvuka klavirom, trubom i ponegde violinom. Na „Salt Year“ zvuk gitare je električniji nego ikada ranije, a izuzetno prijatni dodatak topline donosi i prisustvo lap steel gitare. Violina je daleko prisutnija konstanta nego na prethodnim izdanjima i odlično se „snalazi“ u svim ulogama koje menja kroz pesme. Zvuk je dobio na kompletnosti, ali bez toga da postane naporan. Prisustvo velikog broja instrumenata koji su pažljivo utkani zajedno jednostavno čine da „Salt Year“ ima teksturu u kojoj se svi elementi prepliću i prelivaju u potpunoj harmoniji.

Foto: J. Garet

Druga vrsta promene je emocionalna. Iz albuma u album se gube nemir, teskoba i žalost. Mesto popunjava novootkrivena blagost i harmonija koja eskalira kroz glasne i instrumentalne žice. Stih „I don’t get by on a happy tune“ je i dalje sasvim na mestu - melanholija i tuga su još uvek tu, ali kao da su se pomirile same sa sobom i pružile jedna drugoj toplinu. I kao da su u tom pomirenju našle neku novu energiju koja vas prosto preplavljuje dok slušate album.

Lirički, Bathgate se kao i ranije igra neobičnim i često nedorečenim višesmislenostima. Reči nisu tu da vam nametnu zaključke, već da daju slikovite nagoveštaje čija finalna forma zavisi samo od vašeg stanja uma.



Album otvara „Eliza (Hue)“, koja blago mračnom i napetom atmosferom ostvaruje kontinuitet sa u ranijim delima dominantnom atomsferom (približna „Creek, Cure, Dawn“ koja otvara „Throatsleep“), ali upravo tu dolazi do metamorfoze - violina preseca tenziju i počinje vožnju koja traje kroz čitav album. Dovodi nas do zarazne „No Silver“ koja svojom poletnošću i sklepanim udaraljkama čini idealni soundtrack za jedno promenljivo proleće. Međutim, „Poor Eliza“, spuša let i stvara tako intimnu, sanovitu atmosferu da svako jače okidanje žica izaziva treperenje u stomaku.

Do gotovo kontinentalnog iskoraka dolazi u predivnoj „Borders“. Postoji nešto što vas od prvih tonova ove pesme uvlači u njen tok, dublje i dublje, sve do mekog post-rock gitarsko-bubnjarskog vrtloga, na momente asocirajući čak na prostrani Island i tamošnje muzičko rastinje. „In The City“ vraća struje ka toplim gitarama američkog kontinenta. Njihovo melanholično lice kulminira u naslovnoj pesmi „Salt Year“ - o „slanim godinama“ provedenim u „žudnji za šećerom“.



Poslednja pesma „Everything (Overture)“ zaista sadrži sve - odnosno odgovor na pitanje kako se muzika Chrisa Bathgatea konstantno menja, a opet ostaje prepoznatljivo lična? „Everything, the skin contains / no matter, how hard I sing / it still remains“. Autentične ličnosti u muzici se ne trude da prvo osmisle, a potom stalno redizajniraju sebe. Vreme i iskustva slobodno menjaju njihov izraz, ali suština stvaralačkog bića ostaje posebna i sebi dosledna. Bathgateov „Salt Year“ savršeni plod te doslednosti.