Dejmijen Hirst - Smrt mu pristaje

Novi roman Mišela Uelbeka „Karta i teritorija“ otvara se umetnikom koji radi na slici naslovljenoj „Dejmijen Hirst i Džef Kuns dele umetničko tržište“. To je realističan portret dva čuvena umetnika u konverzaciji, zasnovan na njihovim fotografijama u medijima, i mada lik fikcionalnog umetnika iz romana Džed Marten može da zarobi Hirsta posve lako sa njegovom ’životinskom britanskom arogancijom’, on ne može stvarno da dobije vizuelno razumevanje Kunsa. U svom očaju u nemogućnosti da naslika ovog „mormonskog pornografa“, on uništava platno.

Slikarska analiza umetničkog tržišta sprovodi se kasnije u knjizi. Međutim, kada Martin postane bogat, njegov galerista ističe da bi on sada bio u poziciji da izloži ovaj rad koji bi pre izgledao kao kiselo grožđe. Slika je trebalo da uhvati trenutak kada je Hirst zamenio Kunsa na mestu broj jedan najprodavanijih savremenih umetnika. Ovo označava trijumf – prema Uelbekovom romanu - „smrti i morbidnog straha nad pornografijom i zadovoljstvom”.

Naime, Hirstovi radovi koji, mahom, evociraju koncept realnost smrti, nadmašili su tržišnu vrednost umetničkih dela, obeleženih oznakom seks, koja prodaje sve – u širokom luku od motokultivatora do hrane za bebe. Tako je rasčarani seks postao odveć površan da bi ikome bio uzbudljiv, pa su Hirstove ajkule prezervirane pomoću formaldehidnog anti-reagensa, i njegove ljudske lobanje optočene dijamantima, postale novi modni šik na putu od Erosa ka Tanatosu.

Sve ove stvari potpisuju smrtnu presudu Erosu, pa je otud smrt postala ostvarenje rada sna krupnog kapitala, dok je upravo Hirst postao umetnički predstavnik ovakvog pogleda na svet.

Foto: Tanjug

Odrastajući u vremenu vladavine Margaret Tačer, Hirst je uz podršku advertajzing mogula Čarlsa Sačija, izrastao u dvorskog slikara neoliberalnog kapitalizma. To nam pokazuje rad, „Fizička nemogućnost smrti u umu nekoga ko živi”, kojim je Hirst izborio svoje mesto u vrhu tržišnog lanca ishrane, izrastajući u japija – ekvivalent ajkule u pejsažu kapitalizma koji je, “fantazmagorija”, skupina sablasti u kojoj stolovi ustaju i igraju, odeće govore, robe poseduju i oponašaju ekonomiste, i kapitalisti su nemrtvi vampiri.

Upravo u tom sistemu, koji se iznova i iznova reprodukuje kroz svaku svoju smrt, Demijen Hirst nas je ajkulom - tim simbolom socijalnog darvinizma, opomenuo kako je smrt pojedinca u našem vremenu postala- erotizovana, pervertirana i neprepoznata.

Da li to, onda, znači da čitav Hirstov opus to potvrđuje. Naravno, da ne znači.

Jer, za razliku od apologeta britanskog umetnika koji u njegovom delu slave autorovu moć da nas vrati realnosti, postoje i oni koji to stanovište osporavaju (Džulijan Stalabras i Džin Rej). Po njima, Demijen Hirst se samo pretvara da nas vraća realnosti, dok jedino nudi - „smrt sakrivenu u svetlu”.

Stoga, ukoliko stvari posmatramo ovako, možemo da zaključimo da je kod Hirsta uvek reč o promašenom susretu sa Realnim. Takvom zaključku možda najviše doprinosi to što Hirstovo delo, zaista, deluje kao gotovo panoptički uvid u smrt i stanje tranzicije koja posle nje sledi, ali je istovremeno ta tranzicija izolovana i distancirana staklenim omotima i katkad prezervirana u jednom stadijumu pomoću formaldehida, tako da se ovi stakleni omoti nameću kao jedna ironična barijera koja nas štiti, ali nam istovremeno i brani pristup smrti.

Ako je tokom devedesetih Hirst i delovao kao dašak svežeg vazduha, eksplozija u doba rejva protiv zastrašujuće usiljene pristojnosti koja je karakterisala britansku umetničku scenu, on je neko ko je čitavo umetničko tržište preoblikovao prema svom liku.

Nije li nam, upravo, 2012. godina to najbolje pokazala? Od njegove retrospektive održane u Tejt Modernu u Londonu, preko izložbe njegovih „farmaceutskih slika“, pa do dela „Postao sam smrt, rušilac svetova“, i skulpture trudne žene-giganta, Hirstu je preostalo samo da citira Britni Spirs, “Oops, I Did It Again”.

PROČITAJTE: Zavirite u studio Dejmijena Hirsta

Ovo nije jednostavno umetnost koja egzistira na tržištu, već je ovo umetnost koja je tržište - serija gestova koji su u celini ili primarno načinjeni da zarobe i otelove finansijsku vrednost, i samo sekundarno imaju neku drugu funkciju ili vrednost. To je 21-vekovna verzija ars longa, vita brevis. Ne pravi samo novac, budi novac: bestežinski, sveprisutan, beskrajno protočan, besmrtan.

Otud, kako nam pokazuje lobanja optočena dijamantima, „Za ljubav Boga“, junaka naše priče, jedini način da prevarimo smrt je da skinemo kožu sa našeg trulog mesa i navučemo kvalitete kapitala. Jer, u vremenu slike bez sveta, kada je tržišna vrednost smrti postala veća od one koju su, ranije, imali seks i uživanje, smrt nije ništa drugo do „kapital u stupnju akumulacije u kome on postaje slika“. Zato, uostalom kao i kod svake slike, „i ako smrt jednom dođe, treba samo pritisnuti dugme i promeniti kanal“.