Pregovori i dogovori o Kosovu

Samo Kosovo dolazi u prvi plan 87. godine kada tadašnji predsednik Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević postaje vatreni borac za Srbe u toj pokrajini i preko Kosova za Srbiju. Kosovo je prva tačka oko koje dolazi do sukoba u političkom živou tadašnje Jugoslavije.

Njegova rečenica da „Kosovo nije samo deo Srbije već nujeno srce“ postala je programska rečenica i ponavljali su je i političari Miloševićevog političkog okruženja i oni koji su došli posle njega. Kosovo je zbog ratova i raspada Jugoslavije usledili devedesetih polako padalo u zaborav.

U tom periodu pominjano samo u izveštajima Amnesti internešnala kao teritorija na kojoj se krše ljudska prava Albanaca.

Kosovski političari, predvođeni Ibrahimom Rugovom pokušali su 1995. godine da internacionalizuju pitanje Kosova. Namera im je bila da kosovsko pitanje uvrste u agendu Dejtonske mirovne konferencije. I pored intenzivnog lobiranja to im nije uspelo.

Organizatori konferencije, prvenstveno Amerikanci, nisu želeli da nameću još jednu temu koja bi , zbog protivljenja srpske strane, da ugrozi mirovne pregovore kojima je završen rat na Balkanu.

Samo godinu dana kasnije pokazaće se da su pregovori između države Srbije i kosovskih Albanaca intenzivno vođeni. Uz posredovanje katoličke organizacije Sveti Eđidio 1. septembra 1996. potpisan je sporazum o školstvu na Kosovu. Đaci albanske nacionalnosti i profesori vratili su se u škole koje su napustili početkom devedesetih. Nastavili su da uče po kosovskim programima na koje Srbija nije imala uticaj. Sporazum su potpisali tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević i lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova.

„Radi se presedanu kojim srpska vlast zvanično priznaje legitimitet vodećoj albanskoj organizaciji sa Kosova“, javljao je tada Si en en.

Do 1998. godine na teritoriji pokrajine razbuktao se pravi rat koji je vlast u Beogradu, pokušavajući da međunarodnu zajednicu i javnost Srbije drži podalje od problema veoma često nazivala „takozvani problem Kosova“.

Taj “takozvani problem“ ponovo je na Balkan doveo one diplomate koje su polovinom devedestih imale prelomni uticaj na zaustavljanje ratova.

Oni su želeli da na slučaju Kosova primene recept koji je urodio plodom za Bosnu i Hercegovinu. Organizovana je mirovna konferencija u dvorcu Rambuje kod Pariza. 17 dana pregovora nije donelo rezultat. Srpska delegacija odbila je da potpiše sporazum koji je prethodno potpisala albanska strana. Neuspeh pregovora značio je da će se pritsci fokusirati samo na jednu stranu, srpsku.

Jedan od tadašnjih pregovarača kosovskih Albanaca Veton Suroi rekao je da se posle konferencije mogu očekivati sve vrste pritiska na Srbiju, uključujući i vojne.

Tadašnja glavna politička figura Srbije i Savezne republike Jugoslavije Slobodan Milošević podržao je odluku o neprihvatanju sporazuma i najavio građanima Srbije i jugoslavije rat.

„Ovde nije bilo u pitanju samo Kosovo. Mada je i Kosovo za nas od ogromne važnosti ovde je reč o slobodi naše zemlje. Kosovo bi samo predstavljalo vrata preko kojih bi ušle strane trupe i dovele u pitanje slobodu“, rekao je Milošević.

Posle tromesečnog bombardovanja Jugoslavije strane trupe su ipak ušle na Kosovo na kome su i danas, a rat je tavršen veoma kratkim pregovorima komandanta NATO snaga i vojnog izaslanika predsednika Jugoslavije.

Iako je mirovni sporazum iz Rambujea okarakterisan kao potencijalna kapitulacija, posle događaja iz 1999. Godine, mnogi su taj sprazum smatrali, ipak, prihvatljivim pa su se čak 2007. čuli predlozi da se retroaktivno taj dokument prihvati.

2003. godine tadašnji premijer Zoran Đinđić pokušao je da sa zvaničnicima zapadnih zemalja pokrene raspravu o Kosovu i odnosu Prištine sa Beogradom. Njegovi predlozi o postepenom rešavanju, prvo tehničkih detalja a zatim i statusnih pitanja, nisu zaživeli

Tehnički detalji su se pojavili tek 2006. i 2007. godine kada su prvi put posle 1999. za isti sto, ovog puta u Beču, seli najviši predstavnici Kosovskih Albanaca i Srbije.

Pregovore su vodili predstavnici međunarodne trojke Sjedinjenih američkih država, Rusije i Evropske unije. Posle skoro godinu dana povremenih pregovora dve strane se nisu slozile skoro ni oko čega. Naročito ne oko statusa

Srpska strana u pregovore je ušla spremna na mnoge ustupke osim na nezavisnost Kosova.

Slobodan samardžić, tadašnji čan pregovaračkog tima Srbije rekao je da je Srbija ipak spremna da da velike slobode Kosovu.

„Prema našem planu Kosovo bi imalo više ovlašćenja nego ikada u svojoj istoriji. Više nego u socijalističkoj Jugoslaviji više nego po ustavnom okviru po kome sada funkcioniše“, rekao je on.

Kosovska strana imala je drugačije mišljenje i gledala je u skoru nezavisnost.

„Ono što mi treba da uradimo i što naše institucije treba da urade je da pripreme zemlju za nezavisnost do kraja godine“, rekao je kosovski pregovarač Veton Suroi..

Nezavisnost je Kosovo proglasilo u februaru 2008 godine I pored zahteva Beograda tu nezavisnost nije osporio ni Međunarodni sud pravde u Hagu. Razgovori sa Beogradom sačekali su mart ove godine kada je uz posredovanje Evropske unije počet dijalog o tehničkim pitanjima.

Pregovarački timovi koje predvode potpredsednika kosovske vlade Edita Tahiri i državni sekretar Ministarstva inostranih poslova Srbije Borislav Stefanović u osam rundi nisu razgovarali o statusu već o tehničkim pitanjima.

Nađena su rešenja za zajedničku kontrolu granica, matične knjige, carinski pečat Kosova, međusobno priznavanje diploma. Najvažniji sporazum, o granicama, postignut je u poslednjem trenutku i prema mišljenju političara u Beogradu mogao bi biti ključan argument da Evropska unija prihvati kandidaturu Srbije.

Sa druge strane iz Evropske unije poručuju da pregovori nisu dovoljni i da je potrebna promena politike prema Kosovu što bi moglo i da se tumači da Srbiju sa Kosovom čeka još pregovora, koji će obeležavati i političku scenu i Kosovo postavljati visoko u agendama stranaka pred izbore.