“Volim Španiju, ali još babe i dede su me učile...“

Agusti živi u Barseloni gde radi kao menadžer u lokalnoj fabrici hrane. Šest godina je živeo i radio u Srbiji i oženjen je Srpkinjom. O svojoj želji za nezavisnošću Katalonije kaže da ju je teško objasniti nekome ko tamo nije živeo.

Katalonija je 1. oktobra glasala na referendumu. I dok bi iz neke demokratske zemlje sa referenduma u svet bile slane fotografije glasačkih listića i slavlja iz štabova onih koji su “pobedili“, iz Katalonije su stizali ne baš prijatni prizori.

Više od 800 ljudi povređeno je u sukobima između policije, koju je poslala španska vlada, koja se protivila referendum, i birača na biralištima i ulicama. Nemilosrdna policija imala je samo jedan zadatak – sprečiti glasanje po svaku cenu.

Uspeli baš i nisu, Agusti za B92.net kaže da čak ni 15.000 policajaca koji su došli iz različitih krajeva Španije, nije moglo da zaustavi glasanje.

Barselona je dva dana kasnije stala, Oko 300.000 ljudi, među kojima je bio i Agusti, izašlo je na miran protest i stupilo u generalni štrajk kako bi pokazalo svoj bes zbog brutalnosti policije. Španska vlast akcije pripadnika policije je opravdavala, katalonski lider Karles Pućdemon najavio je proglašenje nezavisnosti “za koji dan“ (to bi moglo da se dogodi sutra), a reakcija Evrope je izostala. Nije izostala potpuno, tu i tamo se neko našao da prokomentariše da je to “unutrašnja stvar Španije“, ali za šutiranje, guranje i gumene metke mnoge u EU nije bilo briga.

Foto: Agusti Masgoret

Agusti govori da je potrebu za nezavisnošću nemoguće objasniti bez osvrta na istoriju.

“Od kad Španija postoji, Katalonija ima svoje zakone i vladu. Mnogo puta kroz istoriju, a naročito kad bi novi kralj preuzeo dužnost ili je formirana nova vlada, centralna španska vlast je pokušavala da uništi katalonske zakone i institucije. Tako je bilo još za vreme Frankove diktature. Katalonska vlada dizala se iz pepela svaki put“, kaže on.

Masgoret dodaje da je ta tvrdoglavost španske vlasti u pokušajima da eliminiše bilo koju vrstu samoupravljanja u Kataloniji obeležila generacije ljudi.

“Moje dede i babe su me učile da uvek budem sumnjičav prema španskoj vladi. To ne iznenađuje s obzirom na to da su preživeli građanski rat i represiju Franskovog vremena. Diktatura je zabranjivala bilo kakva savremena razmišljanja, a katalonski jezik i kultura proganjani su zakonom. Ja sam, sa druge strane, rođen i odrastao u demokratskoj Španiji. Različitoj od one u kojoj su odrasli moji roditelji. Imam mnogo prijatelja širom Španije i ne smatram sebe različitim od njih, ni boljim ni gorim, ali verujem da se Katalonija smatra različitom od Španije“, priča Agusti.

Dodao je da se uz drugačiju špansku vladu mnogi ljudi u Kataloniji ne bi osećali napadnutim. Mnogo godina unazad, kako kaže, partija PP (Partido Popular) odbija dijalog. Sve se, dodaje, pogoršalo tokom ekonomske krize 2008. godine.

“PP odbija peticije iz Katalonije za boljom samoupravom, boljom infrastrukturom. Ne puštaju Kataloniju da razvije svoje prirodne resurse i potrebe. Verovatno je razlog što je PP osnovao Frankov ministar, pa demokratija nije u njegovoj DNK. Videli smo 2008. koliko je skandala u vladi bilo povezano sa korupcijom. Trošili su pare na aerodrome bez aviona, autoputeve bez kola“, naglašava Agusti.

Bes Katalonaca izazvao je 2010. “Statut“ (samoupravljački zakon Katalonije), a potom i tzv. “Gag law“ - uvedene su kazne u visini od 30.000 evra za one koji protestuju ispred parlamena i zgrade vlade, što se smatra “ugrožavanjem javnog mira“. Takođe, svaka “neovlašćena upotreba“ fotografija pripadnika policije ili vojske i slično nosi kaznu od 30.000 evra.

“Sve ovo je za posledicu imalo to da od 2010. godine sve više i više ljudi počinje da veruje da bi nam bilo bolje van Španije, da bismo samo bolje pravili izbore. Katalonska vlada je godinama pokušavala da pregovara, španska vlada odbijala je bilo kakav dijalog. Milioni ljudi na ulicama nisu nikakav dijalog, samo poricanje postojanja problema u Kataloniji, i tako sedam godina. Na isti način poriče se i brutalnost policije na referendumu“, kaže sagovornik B92.net.

Pre referenduma, kaže, osećao se isfrustrirano. Sada, dodaje, pun je nade.

“Video sam da španska vlada iznova i iznova razočarava narod, samo su spasavali banke od bankrota, ne i ljude... Sada sam pun nade, video sam milione ljudi na ulicama kako se bore za promene“, kaže on.

Organizovanje referenduma je, podvlači, bilo dosta teško.

“Bio je zabranjen, a policija je tragala za glasačkim listićima i kutijama. Legija volontera je morala da krijumčari glasački materijal. Deo ljudi je mirno okupirao škole da bi materijal mogao da bude prošvercovan iz Francuske tokom noći. Ja sam lično proveo nedelju dana sedeći ispred glasačkog mesta od šest ujutru do devet uveče. Policija nije zaustavila glasanje. Zato sada osećam da smo optimističniji i nezaustavljivi kao nacija. Čak i da sve propadne“, govori on.

Foto: Agusti Masgoret

Na pitanje da li bi na neki način mogao da napravi poređenje sa Srbijom, kaže da se ne usuđuje.

“Iako sam živeo šest godina u Srbiji i Bosni i oženjen sam Srpkinjom, ne mislim da sam toliko pametan i obrazovan. Možda bih se, kada bih mogao da poredim, vratio u vreme Miloša Obrenovića i njegovu borbu za nezavisnost Srbije i njenu kulturu“, rekao je Agusti.

Nada se da će sav napor i patnja naterati Evropu da primora Španiju na dijalog sa Katalonijom.

Da je reakcija Evrope razočaravajuća, smatra njegova supruga Marina Lazarević.

“Jednostavno, ne rade ništa da pomognu u uspotavljanju dijaloga i onda se postavlja pitanje čemu služi Evropski parlament. Centralne vlasti i njihov kralj sa njihovim ignorisanjem su apsolutno neshvatljivi. Ako uopšte žele da sačuvaju Kataloniju u nekakvoj zajednici sa Španijom to izgleda jedino može da se desi prvo sa promenom vlasti i onda potpunom promenom odnosa i započinjanu dijaloga sa Katalonijom“, smatra ona.

Njen suprug predlaže ako ne potpunu nezavisnost Katalonije, onda novi zakon o samoupravljanju i priznat referendum.

“Ako španska vlada i dalje odbija razgovore, podržavam jednostrano proglašenje nezavisnosti. I hvala Bogu!“, naglašava Agusti Masgoret.

Nevena Zdravković