Oročavanje straha

Ovi iz Narodne banke Srbije uporno nam dokazuju da je građanima bolje, odnosno unosnije, da višak kapitala, ako ga imaju, čuvaju u dinarima. Kamatni prinos je veći. Vide i građani da su kamate na oročenu dinarsku štednju veće, aman se slabo odlučuju da štede u nacionalnoj valuti.
Ko danas promoviše dinar kao nacionalnu vrednost? Niko.

U vreme kada je Mlađan Dinkić bio guverner Narodne banke, Srbija je bila izlepljena bilbordima s kojih nam se smešio Đorđe Vajfert, lik s novčanice od hiljadu dinara, ali građani su i tada verovali da to Dinkić reklamira samog sebe a ne i vrednost domaćeg novca.

Kad nisu naivne banke, pa svi krediti imaju takozvanu deviznu klauzulu, što bi građani bili naivni i poklonili poverenje dinaru. I Državna lutrija Srbije kad reklamira Loto ne reklamira se, recimo, premijom od 28 miliona dinara već nagradnim fondom od 350 000 eura. Tako čitamo i da su osumnjičeni u aferi „stečajna mafija” ponudili jemstvo za puštanje iz pritvora od sto do devetsto hiljada evra, kako koji.  

Predrag Mihailović, potpredsednik Izvršnog odbora Komercijalne banke, pohvalio se prekjuče da je ova domaća banka lider kad je reč o štednji. Građani su im poverili sedamsto miliona evra, a to je, s druge strane, 90 odsto ukupne štednje pohranjene u ovoj banci. Mihailović kaže da ima nekih malih pomaka kad je reč o dinarskim depozitima, na koje otpada ostatak od 10 odsto štednje, aman su gotovo nevidljivi.

Nije teško otkriti razloge zašto građani višak dinara pretvaraju u evre i kad im kalkulator pokazuje da bi bolje prošli, barem u dve poslednje godine, da su novac čuvali u domaćoj valuti. Građani ne veruju državi.

Tako se na banalnom primeru brige o ličnom blagostanju pokazuje neverica u društveni oporavak i sposobnost političke elite da održi poredak u zemlji koji bi ljudima garantovao očuvanje vrednosti njihovog novca. Ispostavlja se da je to najglasnija i, sigurno, najočiglednija kritika postojećeg stanja i belodane neverice ljudi u domaći novčani brend i u danima kada im kalkulator pokazuje da bi bolje prošli čuvajući dinar na svom računu u banci.

Naravno, veliki uticaj na psihologiju mase ima nezaboravna hiperinflacija u prvoj trećini devedesetih godina i sigurno je to ostavilo trajan žig na novčane navike ljudi kojima štednja u evrima uliva sigurnost dok im čuvanje dinara liči na rizik.

Ne bih rekao da politička elita čini bilo šta da otkloni taj poremećaj u narodnom sagledavanju sposobnosti države da obezbedi sigurnost i prosperitet građana. Evo jednog svežeg primera. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede u vladi Srbije, najavio je da će svi registrovani poljoprivredni proizvođači koji imaju do deset hektara zasejanih površina imati pravo na subvenciju od 100 evra po kvadratu. Za bika će se plaćati subvencija od 90 evra, a 150 istih para za kravu – prvotelku. Ministar reklamira čvrstu valutnu isplatu, a računa, kako sam kaže, sa šest milijardi dinara iz budžeta.

Za domaću šarulju iz dinarskog budžeta obećava se subvencija odmerena u evropskoj valuti. Reći će možda neko da nas to približava Evropi, ali – pogrešiće. Negde početkom 2002. godine imao sam priliku da slušam obraćanje Mila Đukanovića, tada premijera Crne Gore, šefovima vlada i guvernerima centralnih banaka jugoistočne Evrope, na nekakvom skupu u Bukureštu. On je tada kao neoboriv dokaz evropske orijentacije njegove vlade, pa i crnogorskih potencijala na tom putu, naveo okolnost da im je evro nacionalna valuta, a prisutni, inače, ozbiljni ljudi, nisu se uzdržali od smejuckanja, pa, bogami, i glasnog smeha.

Takva zamena valutnog sistema, bila ona državnoplanska, kao u slučaju Crne Gore, ili običajna, kakva je sada u Srbiji, najpre izaziva nevericu u potencijal države u kojoj građani beže od nezdravog novca ili, barem, lošeg sećanja na njega.

Ako dve godine, koliko vrednost evra na novčanom tržištu Srbije stagnira, pa i opada, nisu bile dovoljne da su ova dualnost prevaziđe u korist nacionalne valute, onda to govori o dubljem poremećaju i neverici u sposobnost političara da upravljaju valjano i na korist građana. A to ima bezgranično krupne posledice na sve političke procese u zemlji, a posebno one koji se ne mere parama – ni dinarima, ni evrima.