Naučnik iz pete dimenzije

Naučnici dvojako stižu do vlastitih uvida: „stazom slonova” ili „kroz pustinju i prašumu”.Krupnog stasa, njegoševske brade, veselih crnih očiju i iste boje kose koja je, dobrim delom, napustila teme, dr Đuro Koruga, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu, na samom izmaku šeste decenije mašta da odgonetne poslednju kosmičku tajnu. Kada ga upoznate, jasno je da je drugačijeg soja – sanjar, zanesenjak, dečački radoznao. Uskoro mu izlazi knjiga neobičnog naziva – „Klasična, fraktalna i kvantna mehanika”, u kojoj traga za odgovorima na najtajanstvenija pitanja kosmosa, čoveka i svesti.

• Ko ste, šta ste, odakle ste?

– Na ovaj svet došao sam 1947. u selu Frkašiću u Lici. Mnogo sam putovao po svetu, a i u mašti. Pripadam istraživačima koji ne hodaju utabanim stazama, sebe smatram jednom od mnogih duša „izgnanih iz raja”. Zašto? Po zakonu velikih brojeva tako je ispalo „bacanjem kockica” s kojima se „dragi Bog” ne kocka! Čudno, zar ne? Odakle sam? Došao sam iz pete dimenzije, kao svi ostali.

• Zbog čega ste zapisali i obelodanili 25 svojih snova?

– Zapisao sam ih više, ali sam u ispovednim beleškama „Svest snova” objavio 25. Naveo sam nekoliko koji su mi pomogli da odgonetnem pojedine zagonetke u nauci; uostalom tako je Dmitrij Ivanovič Mendeljejev, pored mnogih drugih naučnika, maltene sanjao svoje epohalno otkriće – Periodni sistem elemenata.

• Koji je imao najpresudniju uticaj?

– Svi koji su se ticali Sunca, a možda je najupečativljiji s „dva sunca” iz 1978. Video sam ih iznad rodnog mesta: jedno je stajalo na istoku, drugo se kretalo sa zapada prema istoku. Pomislio sam da će se nešto važno desiti kada se dodirnu, ništa se nije dogodilo. Na moje iznenađenje, sunce sa zapada je nastavilo da se kreće i kada se potpuno poklopilo sa suncem na istoku, blesnula je munja i udarila u jedan vrh. Sve se pretvorilo u zaslepljujuću svetlost–tamu. Čuo sam glas: Ugljenik, 13,18,2 puta 24, 2 prelazi u 3.

U to vreme radio sam na energetsko-informacionom odnosu čovek–mašina. Sva naučna i tehnološka dostignuća su upućivala na silicijumsku mikroelektroniku, tada u usponu, a ja sam podsvesno znao da materijal treba da bude ugljenik. Posvetio sam se molekularnoj biologiji i od mnoštva sklopova na temelju ugljenika „izabrao” mikrotubule (cevčice prečnika 24 nanometra) i klatrin (sfere prečnika oko 84 nanometra; nanometar je milioniti deo milimetra).

Na Univerzitetu Arizona, 13 godina kasnije, u ruci sam držao ugljenik koji je potpuno odgovarao klatrinu i saznao da je japanski naučnik veštački stvorio (sintetizovao) nanocevčice od ugljenika. Istok i zapad su se dodirnuli, a ništa se naročito nije zbilo. Potom sam doznao da su dvojica Japanaca još 1968. otkrili klatrin i pokazali da je sastavljen od petougaonika i šestougaonika. Kao molekul ugljenik sa 60 atoma (C60), fudbalska loptu na koju uveliko podseća, prvi put sintetizovan 1985. u SAD. Tačno 18 godina posle sna dotični tim dobio je Nobelovu nagradu, a meni su u toj zemlji prihvatili patent za skladištenje nuklearnog otpada. A 24 godine nakon snevanja ostvario sam dva nanotehnološka rešenja na temelju istog molekula: nanoharmonizujuću tvar za primenu u medicini i kozmetici i harmonizujuću svetlost. Šta znači 2 prelazi u 3, još mi nije potpuno jasno, a u snu je to bilo nešto veoma važno.

• U jednom ste, čak, predskazali vlastitu smrt – 2026. godine?

– Snovi su „nagovestili” da ću stanje „postojanja” doživeti u Kanadi, i stvarno sam to usnio 1977. u Torontu. Na stolu je stajala hartija sa ispisanim brojem 0,6180343, do četvrte decimale tačno rešenje zakona „zlatnog preseka”. Kuća u kojoj sam rođen nosila je broj 79, a naša fizička postojanost data je organizacijom hemijskih elementa, pri čemu je „zlatni presek” određen onim s rednim brojem 79.

• Pre nekoliko godina ste ustalasali naučno mnjenje da je „Veliki prasak”, u kojem je nastao Univerzum, preobražaj jednih prostora u druge, iako ova tvrdnja protivreči vladajućoj teoriji?

– Znam, pa šta? Mnoge tvrdnje u istoriji su protivrečile važećim teorijama toga vremena, a kasnije su se pokazale tačnim. Iskreno se nadam da će tako biti i s mojim iskazom. Verujem u matematiku i zakone prirode (Matematica naturalis); ako su oni tačni, ono do čega sam došao ima smisla – pre ili kasnije biće shvaćeno i prihvaćeno.

• Da li je Univerzum nastao ili odvajkada postoji; znamo li ko su mu „majka” i „otac”, ako je rođen u Velikom prasku?

– Ništa ne nastaje, niti nestaje; sve se preinačava iz jednog oblika i stanja u drugo. Svetovi svih dimenzija su samo preobražaj sadržaja iz nulte dimenzije, osim dimenzije jedan. Da bi svetovi, pa i ovaj naš fizički, trodimenzionalni nastali moraju biti „oplođeni” dimenzijom jedan. Pri nastanku trodimenzionalnog prostora automatski nastaje i obrnuti par, „negativni” dvodimenzionalni prostor.Primećujete da dimenzija nula ima svojstvo „ženskog principa”, a dimenzija jedan „muškog principa”; trodimenzionalni prostor predstavlja naše „telo”, a petodimenzionalni naš „mentalni svet”. Novu nauku koja uzima dimenziju nula za polazni sadržaj nazivamo fraktalna mehanika.

Naš Univerzum je „majka” dimenzija nula, a „otac” dimenzija jedan. Šta su to masa i vreme i kako su nastali? Vreme nije četvrta dimenzija, kako se misli, već je sa svetlošću kao ispoljenom pojavom pete dimenzije u trodimenzionalnom prostoru, sačinilac četvrte dimenzije. Svetlost i vreme daju četvrtu dimenziju.

• Nobelovac Lion Lederman kaže da su zakoni prirode postojali i pre nego što je počelo vreme; jer da nisu, ne bi se ništa ni moglo početi?

– Svakako. Sve je, pa i zakoni prirode, informaciono dato u dimenzijama nula i jedan. Za vreme je odgovorna dimenzija nula, u kojoj su prethodno sadržani zakoni prirode i svi mogući scenariji. To se može matematički pokazati, za sada ne i eksperimentalno dokazati. Kada to ljudski rod bude u stanju, a verujem da hoće, postaćemo „bogovi”.

• Zašto ljudi vide samo tri, a žive u petodimenzionalnom kosmosu? Gde su preostale dve skrivene?

– Ako je Univerzum sa stanovišta mase, energije, informacije, organizacije i upravljanja optimalno ustrojen, tada je on petodimenzionalan. Ukoliko nije, može biti ma koje dimenzije, osim nula i jedan. Naš „mentalni svet” kojim gledamo spoljni je petodimenzionalan  (kao i svetlost), ali ga preko dimenzije nula vidimo kao trodimenzionalan. Kada zaspimo u našem biću „volšebno” postaje preovlađujuća dimenzija jedan, a ne nula, i mi smo u „tami”. Samo kroz snove „mentalni bleskovi”, nekada kao stvarna stanja, a češće kao „simboli” prodiru iz dimenzije nula. Gde su ostale dve? U nama i oko nas. Mi ih gledamo, ali ih „ne vidimo”! Četvrta dimenzija je jedinstvo vremena i svetlosti; drugim rečima, „pokretna slika večnosti”, promena stanja i kretanje tela u trodimenzionalnom prostoru, preslikanih iz dimenzije nula. A peta? Ona je je najmanje što može da postoji u našem Univerzumu (sfera Plankove dužine), toliko moćna da spaja „beskonačno malo” i „beskonačno veliko”.

• Ostane li išta iza nas kada umremo, osim gomilice kostiju?

– Što se tiče „mentalnog sveta” ostaje kvantno-hologramski zapis koji se urezuje u petodimenzionalnu matricu prirode, tako što telo postaje lakše za oko četiri grama, oslobađajući kodirani energetsko-informacioni sadržaj našeg bića ili ono što se naziva „duša”. Da li će se oslobođeni sadržaj preobraziti i „protunelovati” kao čista informaciona bit u dimenzije nula i jedan ili će ostati u petodimenzionalnom fizičkom Univerzumu kao energetsko-informacioni sadržaj, a odatle ponovo „pasti” u trodimenzionalni prostor, zavisi od zakona velikih brojeva i „bacanja kockica”, ali ne u dimenzijama nula i jedan.

• Znate da  zakon „zlatnog preseka”, na koji se neprestano pozivate, nije opšteprihvaćen među naučnicima?

– U školskim udžbenicima ga nećete naći, a u savremenoj naučnoj literaturi ponegde, iako minulih godina sve češće. Zakon „zlatnog preseka” najbolje uređuje (harmonizuje) odnos delova i celine jednog i više istorodnih ili raznorodnih sistema. Priroda ga je skrivala od nas, mada su stari Egipćani prema ovom načelu pravili piramide, antički Grci arhitektonska i umetnička dela. I dan-danas vrhunski umetnici, pesnici i književnici nesvesno, a neki i delimično svesno, usklađuju svoja ostvarenja sa „zlatnim presekom”. To su uradili Homer, Dante, Šekspir, Gete, Puškin, Tolstoj, Njegoš i drugi.

• Kako se desilo da budete prvopotpisani na prvoj knjizi u svetu posvećenoj čudesnom molekulu ugljenika 60, ubrzo pošto je otkriven i opisan?

– To je tako kada se „slože kockice”. Došao je glas do jednog od urednika u čuvenoj izdavačkoj kući naučne literature „Elsavir” da nešto radimo sa ugljenikom 60 koji je samo tri meseca pre toga proglašen za molekul godine u cenjenom časopisu „Nauka” (Science). Mi smo te 1992. bili u uzletu u molekularnoj elektronici i nanotehnologijama, na Mašinskom fakultetu imali smo opremu pomoću koje smo posmatrali raspored atoma u materijalu. U aprilu smo ga prvi snimili i pokazali kako izgleda. Malo sreće, smela vizija, dobri istraživači, vrhunska oprema i podrška zaduženih za nauku.

• Vas citira jedan od najvećih matematičara i fizičara, Rodžer Penrouz, koji kaže da istovremeno postoje tri sveta: ideja (Platonov ili čiste matematike), fizički (klasično-kvantni mehanički objekti) i mentalni (kvantno-klasične pojave)?

– Da, i mislim da je to jedna od briljantnih ideja iz prošlog veka.